“O, ne – zar ponovo Nemačka i Rusija”: Timoti Garton Eš o tome gde Putinova Rusija može biti suštinski poražena – Svet

Dok mi u ostatku Evrope moramo da se što bolje pripremimo za odbranu od svih vrsta hibridnih napada, glavni pravac našeg odgovora trebalo bi da bude udvostručavanje podrške Ukrajini.

Ukrajina je njegova glavna meta. Upravo tamo, i samo tamo, a ne u nadmetanju kroz hiljadu sitnih hibridnih udara, Rusija pod Putinovim vođstvom može biti suštinski poražena i odvraćena od daljih agresivnih poteza, piše za Gardijan Timoti Garton Eš, istoričar i politički pisac. Njegova nova knjiga, „Evropa u 7½ poglavlja“ (Europe in 7½ Chapters), izlazi sledeće nedelje.

U svojoj novoj, upečatljivoj knjizi „Warum Russland nicht aufhören wird“ (Zašto Rusija neće stati), nemački istoričar Martin Šulce Vesel pokazuje kako se Putinova politika uklapa u mnogo stariju rusku tradiciju teritorijalnog ekspanzionizma i težnje ka hegemoniji, povezanu sa imperijalnom ideologijom prožetom religijskim elementima.

On podseća da je Putin 2016. godine izjavio: „Granice Rusije ne završavaju se nigde“, a 2025. godine: „Gde god kroči čizma ruskog vojnika, to je naše“.

Zapadni Evropljani, koji rado veruju da smo takav grubi teritorijalni imperijalizam odavno poslali na smetlište istorije, skloni su da misle kako za rusku politiku mora postojati neko drugo objašnjenje – na primer, nešto što smo mi „pogrešno“ uradili, poput širenja NATO-a na istok.

Finci, Estonci i Poljaci znaju bolje.

Uprkos slabostima Rusije, autor zaključuje da je ona „najopasnija zemlja na svetu“. Neki u Aziji mogli bi da ospore tako široku tvrdnju, ali Rusija je, svakako, najopasnija zemlja za Evropu.

Šulce Vesel iznosi još jednu jednostavnu, ali veoma važnu tvrdnju: rusku ekspanziju oduvek je olakšavala saradnja sa drugim velikim silama, dok je ona bila zaustavljana kada bi se Rusija suočila sa podjednako moćnim protivnicima koji su joj se suprotstavljali.

Otkako se Donald Tramp prošle godine vratio u Belu kuću, Sjedinjene Američke Države prestale su da budu takva protivteža, a povremeno je delovalo da čak i same olakšavaju rusku ekspanziju.

Zato je sada Evropa ta koja preuzima teret uloge podjednako moćne sile sposobne da se suprotstavi Rusiji. Evropa, uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, sada je pružila Ukrajini više pomoći nego SAD. Zajedno posmatrane, evropske ekonomije deset puta su veće od ruske, dok je samo nemačka ekonomija dvostruko veća.

A upravo je Nemačka sada u središtu ovih evropskih napora. Od početka invazije punog obima 2022. godine, Nemačka je, posmatrano kumulativno, najveći pojedinačni donator pomoći Ukrajini među državama, ako se izuzmu SAD. Prema podacima Instituta u Kilu, koji prati podršku Ukrajini, Nemačka je pružila dvostruko više pomoći od Velike Britanije ili Francuske.

Dok stanovnici Kijeva i Odese svakodnevno trpe udare Putinovih balističkih raketa i dronova na mlazni pogon, vredi pogledati podatke Instituta u Kilu o sistemima protivvazdušne odbrane. Nemačka je do sada donirala 19 takvih sistema, uključujući pet od presudno važnih američkih protivvazdušnih baterija Patriot – dve više nego što su ih same SAD isporučile.

Tokom prve godine ovog rata tvrdio sam da „Nemačka ima jedinstvenu istorijsku odgovornost da pomogne u odbrani slobodne i suverene Ukrajine“. U to vreme sam snažno verovao da Nemačka još ne čini ono što bi trebalo.

Sada, u petoj godini sukoba koji već traje duže od Prvog svetskog rata i ne pokazuje znake da će se uskoro završiti, mogu bez oklevanja da kažem da Nemačka ispunjava tu obavezu.

Ovde nije reč samo o obimu njene pomoći Ukrajini i povećanju sopstvenih izdvajanja za odbranu, koja će, prema najnovijim projekcijama nemačkog Ministarstva finansija, 2028. godine dostići 154 milijarde evra (130 milijardi funti). To je približno koliko se procenjuje da će iznositi ukupni ruski vojni rashodi ove godine.

Reč je i o političkoj volji. Nemački kancelar Fridrih Merc pokazao je da poseduje tu volju, ali i hrabrost, kada je uveče 3. oktobra, na 36. godišnjicu ujedinjenja Nemačke, vozom otputovao iz Nemačke u Ukrajinu, u pratnji snažne delegacije u kojoj su bili i čelnici odbrambene industrije.

Rusko bombardovanje civilnih ciljeva u centru Kijeva, uključujući Nacionalnu akademiju nauka Ukrajine i mostove preko reke Dnjepar, nije prestalo iako je — ili možda upravo zato što je – Moskva znala da će nemački lider biti tamo.

Za istoričara, u ovome ima nečeg veoma poznatog. O, ne – zar ponovo Nemačka i Rusija! Ipak, svaki put je drugačije.

Nemačka je kroz istoriju bila jedna od sila koje su najviše doprinosile širenju Rusije- dovoljno je setiti se Hitler-Staljinovog pakta iz 1939. godine – ali i jedna od onih koje su joj predstavljale najveću pretnju.

Tokom Prvog svetskog rata, pa čak i u manjoj meri tokom Drugog, pojedini ukrajinski nacionalisti videli su u sukobu Nemačke i Rusije priliku da ostvare nezavisnost svoje zemlje. Umesto toga, u prvom slučaju dobili su kolonijalizam carske Nemačke, a zatim i nemački poraz, dok su u drugom dobili Hitlerov genocidni fašizam, koji je takođe završio nemačkim porazom.

Sada se, najzad, Nemačka istinski angažuje u odbrani suvereniteta Ukrajine, uz određene troškove i rizike po sebe.

Za svakoga ko poznaje ovu zamršenu istoriju, u tom prizoru ima nečeg ne samo iskupljujućeg već, iskreno, i nadahnjujućeg: demokratska Nemačka igra vodeću ulogu u podršci nastojanju nezavisne Ukrajine da zauzme mesto koje joj pripada u široj evropskoj zajednici slobodnih država.

Ali koliko dugo će to trajati? I uz koliku podršku ostatka Evrope?

Upravo zato što Putin prepoznaje centralnu ulogu Nemačke, ona je jedna od glavnih meta njegovog hibridnog rata. Taj rat obuhvata sve – od dronova natovarenih eksplozivom na aerodromu u Lajpcigu, za koje je nemačka vlada izričito okrivila Rusiju, i pretnji atentatima na rukovodioce odbrambene industrije, pa sve do prikrivenog političkog mešanja i širenja dezinformacija.

Dok se Ukrajina suočava sa svojom dosad najtežom zimom, na ispitu će se naći tri tesno povezana pitanja: odlučnost Nemačke da ostane posvećena pravoj strani istorije; sposobnost demokratija da istraju u borbi protiv diktature, što je oduvek predstavljalo ozbiljan izazov; i sposobnost Evrope da ostane ujedinjena u ovom cilju.

Skeptik može da navede brojne razloge za pesimizam. Merc je nepopularan u svojoj zemlji. Alternativa za Nemačku (AfD), stranka koja trenutno diktira tempo nemačke politike, prepustila bi Ukrajinu Rusiji.

U Francuskoj, Marin Le Pen, predsednička kandidatkinja Nacionalnog okupljanja, poručuje da njena zemlja ne može sebi da priušti da nastavi da pruža toliko pomoći Ukrajini.

Solidarnost sa Ukrajinom slabi i na desnici u Poljskoj, gde dve manje stranke otvoreno iskazuju protivukrajinske stavove. Prema jednoj anketi javnog mnjenja sprovedenoj u Italiji prošlog meseca, više od polovine ispitanika protivilo se nastavku isporuka oružja Kijevu.

Nedavno sam u Briselu naišao na brojnu publiku koja je, činilo se, nepokolebljivo podržavala Ukrajinu — sve do samog kraja, kada se naša rasprava okrenula pitanju korišćenja zamrznute ruske imovine koja se nalazi u Belgiji. E, to je već nešto sasvim drugo.

Ipak, s obzirom na ogromnu štetu koja se nanosi ukrajinskoj privredi, uključujući i njen izvoz žitarica preko Crnog mora, stručnjaci procenjuju da bi samo tokom 2027. godine Kijevu moglo biti potrebno čak 100 milijardi evra dodatne pomoći. A evropski poreski obveznici, već opterećeni brojnim troškovima, nisu raspoloženi da izdvoje toliki novac.

Putin veruje da će se dekadentne evropske demokratije urušiti pred čeličnom odlučnošću imperijalističkog moćnika. Naš zadatak je da dokažemo da greši, zaključuje Eš.