Potemkinove bolnice – Ekonomija – Dnevni list Danas

Ali iza vrpce stoji pitanje koje se u kampanji ne postavlja: ko će u toj zgradi raditi i koliko će ga država platiti da tu ostane? Teza ovog teksta je jednostavna.

Finansiranje zdravstva je najslabije osvetljen veliki rashodni blok u javnim finansijama Srbije. Taj mrak nije slučajan. U zdravstvu se ulaže u objekte i opremu, jer je tu novac moguće izvući kroz nabavke. U ljude se ne ulaže, jer se iz plate lekara ništa ne može izvući. Rezultat su zgrade koje izgledaju kao bolnice, a u njima nema ko da radi.

U avgustu 2026. Međunarodni monetarni fond objavio je Procenu fiskalne transparentnosti Srbije. Takvi izveštaji se u Srbiji po pravilu prepričavaju kao pohvala. Ministar finansija je u julu 2025. preneo da je „MMF pohvalio Srbiju“, a godinu ranije da su „čelnici MMF-a pohvalili Srbiju“.

Javnost tako stiče utisak da je svaki dokument sa logom Fonda neka vrsta svedočanstva sa odličnim uspehom. Problem je u tome što se izveštaji međunarodnih finansijskih institucija pišu pristojnim birokratskim jezikom.

Taj jezik ne kaže „ovo ne valja“, nego „postoji prostor za unapređenje“. Ne kaže „krijete podatke“, nego „nedostatak objavljivanja, a ne nedostupnost“. Ko ume da čita taj rečnik, u istom dokumentu vidi sasvim drugu sliku. Ovaj tekst se ne bavi time da li je MMF prema Srbiji blag ili strog. Bavi se onim što je u izveštaju napisano o zdravstvu, a to je, kad se odstrani diplomatska ambalaža, ozbiljno upozorenje.

Republički fond za zdravstveno osiguranje troši oko 5,2 odsto BDP-a. Te rashode MMF beleži kao rastuće: sa 4,5 odsto BDP-a 2015. na 5,2 odsto 2022. godine. Uz to, Srbija do 2052. prema projekcijama RZS gubi oko milion i po stanovnika, a udeo starijih od 65 godina raste. Starije stanovništvo znači skuplje zdravstvo i manje onih koji ga finansiraju.

Uprkos tome, MMF konstatuje da ne postoji nijedna dugoročna studija održivosti zdravstvenog fonda. Fond prati epidemiološke trendove i pokretače troškova, na primer lečenje karcinoma, ali ništa od toga nije pretočeno u brojke na osnovu kojih bi se planirao budžet. Princip dugoročne fiskalne održivosti ocenjen je kao neispunjen, a preporuka je označena visokim prioritetom. Poređenje sa penzijama je poučno. Penzije imaju posebno fiskalno pravilo i bar započetu analizu Fiskalnog saveta.

Njihov udeo u BDP-u je pao sa 12,5 na 10,4 odsto, delom zbog reformi iz 2014, a delom, kako MMF suvo navodi, zbog „nedovoljnog usklađivanja“. Zdravstvo nema ni pravilo, ni projekciju, ni sidro. Raste, a niko javno ne kaže dokle.

Tu je i problem načina obračuna. Fiskalni izveštaji Srbije su isključivo gotovinski. MMF upozorava da takvo računovodstvo omogućava budžete koji „izgledaju uravnoteženo“ dok se gomilaju neplaćene obaveze. Kao sektore u kojima su docnje u prošlosti bile problem, Fond izričito navodi javne zdravstvene ustanove i lokalne samouprave. Kada se kaže da je zdravstveni fond „u plusu“, gotovinski izveštaj ne može da pokaže koliko bolnice duguju veledrogerijama i dobavljačima. Najzad, finansijski plan RFZO ne usvaja Skupština, nego organ samog fonda, a Skupštini se dostavlja na uvid. Oko pet odsto BDP-a troši se, dakle, van neposredne parlamentarne rasprave, u zemlji u kojoj je učešće javnosti u budžetskom procesu ocenjeno sa dva od 100 poena.

Najbolji pokazatelj odnosa države prema zdravstvu nije broj presečenih vrpci, nego plata čoveka koji u bolnici radi. Od januara 2026. osnovna plata lekara specijaliste u Srbiji iznosi 177.114 dinara, odnosno oko 1.510 evra, što je najmanja plata u zemljama bivše Jugoslavije i daleko manje od evropskog proseka. Tako rumunski lekar specijalista zarađuje oko 2,5 puta više od srpskog. Uobičajeni odgovor vlasti je da je Srbija siromašnija zemlja, pa su i plate niže.
Ti podaci objašnjavaju više od bilo kakve kampanje. Lekar ne odlazi zato što je Srbija siromašna, nego zato što ga Srbija, i u odnosu na sopstvene mogućnosti, plaća malo.

Važan podatak je i broj lekara na 100.000 stanovnika. Po ovom kriterijumu Srbija nije na dnu regiona. Sa 284 lekara na 100.000 stanovnika, daleko je ispod evropskog proseka od 420, ali ispred Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Albanije. Ali Srbija ne gradi bolnice po zapadnobalkanskom, nego po evropskom standardu. Gama-nož, robotska hirurgija i klinički centri od više desetina hiljada kvadrata kupuju se kao da je Srbija Austrija. Lekari se plaćaju kao da je Severna Makedonija. Da bi dostigla prosek Evropske unije, Srbiji bi bilo potrebno oko 9.000 lekara više. Istovremeno, prema podacima Sindikata lekara i farmaceuta, iz Srbije godišnje ode 500 do 600 lekara. Jaz se ne zatvara, nego produbljuje.

Ako je jasno da sistemu nedostaju ljudi, zašto se novac stalno usmerava u zgrade? Odgovor nije u medicini, nego u prirodi i logici funkcionisanja srpskog režima. Plata lekara ima jednu osobinu koja je čini politički nezanimljivom: transparentna je. Određena je koeficijentom, isplaćuje se preko trezora na tekući račun i iz nje se ne može ništa izvući. Nema tendera, nema aneksa, nema posrednika. Povećanje plate od 500 evra stiže lekaru, a ne nekom trećem. Zgrada i oprema su sasvim drugačiji posao. Tu postoje projektovanje, izvođenje, nadzor, nabavka opreme, servisni ugovori i aneksi. Na svakom od tih koraka novac može da promeni put. Upravo za taj deo javne potrošnje MMF beleži najteže nalaze:

• javne investicije porasle su sa 2,5 odsto BDP-a 2015. na 7,3 odsto 2024, a plan je 8,3 odsto do 2027. godine. To je već više od celokupne potrošnje zdravstvenog osiguranja (5,2 odsto BDP-a);
• analize troškova i koristi za velike projekte se ne objavljuju pre odobrenja;
• u 51 odsto javnih nabavki stiže samo jedna ponuda;
• zakon o javnim nabavkama dozvoljava 24 vrste izuzetaka, a posebni zakoni, uključujući onaj za EXPO 2027, izuzimaju projekte iz javnog tendera.

Kad se ovo primeni na zdravstvo, dobija se logičan, ali poguban obrazac. Novac se usmerava tamo gde je kontrola najslabija, a ne tamo gde je potreba najveća.
Primera radi, novi hirurški blok i urgentni prijem u Užicu procenjeni su na 85,2 miliona evra bez PDV-a. To je samo jedan od stotinu projekata iz najavljenog ulaganja od milijardu evra u zdravstvenu infrastrukturu i opremu.

Za istih 85,2 miliona evra država bi mogla da hiljadu lekara specijalista plaća po 500 evra neto mesečno više oko osam i po godina, računajući sve poreze i doprinose.

Toliko bi bilo dovoljno da specijalista u Srbiji zarađuje približno koliko i lekar bez specijalizacije u Hrvatskoj. Dovoljno, verovatno, da mnogi ne spakuju kofere. Ovo nije argument protiv novih bolnica. Srbiji su potrebne savremene zgrade i oprema. Argument je protiv prioriteta. Zgrada bez anesteziologa nema operacionu salu, nego prostoriju sa skupom opremom. Skener bez radiologa je kulisa. A kulisa je upravo ono što izborna kampanja traži: nešto što dobro izgleda na fotografiji i što niko ne pita da li radi ili je Potemkinovo selo.

Autor je profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i član Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu