Kako se pod maskom EU standarda priprema preuzimanje opštinskih vodovoda – Ekonomija

Upravo tu ulogu igra drugi krak ove sistemske slagalice, a to su dva nova propisa čije su javne rasprave sprovedene daleko od očiju šire javnosti, zaklonjene iza usko stručnih i birokratskih krugova, Nacrt zakona o vodi za piće i Nacrt zakona o vodi u originalnoj ambalaži. Rasprava o prvom trajala je od 27. aprila do 15. maja 2026, uz jednu prezentaciju. Dok su se formalne rasprave bavile tehničkim detaljima, ostale su neizrečene finansijske posledice koje ovi budući zakoni donose.

Skupi standardi

Predstavljeni u javnosti kao rutinsko, moderno i bezazleno usklađivanje domaće regulative sa evropskim zdravstvenim i ekološkim normama, ovi nacrti u realnosti stvaraju finansijski pritisak koji manja lokalna preduzeća, bez predviđenog finansiranja, jednostavno ne mogu da izdrže. Time se svesno stvara situacija u kojoj će opštine biti primorane da priznaju nemogućnost daljeg poslovanja i prepuste upravljanje vodovodima centralnom nivou.

Nacrt zakona o vodi za piće direktno se oslanja na evropske direktive (obrazloženje navodi Direktivu 93/83/EC dopunjenu Direktivom 2015/1787) i donosi korenitu promenu u dosadašnjem konceptu kontrole kvaliteta vode. Dosadašnji tradicionalni sistem, koji se svodio na reaktivno i periodično uzimanje uzoraka sa slavine potrošača, menja se sveobuhvatnim sistemom upravljanja rizikom duž celog distributivnog lanca, počev od slivnog područja i podzemnih vodozahvata, preko kompleksnih procesa u postrojenju za prečišćavanje vode, pa sve do unutrašnjih cevi u samim domaćinstvima.

Pored ove metodološke promene, nova pravila pred opštinske vodovode nameću izuzetno rigorozne i skupe tehničke obaveze.

– Plan za bezbednu vodu: Vodovod mora da izradi plan koji odobrava ministar, da proceni rizik od izvorišta do slavine i da redovno prati kvalitet vode (čl. 13 i 16).

– Troškovi i kazne: Troškove praćenja i kontrole snosi snabdevač, a za prekršaje su predviđene kazne do tri miliona dinara i mogućnost zabrane delatnosti od šest meseci do tri godine (čl. 16-19 i 31).

– Parametri koji tek slede: Vrste i granične vrednosti parametara određuje ministar podzakonskim aktom u roku od godinu dana od stupanja zakona na snagu (čl. 9 i 34). Zakon ne kaže da li će među njima biti i parametri iz Direktive EU 2020/2184, poput „večnih hemikalija“ (PFAS jedinjenja), ili do sada nemerenih ostalih parametara, kao što su mikroplastika i endokrini disruptori (bisfenoli). Uporedo s tim, da li će se drastično pooštravati dopuštene granice za prisustvo olova i legionele u mreži.

– Sertifikacija kontaktnih materijala: Takođe, podzakonskim aktom bi se mogli definisati i svi materijali, cevi, ventili i hemijska sredstva koja dolaze u direktan dodir s vodom, u smislu usklađivanja sa novim evropskim „pozitivnim listama“, što bi zahtevalo obimne građevinske i tehnološke zamene i rekonstrukcije.

– Digitalizacija i javni e-registri: Konačno, ministar bi mogao da uspostavi obavezu vođenja kompleksnih elektronskih baza podataka koje u realnom vremenu moraju prikazivati analize vode, ocene rizika i planove investicija.

Sve navedene mere u teoriji nesporno doprinose zaštiti zdravlja stanovništva. Međutim, u surovoj ekonomskoj realnosti u kojoj tavori većina srpskih komunalaca, ove obaveze deluju kao finansijska giljotina.

Kuda vodi finansijski slom opštinskih preduzeća

Većina opštinskih vodovoda u Srbiji već godinama posluje na samoj ivici finansijskog opstanka. Zastarela i decenijama neodržavana distributivna mreža nosi sa sobom gubitke vode koji redovno premašuju 35, a u pojedinim zapuštenim sredinama i preko 60 procenata. Istovremeno, cene vode za piće godinama se drže na minimumu kako bi se kupovao socijalni mir, dok su dugovanja ovih preduzeća prema dobavljačima i energetskim sistemima ogromna.

Izrada planova bezbednosti vode i studija rizika, redovno laboratorijsko praćenje i kontrola, a uz njih i višegodišnje zaostala obnova mreže, zahtevaju investicije koje opštinski vodovodi nemaju čime da finansiraju.

Eventualno propisivanje podzakonskim aktom novih zahteva kao što su nabavka visokoosetljive, skupe laboratorijske opreme za merenje PFAS jedinjenja, ili obimna zamena starih magistralnih i distributivnih cevi novim sertifikovanim materijalima ili rekonstrukcija celih postrojenja, zahtevalo bi investicije koje se mere stotinama miliona evra.

Tu nastaje ključna kontradikcija ovog procesa. Država će opštinama zakonski nametnuti obavezu primene izuzetno skupih evropskih standarda, ali istovremeno ne predviđa nikakav sistemski fond iz republičkog budžeta iz kojeg bi lokalne samouprave mogle da povuku finansijska sredstva za ispunjavanje uslova iz zakona.

Scenario koji iz ovoga sledi je sasvim predvidljiv. Kada lokalna JKP finansijski i operativno pokleknu pod teretom novih troškova i neispunjenih zakonskih uslova, Vlada dobija savršen medijski i politički izgovor. Pred javnošću se nastupa sa tezom da lokalne samouprave nemaju ni finansijski, ni tehnički, ni kadrovski kapacitet da građanima obezbede zdravu vodu u skladu sa standardima EU. U tom momentu se aktivira mehanizam iz člana 12a, Vlada preuzima nadležnost, „dobrovoljno“ oduzima vodovod opštini i uvodi privatnog partnera koji, kako će se tvrditi, „donosi kapital i spasava vodosnabdevanje“. To je privatizacija zaštićene komunalne delatnosti na najdrskiji način, kroz model javno-privatnog partnerstva kojeg ne bi smelo biti u vodosnabdevanju.

Lekcija iz komšiluka: Kako je prošla Hrvatska?

Šta sledi kada mali vodovodi ne mogu da ispune nove zahteve, pokazuje hrvatsko iskustvo. Mnogi mali hrvatski komunalci nisu imali ni kadrovske ni tehničke uslove da rade po novim pravilima. Odgovor hrvatske države bio je Zakon o vodnim uslugama iz 2019. i „Uredba o uslužnim područjima“, kojima je sprovedeno obavezno ukrupnjavanje. Pripojeno je oko 160 lokalnih vodovoda, koji su prebačeni pod okrilje 41 regionalnog preduzeća. Opštine su izgubile direktnu kontrolu nad lokalnim vodovodima. Izjednačavanjem tarifa unutar uslužnog područja fiksni deo računa na primeru Rijeke porastao je za oko 74 procenta, sa 3,77 na 6,55 evra mesečno.

Hrvatska nam pokazuje da su troškovi evropskih standarda realni i razorni po budžete malih lokalnih samouprava, ali i za građane. Međutim, srpski scenario priprema još opasniji ishod. Dok je Hrvatska slabost lokalnih vodovoda rešavala pripajanjem većim javnim regionalnim preduzećima, vlast u Srbiji je kroz član 12a napravila teren da tu istu slabost iskoristi za predaju vodovoda u ruke privatnog kapitala.

Flaširana voda: Proizvod na tržištu naspram prava na izvor

Uporedo sa ovim pritiskom na javne vodovode, Nacrt zakona o vodi u originalnoj ambalaži obrađuje sektor flaširanih voda, oslanjajući se na EU Direktivu 2009/54/EC. Kod ovog propisa dolazi do druge vrste zamene teza. Tehničkim pravilima o robi zaobilazi se pitanje ko raspolaže izvorima iz kojih ta roba potiče.

Direktiva 2009/54/EC po svojoj prirodi predstavlja isključivo tehničko-trgovački akt. NJen osnovni cilj jeste da definiše šta se po hemijskom sastavu sme nazvati mineralnom ili izvorskom vodom, da zabrani nedozvoljene fizičko-hemijske prerade koje menjaju prirodni sastav vode i da osigura tačno etiketiranje radi zaštite potrošača na tržištu. Ova direktiva ni na koji način ne obavezuje državu da privatnim kompanijama ustupa izvore na korišćenje, niti na bilo koji način diktira ko sme biti vlasnik samog izvorišta.

U Srbiji je situacija u ovom sektoru već zabrinjavajuće izmakla kontroli. Dominantan deo najkvalitetnijih izvora flaširane vode nalazi se u posedu privatnih, mahom inostranih korporacija. Koncesije i eksploataciona prava deljeni su na višedecenijske periode uz niske vodne naknade.

Novi nacrt zakona ne dira taj komercijalni pristup. Koncesije i naknade za izvorišta uređuje drugi propis, a ovaj ih ne dotiče (čl. 11). Umesto da se, u uslovima sve češćih letnjih suša, presušivanja bunara i restrikcija, podzemne vode proglase strateškom rezervom sa jasnim prioritetom za javno vodosnabdevanje stanovništva, novi propis ne sadrži nikakvo pravilo o prednosti javnog vodosnabdevanja nad komercijalnim crpljenjem.

Pravno gledano, ne postoji nijedna prepreka u zakonodavstvu Evropske unije da država Srbija prekine praksu izdavanja novih koncesija privatnicima i da upravljanje izvorima prebaci na javni sektor. Pravila EU o slobodnom kretanju roba važe za flaširanu vodu kao za bilo koju drugu robu, ali ne određuje ko sme biti vlasnik ili korisnik izvorišta. Međutim, ako država reši da prirodna bogatstva stavi van tržišnog prometa i proglasi ih neotuđivim javnim dobrom, EU to u potpunosti poštuje kao suvereno pravo svake države.

Slovenački model: Ustav kao neoboriva brana

Primer da je ovakav pristup moguć i u potpunosti usklađen sa pravom EU ponovo imamo u neposrednom okruženju. Slovenija je još 2016. godine usvojila amandman na svoj Ustav i unela Član 70a, kojim je definisano da svako ima pravo na vodu za piće, vodni resursi su javno dobro kojim upravlja država i u delu namenjenom snabdevanju stanovništva nisu tržišna roba, a vodosnabdevanje obezbeđuju lokalne zajednice neposredno i na neprofitnoj osnovi. Gde slovenački ustav traži neposredno i neprofitno upravljanje, srpski član 12a Zakona o komunalnim delatnostima predviđa Nacionalnog upravljača, privatnu, gotovo izvesno stranu korporaciju.

Slovenija pokazuje da je osnovna teza ove analize ostvariva: kada je resurs zaštićen ustavom, tehnički propisi i evropske direktive ne mogu poslužiti vlastima kao paravan za otimanje i privatizaciju vodovoda.

Hrvatska je do istog ishoda stigla zakonom, ali zakon je upravo ono što se kod nas promenilo u suprotnom smeru: član 12a.

Između evropske retorike i domaće stvarnosti

Kada se dva nova nacrta sagledaju zajedno sa ranijim izmenama Zakona o komunalnim delatnostima, pred nama se ukazuje celovita slika. Troškovi se prebacuju na javne vodovode, od kojih veliki broj nema finansijskih mogućnosti za servisiranje investicija, a prostor za privatni interes ostaje zaštićen, suprotno javnom interesu.

Izbor trenutka i argumentacije od strane trenutnog režima je poražavajuće licemeran. Vlast se zaklanja iza „evropskih obaveza“ i harmonizacije propisa kada opštinama nameće finansijski neizvodljive tehničke zahteve. Istovremeno, ta ista vlast svesno prećutkuje da Evropska unija kroz Direktivu o koncesijama (2014/23/EU), izuzima koncesije za vodosnabdevanje iz njene primene (član 12), što znači da Brisel ne zahteva ni tržišno nadmetanje ni privatizaciju vodovoda.

Vlada je posle Memoranduma o razumevanju francuske kompanije Veolia i JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ iz 2019. godine praktično odustala od pokušaja privatizacije najvećeg, prestoničkog vodovoda, još tada. Nažalost, od ideje privatizacije vodosnabdevanja nije. Samo će umesto od glave pokušati to da izvede od repa, privatizacijom desetina ili stotina malih opštinskih vodovoda, pa redom. Ako joj 25. oktobra to dozvolimo.

Autor je diplomirani ekonomista u penziji, višegodišnji izvršni direktor za finansije JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini gradske opštine Čukarica

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.