Država ili feud – Safeta Biševac

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poznat po „perpetuum mobile“ kampanjama, lansirao je nešto što bi se moglo definisati kao preizborno-predizborna kampanja. Prevremeni parlamentarni izbori, koje on treba da raspiše očekuju se u oktobru. Raspisani nisu, te predizborna kampanja nije počela, ali predsednik je uveliko u kampanji. Preizborno-predizbornoj. NJegova stranka objašnjava da to nije kampanja već predsednik obilazi zemlju, priča sa građanima u želji da direktno od njih sazna šta im fali, smeta, čime su zadovoljni, čime nisu…

U okviru ove turneje, koja pomalo liči na one čuvene Rolingstounsa, najavljuju se kao poslednje, oproštajne, ali za godinu-dve eto nove, opet reklamirane kao oproštajne i tako ukrug, Vučić je u ponedeljak posetio Novi Pazar, Rašku, Kraljevo, juče Rasinski okrug. Svašta smo videli tokom ove turneje. Okupe se ljudi u manjim ili većim mestima, žale se, hvale, bore za reč, traže posao, pare, puteve, lekove… Predsednik sluša, nekad jasno odgovara, obećava, ali sve češće se „gubi“, deluje nervozno, osedeo, umoran… LJuti se na lokalne funkcionere koji malo ili ništa ne rade, javne funkcionere svoje stranke ili SPS… Pojeo bi se od muke. Prosto da se čovek sažali nad njegovom sudbinom, ali ne treba nasedati. Sam je birao i postavljao te funkcionere i izgradio sistem koji državu „jede“ iznutra. Ne može zato on da bude dobar, nedužan, a svi drugi loši, neradnici… Liči na deja vu. Dobar je Sloba, ali on ne zna šta rade oni oko njega, Mira je kriva. Tamara Vučić, međutim, nije ni za šta kriva.

Može li predsednik „sam protiv svih“ – izdajničke opozicije, nesposobnih, lenjih, korumpiranih svojih funkcionera, „verolomnika“ od koalicionih partnera… Može ako je narod uz njega. Ova Vučićeva turneja, ipak, pokazuje znake slabosti. „Osilili“ se ljudi, podsećaju na neispunjena obećanja i nezakonite radnje. Žena iz Nove Varoši traži posao koji nije dobila iako je skupljala „kapilarne glasove“ za SNS, Enes iz Prijepolja podseća predsednika, kom se obraća sa „brate“, da mu je obećao da će mu ćerku zaposliti za stalno u MUP-u , deda Slavko iz Koceljeva postao legenda.

„Biranim rečima“ traži rasvetu za svoje selo. „Ti više da mi ne dolaziš na ove skupove“, poručio mu Vučić. Nisam sigurna, ali čini mi se da je taj deda Slavko i 2019. dočekao Vučića. „Ja ću uskoro da umrem, dođi što pre“, rekao je Slavko tada. Bogu hvala, umro nije, živ je deda Slavko. Ako je to isti čovek, po snimcima mi se čini da jeste.

Da li su ti građani koji sve ljuće i hrabrije predsedniku govore ono što sigurno ne želi da čuje, toliko nezadovoljni da sutra, na izborima, neće glasati za vlast? Malo verovatno. Za njih vlast jedino postoji, jer samo tu sliku mogu da vide.

Još kad im stigne šest, 20 ili više hiljada dinara… Ali, „druga“ Srbija se time neće zadovoljiti. Traže državu koja radi, a ne feudalca koji vlada. Da li smo država ili feud, videćemo na izborima, kada god bili. Najžalosniji je ipak bio Vučićev susret sa vatrogascima u Deliblatskoj peščari. Vatrogasaca mi bilo žao. Vučića – nikada i nikako.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.