Pomislite na nekoga, a on vas pozove: Kako je Jung objašnjavao ove neobične slučajnosti – Život

Događa se gotovo svakome. Pomislite na osobu koju godinama niste videli, a nekoliko minuta kasnije od nje stigne poruka. Razgovarate o knjizi koju ste dugo želeli da pročitate, a istog dana neko vam je neočekivano pokloni. Ili se upravo nalazite pred važnom životnom odlukom, a ista reč, simbol ili tema počnu da se pojavljuju na naizgled nepovezanim mestima, prenosi N1.ba.

Većina će reći da je reč o običnoj slučajnosti, ali švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung za takva iskustva imao je poseban naziv — sinhronicitet.

Kako piše Jung Page, Jung je sinhronicitet opisivao kao pojavu u kojoj se spoljašnji događaj na smislen način podudara s nečijim unutrašnjim, psihičkim stanjem, iako između njih nije moguće pronaći uobičajenu uzročno-posledičnu vezu.

Drugim rečima, jedan događaj nije izazvao drugi, ali osobi koja ih doživljava njihova povezanost deluje toliko upečatljivo da joj je teško da je odbaci kao potpuno beznačajnu slučajnost, piše Večernji list.

Jungov poznati primer sa skarabejem

Jedna od najpoznatijih priča kojima je Jung objašnjavao sinhronicitet vezana je za njegovu pacijentkinju. Bila je, prema njegovom opisu, izrazito racionalna, a Jung je smatrao da upravo takav čvrst način razmišljanja otežava njen terapijski napredak.

Tokom jedne seanse ispričala mu je san u kojem je dobila skupoceni komad nakita u obliku zlatnog skarabeja. Upravo dok mu je opisivala san, Jung je začuo lupkanje po prozoru. Prišao je i ugledao zlatnu maru, odnosno vrstu tvrdokrilca koja izgledom podseća na skarabeja.

Jung joj je doneo insekta i povezao ga sa skarabejem iz sna. Prema njegovom opisu slučaja, upravo je taj neverovatan trenutak snažno delovao na pacijentkinju i pomogao da se probije njen dotadašnji otpor prema terapiji, piše Psychology Today.

Za Junga je to bio odličan primer onoga što je nazivao „značajnom slučajnošću”. Nije tvrdio da je san uzrokovao pojavljivanje insekta. Pitanje koje ga je intrigiralo bilo je može li između unutrašnjeg iskustva i spoljašnjeg događaja postojati povezanost zasnovana na značenju, a ne na uzroku.

Jung se idejom bavio više od 20 godina

Jung o sinhronicitetu nije razmišljao samo usput. Tom idejom bavio se više od 20 godina, a 1951. godine o njoj je govorio na konferenciji Eranos.

Godinu kasnije objavljen je njegov poznati rad „Sinhronicitet: načelo neuzročne povezanosti”.

U razvoju tih ideja važnu ulogu imao je i fizičar Volfgang Pauli, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, s kojim je Jung godinama razmenjivao ideje. Njihovi radovi 1952. godine zajedno su objavljeni u knjizi „The Interpretation of Nature and the Psyche”.

Jung je pokušavao da pronađe širi okvir za razmišljanje o odnosu između psihe i materijalnog sveta, iako njegove ideje o sinhronicitetu nisu postale prihvaćeni naučni mehanizam kojim bi se dokazalo da naizgled nepovezani događaji zaista imaju skrivenu vezu, piše Jung Page.

Šta kaže savremena psihologija?

Savremena psihologija nudi i mnogo prizemnija objašnjenja. Ljudski mozak izuzetno je dobar u prepoznavanju obrazaca. Upravo nam je ta sposobnost potrebna kako bismo razumeli svet, predviđali događaje i povezivali informacije.

Međutim, isti sistem može nas navesti da posebno zapamtimo podudarnosti, dok hiljade trenutaka u kojima se ništa zanimljivo nije dogodilo jednostavno zaboravimo.

Na primer, tokom nedelje možemo pomisliti na desetine ljudi koji nam se potom ne jave. To nam neće ostati u posebnom sećanju. Ali ako nakon godina tišine pomislimo na starog prijatelja i on nas pet minuta kasnije pozove, vrlo je verovatno da ćemo taj događaj dugo pamtiti.

Ulogu može imati i pristrasnost potvrđivanja, odnosno sklonost da lakše primećujemo i pamtimo informacije koje odgovaraju našim postojećim očekivanjima ili uverenjima.

Psychology Today navodi da većina naučnika sinhronicitete pre objašnjava slučajnošću i načinom na koji ljudski um prepoznaje značenje i obrasce nego dokazom skrivene sile koja povezuje događaje.

Da li je sinhronicitet samo slučajnost?

Tu se zapravo krije najzanimljiviji deo Jungove ideje. Čak i ako slučajnost nema nikakav natprirodni uzrok, značenje koje joj čovek pridaje može biti veoma stvarno.

Neočekivani susret može nas podstaći da donesemo odluku koju mesecima odlažemo. Pesma koju slučajno čujemo može probuditi uspomenu na osobu koju smo izgubili. Neobično podudaranje može nas navesti da razmislimo o sopstvenim željama, strahovima ili odnosima.

U popularnoj duhovnosti sinhronicitet se danas često tumači kao „znak svemira”, potvrda da smo na pravom putu ili poruka da treba da obratimo pažnju na nešto u svom životu.

Za takvo natprirodno objašnjenje nema naučnih dokaza. Jungov izvorni koncept bio je složeniji od današnjih internet tumačenja prema kojima svaka ponovljena cifra ili neobična slučajnost mora nositi skrivenu poruku.

Možda zato nije najvažnije pitanje da li vam je „svemir” poslao osobu, pesmu ili događaj baš u određenom trenutku. Zanimljivije može biti pitanje zašto vam je upravo ta slučajnost toliko važna.

U tome sinhronicitet ostaje privlačna ideja i više od pola veka nakon Jungove smrti. Nalazi se na granici psihologije, filozofije i duhovnosti: nauka ne potvrđuje da slučajnosti povezuje neka nevidljiva sila, ali ljudska potreba da u njima tražimo smisao i te kako je stvarna.