INTERVJU Šaip Kamberi: Ne tražim privilegije za Albance, već ono što je Ustavom i zakonima garantovano – Politika

Sporazum o zajedničkom izlasku na izbore potpisan je 29. septembra u kabinetu kosovskog premijera Aljbina Kurtija.

Potpisnici su Kamberi iz Partije za demokratsko delovanje (PDD), Visar Memeti iz Alternative za promene, Nagip Arifi iz Demokratske partije, Agim Sabedini iz Demokratske partije Albanaca, Šćiprim Musliju iz Pokreta za demokratski progres, Sami Salihu iz Pokreta za reforme, Armend Aljiu iz Albanske alternative i Naser Aziri iz Albanske demokratske unije.

Sa Kamberijem, kao jedinim albanskim poslanikom u poslednjem sazivu Narodne skupštine i prvim na izbornoj listi razgovarali smo o položaju Albanaca u Srbiji, načinima da se taj položaj unapredi, motivima iza formiranja koalicije, kao i mogućim postizbornim koalicijama.

Krenimo od rada poslednje Vlade u kojoj je jedan od ministara bio i pripadnik albanske manjine – Demo Beriša. Da li je i na koji način doprineo položaju Albanaca u Srbiji za vreme svog mandata?

Kao aktivista za ljudska prava, predsednik opštine i sada kao narodni poslanik koji godinama prati položaj Albanaca i koji je o tim pitanjima više puta govorio u Skupštini Srbije, ne mogu da ocenim da je učešće jednog ministra „Albanca“ u Vladi donelo bilo kakav suštinski pomak u položaju albanske zajednice. Moje mišljenje o takvom ministru sam, javno, izneo na sednici Narodne skupštine, još dana kada je on i izabran, i ne bih da trošim prostor na kvalifikacije o takvoj ličnosti.

Pitanje je mnogo suštinskije. Samo prisustvo pripadnika jedne nacionalne manjine u Vladi nije isto što i stvarna politička zastupljenost i institucionalna integracija.

Za mene je ključno pitanje šta je promenjeno u praksi: da li danas imamo više Albanaca u policiji, pravosuđu, državnoj upravi, školstvu, naplatnim rampama i drugim državnim institucijama? Da li su rešeni problemi sa priznavanjem diploma, službenom upotrebom albanskog jezika i pisma, pasivizacijom prebivališta ili ekonomskom nerazvijenošću? Odgovor je, nažalost, izrazito negativan.

Zato smatram da se pitanje zastupljenosti Albanaca ne može svesti na to da jedan pojedinac dobije ministarsku funkciju, čak ako je to neko iz Preševa, Bujanovca ili Medveđe. Potrebna je politika koja će omogućiti sistemsku i proporcionalnu zastupljenost Albanaca u institucijama države Srbije.

Koje probleme vidite kao glavne kada se govori o Albancima u Srbiji?

Problemi su poznati i oni nisu nastali juče. Najveći problem je nedostatak pune institucionalne ravnopravnosti. To se pre svega vidi u nedovoljnoj zastupljenosti Albanaca u državnim institucijama, posebno u policiji, pravosuđu i državnoj upravi. Zatim tu su problemi obrazovanja i priznavanja diploma sa Kosova, službene upotrebe albanskog jezika i pisma, upotrebe nacionalnih simbola, kao i pasivizacije prebivališta, koja ima ozbiljne posledice po političku, ekonomsku i demografsku poziciju Albanaca u Preševskoj dolini.

Tu je i ekonomska nerazvijenost ovog područja. Preševo, Bujanovac i Medveđa decenijama zaostaju za većim delom Srbije. Više od pedeset godina one spadaju u krug nerazvijenih opština u Srbiji. Preševo je čak uvršteno u kategoriju „devastiranih područja“. Pa gde je onda tu ravnopravnost? Gde su „investicije“ sa kojima se vlast hvali?

Dakle iza svih ovih problema postoji jedan zajednički uzrok: odsustvo dosledne državne politike integracije Albanaca kao ravnopravnih građana Srbije.

Ja ne tražim privilegije za Albance. Tražim ono što je Ustavom i zakonima Srbije već garantovano, ono što su standardi Evropske unije. Na kraju krajeva, ja tražim ono što vlast u Srbiji traži za Srbe u regionu. Dvostruki aršini u tretmanu nacionalnih manjina ne mogu opstati. Tražiti za svoju manjinu ono što nisi u stanju, ili ne želiš da daš manjinama na svojoj teritoriji je neprihvatljiv standard. Protiv toga sam se borio i protiv toga ću nastaviti da se borim.

Često ističete „Plan od sedam tačaka“ kao dokument koji bi mogao da reši ili bar pokrene rešavanje dobrog dela problema Albanaca u Srbiji. Koga smatrate odgovornim za neispunjavanje tog plana?

Odgovornost je pre svega na Vladi Republike Srbije. Plan od sedam tačaka nije dokument koji je neko nametnuo Srbiji spolja. To je dokument koji je država prihvatila 4 juna 2013. godine, na sednici Vlade. Vlade koja je kontinuitet ovog režima. Zbog toga danas ne možemo govoriti o tome da ne postoji rešenje, već da ne postoji politička volja da se prihvaćeno rešenje sprovede.

Prošlo je 13 godina od kada je Vlada Republike Srbije prihvatila ovaj plan u formi izveštaja Koordinacionog tela. Godine 2022. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, zajedno sa OEBS-om, Delegacijom Evropske unije i Nacionalnim savetom albanske nacionalne manjine, usvojilo je i Akcioni plan za njegovu realizaciju, sa periodom sprovođenja od 2023. do 2026. godine.

Sada smo praktično na kraju tog perioda, a ključni rezultati izostaju. To je posebno problematično zato što je Plan trebalo da bude upravo instrument za integraciju Albanaca u institucije Srbije. Umesto toga, imamo situaciju u kojoj se svake godine smanjuje broj Albanaca u policiji, dok su Albanci gotovo potpuno odsutni iz pravosuđa i državne administracije.

Zato odgovornost ne vidim u nekoj apstraktnoj „administraciji“, već u političkim strukturama koje imaju mandat, budžet i ovlašćenja u zadnjih 14 godina, da taj plan sprovedu.

Na koji način smatrate da treba sprovesti integraciju Albanaca u institucije Srbije, odnosno koje poteze u tom pogledu vidite kao najhitnije?

Najpre moramo prestati integraciju da shvatamo kao pitanje dobre volje pojedinačnih institucija. Ona mora postati merljiva državna politika.

Prvi korak je puna primena Plana od sedam tačaka i Akcionog plana. Potrebno je utvrditi jasne ciljeve za zastupljenost Albanaca u policiji, pravosuđu, državnoj upravi i drugim institucijama, uz redovno javno izveštavanje o tome šta je ostvareno.

Drugo, mora se rešiti pitanje obrazovanja i priznavanja diploma, jer bez obrazovanja nema ni ravnopravnog pristupa javnim službama.
Treće, potrebno je zaustaviti posledice pasivizacije prebivališta, koja direktno utiče na broj stanovnika, biračko pravo i mogućnost ostvarivanja drugih prava.

I četvrto, država mora ozbiljno pristupiti ekonomskom razvoju Preševa, Bujanovca i Medveđe. Ja sam prošloj Vladi tražio formiranje Posebnog investicionog razvojnog fonda za ove opštine. Nisu me udostojili ni neki formalan odgovor.

Ako država želi da Albanci budu integrisani, onda mora da im omogući da budu vidljivi i ravnopravni unutar državnih institucija, a ne samo kada treba pokazati da manjine formalno imaju svoja prava.

Na ove izbore idete u koaliciji sa ostalim političkim predstavnicima Albanaca u Srbiji. Šta je to što vas je ovog puta ujedinilo i oko čega ste se složili u političkom smislu?

Ovog puta nas je ujedinila svest da je politička fragmentacija Albanaca postala ozbiljna prepreka ostvarivanju njihovih legitimnih interesa. Imamo različita iskustva, različite lokalne odnose i sigurno je da među nama postoje političke razlike. Ali smo uspeli da napravimo razliku između lokalne političke konkurencije i strateških interesa albanske zajednice na republičkom nivou.

Složili smo se da je potrebno maksimalno objediniti albanski glas i pokušati da od jednog poslaničkog mandata dođemo do dva, a ako okolnosti i podrška birača to omoguće, i do tri mandata. To je osnovni politički cilj „Albanske koalicije“.

Za mene je važno i to što je PDD, kao stranka koja više od tri decenije učestvuje na parlamentarnim izborima u Srbiji, preuzela odgovornost da bude nosilac ovog procesa. Naš cilj nije samo izbor nekoliko poslanika. Cilj je da albanska zajednica dobije jaču političku poziciju iz koje može da insistira na rešavanju konkretnih pitanja.

S obzirom da je vest o potpisivanju sporazuma objavljena iz Prištine iz kancelarije premijera Kosova Aljbina Kurtija, kakvu je ulogu kosovsko rukovodstvo imalo u postizanju tog sporazuma i kakve će imati u daljim aktivnostima te koalicije?

Koalicija je politički dogovor albanskih stranaka koje deluju u Srbiji i ona je rezultat naše odluke da na parlamentarne izbore izađemo zajedno. Podrška albanskog političkog rukovodstva sa Kosova ovom procesu za nas može biti značajna, ali ne treba mešati dve stvari. Odluke o učešću na izborima u Srbiji, o listi i o političkom programu donose politički predstavnici Albanaca koji žive i deluju u Srbiji. Naša odgovornost je prema našim biračima u Preševu, Bujanovcu i Medveđi.

Istovremeno, prirodno je da Albanci u Preševskoj dolini imaju komunikaciju i saradnju sa institucijama Kosova. To je deo realnosti našeg prostora i nešto što ne treba predstavljati kao izuzetak. To je na kraju krajeva naše ustavno pravo. I sigurno da o tome neće odlučiti bivši predsednik Srbije.

Što se tiče budućih aktivnosti Koalicije, očekujem da ona prvenstveno bude usmerena na izbornu kampanju, mobilizaciju albanskih birača i ostvarivanje političkih ciljeva koje smo sami definisali.

Vaš stav prema vladajućoj koaliciji je poznat, ali sa druge strane kritikovali ste i studente zbog njihovog Memoranduma o KiM. Imajući sve to u vidu, da li sada, pre samih izbora, vidite nekoga kao mogućeg partnera ukoliko budete u poziciji da o tome odlučujete, ili da li imate nekoga sa kim sigurno ne biste sarađivali?

Za mene pitanje nije samo ko će biti vlast, a ko opozicija. Pitanje je šta ta vlast ili politički partner želi da uradi u odnosu na pitanja koja su za Albance ključna. Kakva je njihova politička platforma u odnosu na evro-atlanske integracije, odnos prema Rusiji, pitanje manjina i odnosi sa susedima.

Tri mandata sam u opoziciji i moj odnos prema vlasti je poznat. Nisam bio spreman da zarad funkcije ili privilegije odustanem od svojih političkih stavova i ne vidim razlog da to sada menjam samo zbog neke funkcije koja bi dopunila sliku o „virtualnoj integraciji Albanaca“ uloga koju je do sada igrao pomenuti ministar.

Ali isto tako, kao poslanik, moram da budem odgovoran prema građanima koje predstavljam. Ako neko sutra bude želeo našu podršku, moraće da odgovori na konkretna pitanja: Plan od sedam tačaka, institucionalna zastupljenost Albanaca, pasivizacija prebivališta, obrazovanje, službena upotreba jezika i pisma, službena upotreba nacionalnih simbola, ekonomski razvoj Preševa, Bujanovca i Medveđe.

Ne bih unapred licitirao imenima. Ali naša podrška ne može biti blanko ček.

Kada govorim o saradnji, postoji i jasna granica: ne bih ulazio u aranžman koji bi od mene tražio da se odreknem politike koju sam zastupao poslednjih šest godina. To bi bilo nepošteno prema biračima koji su mi upravo zbog te politike davali poverenje.

Da li i na koji način (ne)odvijanje dijaloga Beograda i Prištine utiče na Albance u Srbiji i kako gledate na ceo taj proces i na stanje u kojem se nalazi poslednjih godina?

Albanci u Preševskoj dolini ne mogu biti izolovani od odnosa Beograda i Prištine. Svako pogoršanje tih odnosa vrlo brzo proizvodi posledice i za nas. Problem je što se Albanci u Srbiji često posmatraju kroz prizmu odnosa Kosova i Srbije, umesto da budu prihvaćeni kao ravnopravni građani sa svojim konkretnim pravima i problemima.

Dijalog Kosova i Srbije je potreban, čak i neophodan. Ali on mora da bude suštinski dijalog, a ne proces koji se pokreće samo kada je potreban politički predah ili međunarodni pritisak.

Istovremeno, normalizacija odnosa ne može biti potpuna ako se zanemaruju problemi Albanaca u Preševskoj dolini. Postoji jedna očigledna kontradikcija: od Albanaca u Srbiji se očekuje integracija i lojalnost institucijama Srbije, a kada traže ravnopravno učešće u tim institucijama, odgovor izostaje, pa se desi i da nas smatraju neprijateljima ako pokušamo da zajedničkim snagama poboljšamo našu participaciju u Narodnoj skupštini.

Zato mislim da bi rešavanje pitanja Albanaca u Preševskoj dolini trebalo posmatrati i kao meru demokratskog kapaciteta Srbije i kao deo šireg procesa stabilizacije regiona. Tražimo da budemo subjekat političkog procesa i ravnopravni građani.