Sindrom Krnjače – Lični stavovi

Film je rađen da bi se promovisao Program regionalnog stambenog zbrinjavanja kojim je rešavana najduža izbeglička kriza u Evropi, odnosno, trebalo je da motiviše što više ljudi da se prijave. Snimali smo dodelu stanova iz „prvog talasa“ u Beogradu. Čoveku koji je izgubio sve u ratu, ko zna šta preživeo i proveo deceniju i po u memljivoj sobi kolektivnog smeštaja, tadašnji gradonačelnik, uručio je ključeve novog stana.Trebalo je da ga tu i snimimo sa još nekoliko drugih korisnika programa, međutim, nismo ga zatekli na lokaciji. LJudi iz UNHCR-a (moram reći, visoko posvećeni), javili su nam da je došlo do nesporazuma, da je čovek u izbegličkom centru u Krnjači i zamolili nas da odemo tamo da ga snimimo. Kada smo stigli, ljudi, video sam mnogo izbegličkih centara po regionu, ali ovako nešto užasno nisam video nigde.

Uz pomoć upravnika centra sam našao sobu. Upravnik ga je pozvao da izađe kako bi snimili njegovi izjavu. Video sam kako taj nesrećni čovek leži u krevetu, samo se okrenuo prema zidu, počeo da plače i rekao da on ne ide nikuda.

Taj čovek je žrtva koncepta naučene bespomoćnosti. Kada osoba godinama doživljava da nema nikakvu kontrolu nad svojom sudbinom (rat protera, države odlučuju, birokratija odlaže), ona podsvesno usvaja uverenje da su njeni napori uzaludni. NJegov odbrambeni mehanizam je poručio: „Ako poverujem da je ovo stvarno i da je konačno gotovo, a onda to ponovo izgubim, ja neću preživeti.“ Okretanje na drugu stranu kreveta je psihološko odbijanje da se uđe u rizik nove nade. Doživeo je teret oslobađanja – strah od izlaska iz mraka na koji mu se zenice nisu navikle. Kao zatvorenik kada mu konačno otvore vrata ćelije i sunce ga zaslepi, on ne pohrli napolje, već ustukne nazad u mrak.

Zašto sam se ovog setio? Gledam neke moje dugogodišnje saborce, i one koje poznajem i one koje ne poznajem, ljude koji se bore protiv tiranije preko trideset godina i neke malo mlađe koji su sličnih razmišljanja. Zovu ih „tražači dlake u jajetu“ i kako već. Odlikuje ih inteligencija, obrazovanje ali i cinizam, često duhovit. Ima tu i sitnosopstvenika koji to rade iz čistog interesa ili po zadatku. Ali većina nije takva. Njihov cinizam nije pakost već ožiljak. Dubok.

Toliko puta smo zajedno videli kako nam kradu pobede i kako se naša energija preliva u džepove novih oportunista. Potpuno je ljudski plašiti se nove nade nakon onoliko izneverenih. Oni ne odbijaju studente zato što su studenti loši, već zato što se plaše da ponovo poveruju i budu iznevereni. NJihov perfekcionizam i principijelnost je samo maska za strah od izdaje, a posle svega i strah od slobode. Oni zapravo rade isto što i taj nesrećni čovek na krevetu u Krnjači.

Znaju i oni da savršena opozicija režimu ne postoji. Znaju da tirane ne smenjuju bezgrešni ljudi iz salonskih rasprava, već nesavršeni, ali hrabri ljudi na ulici. Većina njih lično je bila deo borbe. Oni nisu zlonamerni. Njihove rezerve i kritike su štit od ponovnog slamnja srca. Zato se okreću ka zidovima svojih naloga na društvenim mrežama, ostaju u svojim izbeglištvima od traume. U svojim Krnjačama. I sam sam umeo da budem takav.

A potrebni ste nam. Ne zato da bi pobedili ovaj režim. Već zato što su vaše znanje, čist obraz, iskustvo, potrebni i posle. Naročito onda. Ako čitamo Froma, vi pripadate onom delu populacije koji ume da podnese onu težu slobodu.“Slobodu od“ je lakše izvojevati nego „slobodu za“. Ali da bi vaša reč imala težinu kada bude najpotrebnije, treba da izađete iz svojih izbegličkih centara. Da ne budete na marginama istorije. Nemojte sami sebe da marginalizujete jer ne pripadate tamo. Ključevi slobode su na dohvat ruke.

I da, ima ipak jedna ogromna razlika između vas i nesrećnog čoveka iz Krnjače. Njemu su ključevi dati kao rezultat nečijeg milosrđa. Vi vašu slobodu možete da izborite i zaslužite. Sad je čas.

Autor je reditelj i scenarista iz Novog Sada

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.