Lista broj 3 je materijal: Vidimo se 25. oktobra da bi ušli u stvarnost – Dijalog
„Znate profesore, mi živimo u paradoksu”, započe temu jutros, moj bivši doktorand Đorđe. Kao da je znao kako da mi se obrati posle teškog dežurstva. „Znate, kao kada u filmu sa Marvelovim junacima Fleš, zbog prevelike brzine, ulazi u dimenziju u kojoj sve materjalno izgleda isto, ali Džoker je postao najveći junak”. Gledao sam ga. On nastavi pričom o pozitivnom i negativnom naelektrisanju, kontrateži u svakoj čestici, pokušavajući da mi kroz fiziku objasni svoju tezu. Dođe do priče o crnim rupama.
Da, mi živimo paradoks, ogledalo stvarnosti, gde se glorifikuje sve što je anti-, sve što je suprotnost materiji koja gradi. Sve što je crno. I realno, fizika to može objasniti.
Ipak, asocirao me je na jedan eksperiment koji je izvela američka naučnica Džejn Eliot 1968. godine u svom odeljenju, a samo dan nakon ubistva Martina Lutera. Podelivši decu na plavooku superiornu i ostalu, za manje od nekoliko dana je uspela da izazove aroganciju, superioran stav, nipodaštavanje drugih.
Ovaj isti eksperiment koji nosi naziv „plavooka deca”, ponovio je australijski profesor u dužem periodu glorifikujući decu jednog odeljenja u odnosu na svu ostalu. Posle samo mesec dana, deca tog odeljenja su počela da nose drugačije majice, zahtevajući od druge da čak budu trakama obeležena. Dobro, to su deca, srednjoškolci, šta je sa odraslim ljudima?
Propaganda nacističke Nemačke je bila toliko moćna da je za sve što je radila negativno krivila protivnike. Da se rat drugačije završio, danas bi možda kao u romanu Filipa Dika, žrtve bile odgovorne za logore. Amerika bi bila podeljena između Nemačke i Japana, a gasne komore, koje navodno nisu ni postojale, bile bi pune neistomišljenika. Dok jednog dana ni njih više ne bi bilo.
– Znate profesore, u jednom trenutku Flešu se mešaju sećanja, zapravo počinje da zaboravlja da je Džoker pravi negativac”, prenu me Đorđe iz razmišljanja.
– Da, Đorđe, kako vreme prolazi, kako nastavljaš da živiš u paradoksu, počinješ da ga prihvataš kao normalnost.
Stresoh se, jer mi kroz glavu prođe tvit od juče da „nećemo više da šaljemo ćerke kod lokalnih kabadahija da bi dobile posao”. Ove reči jednog oca pokazuju svu tugu, sav očaj u koji je jedan roditelj doveden.
– Mi dolazimo Đorđe do „tačke prekida”, a ona je 25.10. Ukoliko tog dana ne srušimo zlo, sećanja će početi da nam se mešaju. Đorđe me pogleda: „Da, kao ljudi ćemo početi da se gasimo, ili da bi preživeli antimateriju, moraćemo da idemo!”.
Odjednom mi na telefonu izađe slika niške tvrđave uz rečenicu „naše” najveće antimaterije, da je to zapravo veštačka inteligencija. Da tvrđava nije ni zapaljena. Na istoj slici se vide ljudi koji flašama gase požar!
Pogledah u Đorđa, nisam ništa rekao.
„Ukoliko dovoljno dugo izgovaraš laž, na kraju postaje istina!”, rekla je jednom jedna fašistička antimaterija. I zamalo da im prođe!
Na sreću, „naša deca su se možda uspavala za za neki čas, ali su se prva probudilia za bolje sutra”. Nemoj da im je neko okrenuo leđa! Hoće li još neko da me pita zašto sam uz studente?! Lista broj 3 je materija! Vidimo se 25.10. da bi ušli u stvarnost. Posle pričamo…
Autor je lekar i profesor FMN, član Slobodnog univerziteta Kragujevac
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
