Odlazak grčke heroine koja je volela Jugoslaviju – Lični stavovi

Nedavno je preminula Margarita Papandreu, uoči svog 103. rođendana (rođena je 30. septembra 1923. godine), ostavivši iza sebe nasleđe koje je Grčku, u pogledu rodne ravnopravnosti, uvelo u modernu evropsku eru. Kao dugogodišnja članica mirovne organizacije AWMR (Association of Women of the Mediterranean Region), imala sam čast da na zajedničkim konferencijama upoznam Margaritu, koja je aktivno podržavala ideju da žene imaju istorijsku odgovornost da se bore za mir i zaustavljaju ratove koje vode patrijarhalne i militarističke vlade u njihovom regionu.

Odmah smo se složile da je najvažnije istorijsko pitanje o smislu i moralnosti rata oduvek bilo zanemarivano i da su pacifizam i odbacivanje rata i nasilja kao sredstva za postizanje ličnih, društvenih i političkih ciljeva oduvek bili na političkim marginama. Iz našeg dubokog bunta protiv rata i antiratnog aktivizma rodilo se iskreno, dugogodišnje prijateljstvo.

Margarita je više puta dolazila u Beograd i bila gost u mom domu. Moj stan je tada postao svojevrsni regionalni štab mira, jer su nas posećivale poznate ličnosti poput Milice Lučić Čavić, Vesne Krmpotić, Borke Pavićević i mnoge druge aktivistkinje iz antiratnih inicijativa. Sve su bile oduševljene Margaritinom idejom o formiranju Ženskog balkanskog centra za mir u Beogradu. NJena velika vizija, koju smo zajedno kovale, bila je prožeta žarkom željom da Beograd bude srce pacifističkog otpora i ženske solidarnosti na Balkanu.

Javnost pamti Margaritu Papandreu ne samo kao publicistkinju, antiratnu aktivistkinju i neumornu borkinju za ženska prava već i kao harizmatičnu i hrabru prvu damu Grčke. Međutim, ono što ostaje manje poznato, a suštinski je važno za naš prostor, jeste duboka, lična i politička veza koju je bračni par Papandreu imao sa bivšom Jugoslavijom – veza koja je oblikovala modernu istoriju Grčke, ali i prerasla u iskreno prijateljstvo prema našem narodu u najtežim trenucima.

Margarita je rođena u Minesoti, gde je studirala novinarstvo i stekla master diplomu iz javnog zdravlja. Tamo je upoznala Andreasa Papandreua, tada mladog doktora ekonomije i profesora. Venčali su se 1951. godine, dobili četvoro dece i izgradili udoban život u Kaliforniji, gde je Andreas postao šef katedre Odseka za ekonomiju na prestižnom Univerzitetu u Berkliju. Sudbonosni preokret u njihovim životima donele su stipendije fondacija Gugenhajm i Fulbrajt, koje su Andreasu omogućile da proučava specifičan jugoslovenski ekonomski model socijalizma i radničkog samoupravljanja.

U svojoj poznatoj autobiografskoj knjizi „LJubav i moć“ (Love and Power), Margarita je opisala susrete sa jugoslovenskim zvaničnicima i samim Josipom Brozom Titom, koji su na njih ostavili snažan utisak. Titov pragmatičan pristup rešavanju državnih i ekonomskih pitanja duboko je uticao na Andreasove vizije, a verovala je da je njihov boravak u Jugoslaviji od 1959. do 1960. godine za njih bio prava „odskočna daska“ i inspiracija da donesu odluku da napuste akademsku udobnost Amerike i presele se u Grčku, gde je Andreas ubrzo zakoračio u politiku.

Nažalost, grčka konzervativna javnost, vojska i dvor gledali su na Andreasovu fascinaciju Jugoslavijom sa ogromnim podozrenjem. Za njih je on bio opasna figura, „skriveni komunista“ koji pod maskom moderne zapadne ekonomije želi da uvede socijalizam. Kada je 1967. godine vojna hunta preuzela vlast, Andreas je uhapšen. Margarita je tada započela svoju prvu veliku međunarodnu bitku – preko svojih globalnih feminističkih veza i uz pomoć svetskih autoriteta izdejstvovala je njegovo puštanje na slobodu. Usledio je egzil u Švedsku i Kanadu, a potom trijumfalan povratak u domovinu nakon pada hunte 1974. godine i osnivanje Svegrčkog socijalističkog pokreta (PASOK).

Kada je PASOK 1981. godine odneo ubedljivu pobedu, Andreas je postao premijer, a ekonomska matrica inspirisana jugoslovenskim samoupravljanjem pretočena je u delo. Dok su umereni centristi želeli samo kozmetičku modernizaciju, Andreas je insistirao na dubokim strukturnim reformama: decentralizaciji, uvođenju radničkih saveta i jačanju uloge lokalne proizvodnje. Verovao je da uključivanje radnika u podelu profita podiže motivaciju i produktivnost. Na spoljnopolitičkom planu, fasciniran Titovim Pokretom nesvrstanih, prkosio je blokovskim podelama, održavajući tople odnose sa Jugoslavijom, arapskim svetom i zemljama u razvoju.

Dok je Andreas upijao ekonomske modele, Margarita je pažljivo posmatrala položaj žena u socijalističkoj Jugoslaviji. Bila je zadivljena činjenicom da je Ustav SFRJ garantovao potpunu ravnopravnost, besplatno školovanje i zdravstveno osiguranje, pravo na abortus, jednogodišnje plaćeno porodiljsko odsustvo i razvijenu mrežu državnih vrtića koji su olakšavali život zaposlenim majkama.

Ova rođena Amerikanka u Grčku je došla kao supruga kasnijeg premijera Andreasa Papandreua, međutim, nije živela u njegovoj senci, već je iskoristila njegov politički uticaj za radikalnu transformaciju zakonskog položaja grčkih žena. Izvršila je ogroman, direktan pritisak na vladu svog supruga i uspešno se suprotstavila agresivnoj konzervativnoj ideologiji crkve koja je težila očuvanju postojećeg poretka. Istorijske zakonske reforme nose njen lični pečat, jer je ulagala ogroman napor tokom 1970-ih i 1980-ih godina da se iz korena izmeni patrijarhalno društvo i modernizuje konzervativni Porodični zakon. NJene najznačajnije reforme obuhvataju:

Osnivanje Saveza žena Grčke (EGE): Margarita je 1976. godine osnovala i punih osam godina vodila prvu veliku samostalnu feminističku organizaciju. Insistirala je na tome da ženski pokret mora imati sopstveni glas i nezavisnost od muških partijskih struktura.

Ukidanje sistema miraza (1982): Izdejstvovala je brisanje anahronog zakona po kojem je porodica mlade morala da plati mladoženji pre braka, što je oslobodilo žene ogromnog ekonomskog i društvenog pritiska.

Uvođenje građanskog braka i sporazumnog razvoda (1982): Pre ove reforme, brak je bio isključivo verska institucija pod kontrolom crkve. Omogućeni su građanski brakovi i znatno olakšane brakorazvodne parnice uz obostrani pristanak.

Zadržavanje devojačkog prezimena: Žene su zakonski dobile pravo da nakon udaje zadrže svoje prezime, umesto da automatski preuzimaju muževljevo.

Jednaka roditeljska prava: Izmenama zakona osigurano je da majke imaju potpuno jednako pravo na starateljstvo nad decom kao i očevi.

Legalizacija abortusa (1986): Uspešno je predvodila kampanju koja je rezultirala potpunom legalizacijom prekida trudnoće, dajući ženama kontrolu nad sopstvenim telom i reproduktivnim zdravljem. Zahvaljujući Margaritinoj borbi za prava žena, došlo je do kvalitativne promene u pravosuđu i kvalitetu života miliona žena.

Margaritin aktivizam nije bio zatvoren u kabinetima i nije bio prekinut bolnim razvodom njenog braka posle 38 godina zajedničkog života. U memoarima Love and Power: A Midwestern First Lady govori otvoreno o svom životu sa harizmatičnim, ali dominantnim političarem i o sukobu ljubavi i moći. Pošto je njen sin Jorgos Papandreu postao ministar spoljnih poslova i premijer Grčke, pružao joj je punu moralnu i političku podršku da nastavi sa borbom za mir, da prisustvuje međunarodnim pacifističkim konferencijama o razoružanju i da kritikuje zemlje koje se bogate prodajom oružja. Pisala je o socijalističkom feminizmu, ženskoj solidarnosti, političkoj autonomiji žena i njihovoj prirodnoj antiratnoj politici.

Kada su 1999. godine NATO bombe počele da padaju na našu zemlju, grčki narod je u tom trenutku bio gotovo stoprocentno jedinstven u osudi bombardovanja. U tom smislu, čin grčkog kapetana Marinosa Ricudisa, koji je odbio da isplovi u Jadransko more, ostaje nezaboravan simbol bratske ljubavi i solidarnosti između grčkog i srpskog naroda.

U tom antiratnom talasu, Margarita je organizovala velike proteste u Atini protiv NATO bombardovanja. Imala sam čast i privilegiju da i ja učestvujem u tom protestu, što sa ponosom čuvam u sećanju. Svedočanstvo o tome zabeleženo je na priloženoj autentičnoj fotografiji u boji, koja nikada ranije nije objavljena u medijima. Danas ova slika podseća na Margaritu koja nas je napustila, ali njen legat – urezan u istoriju Balkana i u naše sećanje na njenu solidarnost – ostaje večan.

Autorka je profesorka psihologije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.