Joana Stelea: Otkrivanje zaboravljenih postupaka i tehnika rada sa staklom je dragoceno iskustvo – Kultura

Posetioci će imati priliku da se upoznaju sa stvaralaštvom gostujućih umetnika, nauče nešto više o radu sa staklom i sami izrade stakleni predmet inspirisan istorijom i kulturnim nasleđem Paraćina. Među umetnicama koje će voditi radionice nalazi se i Joana Stelea, s kojom smo razgovarali o njenom umetničkom radu i očekivanjima od predstojećeg susreta sa lokalnom zajednicom.

Sećate li se šta Vas je prvobitno privuklo staklu kao materijalu i da li je Vaše bavljenje staklom proisteklo iz ljubavi prema zanatu ili iz umetničke vizije – ako je ta dva pristupa stvaralaštvu uopšte moguće razdvojiti?

– Uvek rado odgovaram na ovo pitanje jer me vraća na same početke.

Odrasla sam u kreativnoj porodici. Moja majka je mnogo slikala, a otac je tokom osamdesetih godina snimao eksperimentalne filmove, tako da je umetnost oduvek bila sastavni deo mog života.

Kraj u kojem sam odrasla ima dugu keramičarsku tradiciju, dok se izrada stakla tradicionalno negovala s druge strane planina, u Transilvaniji. Moj susret sa staklom dogodio se tokom rada na maturskom projektu u Umetničkoj srednjoj školi u Ramniku Valči, gde sam pohađala vajarski smer. Želela sam da u metalnu skulpturu ugradim fragmente vitraža.

Pošto nisam mogla da pronađem nikoga ko bi mi pomogao da savladam tu tehniku, odlučila sam da je sama istražim, a zatim i da nastavim školovanje u toj oblasti. Staklo mi je u tom trenutku bilo potpuno nepoznat materijal, ali je upravo taj izazov probudio moju radoznalost i usmerio me na put kojim idem i danas.

U tekstu koji prati rezidencijalno gostovanje pominje se vaša fascinacija „optičkim svojstvima krhotina stakla, nastalih namernim razbijanjem“ kao i to da je „krhotina često referentno polje vašeg izraza“. Odakle potiče ta fascinacija? Da li je zasnovana isključivo na vizuelnim i taktilnim svojstvima krhotina ili postoji i određena pojmovna ili emotivna dimenzija koju povezujete s takvim likovnim izrazom?

– Moj rad sa staklom postao je duboko ličan, naročito tokom master studija. Nikada nisam posmatrala materijal kao nešto nepromenljivo ili konačno, niti sam smatrala da stvaralački proces nužno mora da se završi dovršenim delom koje će biti izloženo u vitrini ili na postamentu.

Oduvek su me fascinirali fragmenti stakla, a posebno krhotine – delovi nastali usled nezgoda, neuspelih pokušaja ili od predmeta koji više nikome nisu potrebni, a koji su, uprkos svojoj prividnoj nesavršenosti, posedovali izvesnu lepotu. Privlačili su me oblici skriveni u njima, koje sam sa zadovoljstvom otkrivala i povezivala u nove celine.

U radionici za duvanje stakla otkrila sam tanke staklene ploče. Znala sam da nisu kaljene i da su izuzetno lomljive, ali sam ipak odlučila da ih uključim u svoj rad, prihvatajući postupak čiji je ishod uvek mogao ostati neizvestan.

Vremenom sam sve bolje upoznavala materijal, učila kako da njime rukujem pomoću različitih alata i kako da ga oblikujem u instalacije koje stupaju u odnos sa okolnim prostorom. Tim instalacijama želela sam da posetioce uvedem u krhki, prolazni svet koji ističe osobenosti i svojstva stakla.

Sloboda pristupa koju je podsticao moj profesor Dan Popovič omogućila mi je i da eksperimentišem bez očekivanja da moja dela moraju biti trajna. Ona beleže trenutke koji postoje samo nakratko, a zatim se mogu preobraziti u nešto drugo. Taj proces doživljavam kao neprekidno slaganje slagalice koja govori o krhkosti, prolaznosti, eksperimentisanju, neuspehu i trenucima u vremenu.

Mislim da me je na ovom putu dodatno ohrabrivala i reakcija ljudi iz mog okruženja, koji su me često pitali: „Šta ćeš da radiš sa svim tim krhotinama? To niko nikada neće kupiti.“

Moj odgovor je uvek bio isti: one su predivan oblik izražavanja koji me fascinira. Ako se uvek držimo ustaljenih pravila, možda nikada nećemo otkriti šta smo sve mogli da stvorimo bez unapred određenog cilja ili zacrtanog ishoda.

Koliko se savremene tehnike obrade stakla suštinski razlikuju od onih koje su korišćene u prošlosti i kako u sopstvenom radu vidite odnos između starih, pa i drevnih postupaka i savremenih tehnoloških mogućnosti?

– Tehnike graviranja stakla nisu se drastično promenile tokom vremena. Ono što se menjalo jesu pokreti i telesni angažman tokom rada, naročito nakon uvođenja elektromotora i različitih vrsta brusnih diskova, koji su postepeno zamenili tradicionalne bakarne diskove. Ipak, u svojoj suštini, jezik pokreta gravera ostao je izuzetno postojan.

Graviranje često upoređujem s pisanjem, jer ova dva postupka imaju mnogo zajedničkog. Oba se oslanjaju na pokret ruke, ritam, preciznost i razvijanje osobenog likovnog rukopisa. Međutim, iako je sama tehnika duboko ukorenjena u tradiciji, njome se i dalje mogu stvarati i otkrivati savremeni likovni izrazi.

Fascinira me to što jedna tako stara tehnika i dalje može da nas iznenadi, otvarajući nove mogućnosti izražavanja i stvarajući potpuno nove površine i vizuelne doživljaje.

Aktivni ste i kao kustoskinja. Šta Vam je važno iz te perspektive i na kakvim projektima najviše volite da radite?

– Tokom godina bila sam kustoskinja mnogih divnih izložbi i događaja, ali jedan od meni najdražih jeste Međunarodni salon stakla, koji se svake godine održava u Bukureštu. Izložbu su, u godini mog rođenja, pokrenuli Vladimir Čoroju i njegove kolege, kao svojevrstan manifest u vreme kada staklo još nije bilo široko prihvaćeno kao vajarski materijal. Njihova namera bila je da pokažu kako umetnički oblikovano staklo može da prevaziđe svoju isključivo dekorativnu ulogu i pruži mnogo više mogućnosti umetničkog izražavanja.

U organizaciji ove izložbe učestvujem od 2012. godine, sarađujući s različitim kustosima. Zahvaljujući tome, imala sam privilegiju da pratim njen razvoj i posmatram kako se umetnički pristupi staklu neprestano menjaju. Kroz ovu izložbu osećam da doprinosim daljem razvoju umetnosti stakla u Rumuniji i oblikovanju načina na koji je danas razumemo.

Posebno volim i da priređujem izložbe svojih studenata koji završavaju studije. Kada me pozovu da budem kustoskinja njihove prve samostalne izložbe, osećam se istinski počastvovano. To mi pruža priliku da budem uz njih na samom početku njihovog puta na savremenoj umetničkoj sceni posvećenoj staklu i da ih podržim dok čine prve korake ka izgradnji sopstvenog umetničkog identiteta.

Koje su najvažnije pouke, teme ili ideje koje biste voleli da učesnici vaše radionice u Paraćinu dožive i „ponesu kući“?

– Za mene je ponovno otkrivanje zaboravljenih postupaka i tehnika bilo dragoceno iskustvo koje je podrazumevalo brojna putovanja, istraživanja i razgovore s ljudima iz celog sveta. Divno je što u Paraćinu postoje nastojanja da se očuvaju i ožive tradicije svojstvene ovom kraju.

Najvažnije što bih volela da učesnici ponesu iz ovog iskustva jeste razumevanje tradicionalnih načina rada i lokalnog nasleđa, kao i mogućnosti primene tih postupaka u savremenom oblikovanju stakla i umetničkom stvaralaštvu.

Očuvanje materijalnog i nematerijalnog nasleđa, kao i dalji doprinos njegovoj istoriji, podrazumeva i razumevanje činjenice da se likovni izraz tradicionalnih tehnika neprestano razvija. Korišćenje tradicionalnih alata na savremen način nije samo sredstvo očuvanja tih postupaka već i njihovog obnavljanja, čime se obezbeđuje da oni ostanu značajni i u budućnosti.

Nadam se da će svi učesnici razviti dublju svest o vrednosti lokalnog nasleđa i otkriti nove stvaralačke pravce koje će moći da uključe u sopstveni umetnički rad. Na taj način mogu doprineti daljem razvoju priče o staklarstvu u Paraćinu, Srbiji i šire.