“Strah i nepoverenje”: Šta je stvarna ruska kuga? – Svet

Naravno, sve to pomaže. Međutim, ovaj naučni napredak išao je ruku pod ruku sa društvenim promenama koje su doprinele tome da stručnjaci i zdravstvene institucije steknu veći kredibilitet od lokalnih vođa ili iscelitelja koji su verovali da jedenje organa preminulih može da spase ljude od kuge.

Poverenje u nauku i institucije, ponekad dodatno učvršćeno delovanjem ličnosti poput katoličkog sveštenika koji je promovisao vakcinaciju, omogućilo je da tehnološki napredak pokrene širok društveni razvoj, koji je dopro daleko izvan obrazovanih slojeva stanovništva, piše Aleksandra Borisova Saleh, doktorka fizičke hemije i direktorka za komunikacije u Asocijaciji akademskih nauka, u tekstu za The Moscow Times.

Zapadne demokratije godinama su isticale značaj izgradnje poverenja između građana i vlasti.

Tamo gde se to poverenje uruši, drevni instinkti mogu ponovo da preuzmu primat, uprkos dostupnosti savremene medicinske opreme i terapija.

A malo je reči koje bude takve instinkte kao što je „kuga“, naročito kada se 2026. godine pojavi uz reč „Rusija“.

Zašto onda ovaj, naizgled izolovani slučaj sumnje na zarazu izaziva toliko pažnje i kod ljudi koji žive daleko od Istraživačkog instituta za borbu protiv kuge u Sibiru i na Dalekom istoku, u Irkutsku?

Laboratorijski stečene infekcije nisu ništa posebno rusko, a to je jedno od mogućih objašnjenja koje se razmatra u ovom slučaju. Čak i ako ostavimo po strani spornu raspravu o poreklu kovida 19 i usredsredimo se isključivo na kugu, jedan istraživač u Sjedinjenim Američkim Državama preminuo je 2009. godine od infekcije stečene u laboratoriji.

Javno dostupna baza podataka o infekcijama stečenim u laboratorijama, koju vodi međunarodno udruženje za biološku bezbednost ABSA International, izuzetno je obimna, a takvi slučajevi uglavnom se odnose na laboratorijsko osoblje.

Istraživači su ljudi i mogu da pogreše. Oni koji proučavaju opasne patogene pre svega rizikuju sopstvene živote u potrazi za medicinskim napretkom – ili iz vojnih razloga, ali ne bi trebalo unapred pretpostavljati da je to ovde slučaj.

Razlika između Rusije i SAD ogleda se u tome šta se događa nakon sumnje na infekciju stečenu u laboratoriji. Upravo tu se pojavljuje nešto izrazito rusko, ili, još preciznije, nešto karakteristično za Rusiju 2026. godine.

Dugotrajna politička kriza neizbežno dovodi i do krize poverenja. Ruske vlasti su 2014. godine negirale postojanje državnog programa dopinga na Zimskim olimpijskim igrama u Sočiju, kao i prisustvo ruskih trupa na Krimu i u Donbasu.

Potcenjivanje broja umrlih od kovida 19 od strane države tokom 2020. i 2021. godine usledilo je nakon odobravanja vakcina pre završetka kliničkih ispitivanja velikih razmera. To je dovelo do odobravanja jedne vakcine koja uopšte ne deluje i druge koja izaziva neželjene posledice.

Nakon početka sveobuhvatne invazije na Ukrajinu, činilo se da zvanični izvori žive u paralelnoj stvarnosti: negirali su odgovornost za smrt civila, prikrivali planove mobilizacije i prećutkivali razmere vojnih gubitaka.

Zato nije iznenađujuće što su zvanična uveravanja u vezi sa sumnjom na kugu u istočnom Sibiru naišla na nepoverenje, kako među lokalnim stanovništvom tako i u međunarodnoj javnosti.

Generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije Tedros Adhanom Gebrejesus izjavio je da ta organizacija nema dovoljno informacija za potpunu procenu rizika. Takođe je zatražio pojašnjenja povodom izveštaja o još jednom zaposlenom sa upalom pluća nepoznatog porekla, čije postojanje ruske vlasti negiraju.

Njegova zabrinutost nije samo stvar radoznalosti. Nedostatak transparentnosti narušava osnovna pravila koja omogućavaju SZO da pomaže zemljama u borbi protiv zaraznih bolesti.

Priručnik SZO iz 2024. godine o nadzoru nad kugom, njenoj dijagnostici, prevenciji i kontroli tretira komunikaciju kao sastavni deo suzbijanja epidemije, a ne kao nešto što se dodaje naknadno.

Prema Međunarodnom zdravstvenom pravilniku, države su dužne da obaveste SZO u roku od 24 sata nakon procene događaja koji bi mogao da predstavlja vanrednu situaciju od međunarodnog značaja.

Na sumnju na plućni oblik kuge uvek se mora primeniti instrument za procenu predviđen Međunarodnim zdravstvenim pravilnikom, a sumnjiv slučaj izvan poznatog endemskog područja treba prijaviti bez čekanja laboratorijske potvrde.

Ovi zahtevi predstavljaju polaznu osnovu za zaštitu stanovništva. Delotvorne mere javnog zdravlja takođe zavise od jasnog saopštavanja rizika, suzbijanja dezinformacija i uključivanja lokalnih zajednica u odgovor na epidemiju.

Nijedna od tih mera nije moguća bez transparentnosti i spremnosti da se odgovori na zabrinutost lokalnog stanovništva. Bez pouzdanih informacija, ljudi mogu postati izrazito uznemireni, što stvara uslove za nemire ili lov na veštice.

S druge strane, mogu postati i neodgovorno ravnodušni prema opasnosti. U oba slučaja, društveni potresi mogli bi da postanu opasniji od same bolesti.

Proučavanje zaraznih uzročnika u civilne i vojne svrhe takođe nije ništa posebno rusko. Mnoge moćne države istraživale su takve mogućnosti, kaže Natalija Rapoport, profesorka emerita na Odeljenju za biomedicinsko inženjerstvo Univerziteta u Juti.

Kao ćerka istaknutog sovjetskog patologa Jakova Rapoporta, ona prenosi sećanja iz njegovih memoara na obdukciju Abrama Berlina, žrtve epidemije kuge povezane sa laboratorijom u Moskvi 1939. godine.

Ona objašnjava kako se strah od kuge isprepletao sa strahom od represije. Njen otac se plašio hapšenja, do kojeg je na kraju došlo više od deset godina kasnije. Kada su ga odveli u bolnicu za obolele od kuge, pozvao je njenu majku i rekao: „Ne brini, nije ono čega smo se plašili. U pitanju je samo kuga.“

Kuga nije samo bakterija. Ona je i društveni fenomen. Razmere razaranja i straha koje izaziva zavise od toga koliko dobro funkcioniše naše društvo, a ne samo od grupe stručnjaka koji su spremni za takvu situaciju, zaključuje Saleh.