Srbija između Vašingtona, Pekinga i Brisela: Ambasador u penziji za Danas analizira trku za veštačkom inteligencijom – Svet

Srbija je tokom 2026. napravila dva poteza koja otvaraju pitanje njene dugoročne pozicije u tom nadmetanju.

U julu 2026. u Šangaju je potpisala osnivački sporazum o stvaranju World Artificial Intelligence Cooperation Organization (WAICO — Svetska organizacija za saradnju u oblasti veštačke inteligencije), zajedno sa još 28 država. Reč je o novoj međuvladinoj organizaciji sa sedištem u Šangaju.Kina je predstavlja kao instrument međunarodne saradnje i globalnog upravljanja veštačkom inteligencijom, sa posebno naglašenom ulogom zemalja Globalnog juga.

Prvog oktobra 2026. Srbija je, tokom 81. zasedanja Generalne skupštine UN, potpisala Joint Statement on AI Opportunity Partnership (Zajednička izjava o partnerstvu za mogućnosti veštačke inteligencije). Shodno iyjavi Vlade Srbije, partnerstvo obuhvata razvoj i primenu AI, uključujući superinteligenciju, regulatorno okruženje, startapove, programere i privatni sektor. Vlada je navela da je ukupan broj zemalja koje podržavaju izjavu tada dostigao broj 54-te potpisnice.

Nije problem u tome što Srbija sarađuje sa različitim partnerima. Problem je što se AI razvija u okviru šireg američko-kineskog strateškog nadmetanja, u kojem se već sudaraju interesi oko čipova, energije, kritičnih minerala, lanaca snabdevanja, standarda i tehnološke infrastrukture.

Dve inicijative, različita logika

Potrebno je napraviti razliku AI Opportunity Partnership od inicijative Pax Silica. Prva je izjava o saradnji na veštačkoj inteligenciji. Druga je američki okvir za bezbednost i razvoj tehnoloških i sirovinskih lanaca snabdevanja. Srbija potpisivanjem AI Opportunity Partnershipa nije postala članica Pax Silica. Inicijative jesu povezane, ali nisu isto. Pax Silica je širi američki okvir koji obuhvata kritične minerale, energiju, naprednu proizvodnju, poluprovodnike, AI i tehnološku infrastrukturu. Na drugom samitu Pax Silica u junu, 35 država i teritorija potpisalo je AI Opportunity Statement, dok je sam Pax Silica tada imao 24 potpisnice. Kasnije je broj potpisnica Pax Silica porastao na 25, nakon priključenja Italije. Među potpisnicama Pax Silica su Evropska unija, Japan i Singapur.

Zato nije precizno reći da je Srbija ušla u američki Pax Silica. Preciznije je reći da je potpisala američko AI partnerstvo povezano sa širim okvirom Pax Silica.

WAICO je postavljen drugačije. To je formalna međuvladina organizacija sa sedištem u Šangaju. Kina je predstavlja kao otvorenu i uključivu platformu, zasnovanu na multilateralizmu, jednakosti i širem učešću država u globalnom upravljanju AI, posebno zemalja Globalnog juga. Organizacija treba da podstiče međunarodnu saradnju i globalno upravljanje veštačkom inteligencijom i njen razvoj u bezbednom, pravičnom i uređenom pravcu. Na ceremoniji osnivanja bio je i generalni sekretar UN Antonio Gutereš. Time je Kina dodatno naglasila da WAICO želi da bude deo šire debate o pravilima globalnog upravljanja veštačkom inteligencijom.
WAICO ne treba posmatrati samo kao kineski odgovor Vašingtonu. Njegova šira ambicija je stvaranje međunarodnog prostora za upravljanje AI u kojem bi Kina imala snažan uticaj posebno medju zemljama Globalnog juga.

Vašington već razmišlja o granicama

Najvažniji signal došao je u avgustu. Rojter je 14. avgusta objavio da je Stejt departman pripremio nacrt pisma državama koje su potpisale američku AI izjavu. U nacrtu se razmatra mogućnost da partneri moraju da biraju između američkog okvira i konkurentskih AI inicijativa. Povod je bio Kazahstan. On je potpisao američku AI izjavu, a zatim postao jedan od osnivača WAICO-a. U američkom nacrtu pisma navodi se da članstvo u Pax Silica ne može istovremeno da postoji sa članstvom u konkurentskim inicijativama čija očekivanja nisu u skladu sa američkim. Rojter je naglasio da im nije poznato da li će pismo biti poslato i u kom obliku. Dakle, nije uvedeno formalno pravilo kojim se zabranjuje istovremeno članstvo u američkim i kineskim AI inicijativama. Ali Vašington jeste razmatrao kako da takvo paralelno pozicioniranje ograniči.

U američkom dokumentu treba istaći i reč „trusted“, odnosno pouzdani partneri, tehnologije i lanci snabdevanja. To nije samo terminologija. „Trusted“ je deo američkog koncepta tehnološke i ekonomske bezbednosti. Stvar više nije samo u tome ko pravi najbolji AI model, već ko kontroliše čipove, mreže, data centre, računarsku infrastrukturu u oblaku, energiju i druge karike tehnološkog lanca.
Američki pristup pri tom ide dalje od same saradnje na modelima. Ideja je da se partnerima ponudi čitav „AI stok“, odnosno tehnološki lanac veštačke inteligencije: od čipova i računarske infrastrukture do modela i softvera uz povezivanje investicija, istraživanja i razvoja, industrijskih partnerstava, data centara i računarskih kapaciteta. Time se grade lanci snabdevanja, infrastruktura i investicione veze u kojima će pitanje poverenja imati sve veću težinu.

A onda dolazi Evropa

Srbija nema samo američku i kinesku dimenziju. Postoji i evropska. Srbija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i u procesu pristupanja usklađuje svoje zakonodavstvo i institucije sa evropskim pravilima. Evropska komisija je u Izveštaju o Srbiji za 2025. navela da Srbija treba da se uskladi sa EU AI Actom (Zakon EU o veštačkoj inteligenciji) i da uspostavi odgovarajuće strukture upravljanja veštačkom inteligencijom. Komisija je istovremeno konstatovala da Srbija još nije usklađena sa EU Chips Actom (Zakon EU o čipovima). Srbija je 2025. postala kopredsedavajuća OECD-ovog Global Partnership on Artificial Intelligence (GPAI — Globalno partnerstvo za veštačku inteligenciju).

Dakle,Srbija nije novi igrač u oblasti veštačke inteligencije. Vlada Srbije je još u januaru 2025. usvojila novu Strategiju razvoja AI za period 2025–2030, kao nastavak prethodne strategije iz 2019. Strategija obuhvata razvoj regulatornog okvira, obrazovanje, inovacije, infrastrukturu i primenu AI u javnom sektoru. Srbija već ima i Nacionalnu platformu za veštačku inteligenciju, zasnovanu na državnoj računarskoj infrastrukturi u Državnom data centru u Kragujevcu. Platforma je namenjena javnoj upravi, akademskoj zajednici, industriji i razvoju AI rešenja. Ali to je pre svega razvojna i sektorska strategija. Pitanje koje danas otvaraju potezi prema Vašingtonu i Pekingu jeste da li Srbija ima i jasno definisanu geopolitičku strategiju upravljanja tim tehnološkim vezama.

Za Srbiju evropski regulatorni okvir nije samo pitanje zakona. To je pitanje kompatibilnosti njene buduće tehnološke infrastrukture sa pravilima tržišta kome Srbija želi da pripada. Uticaj evropskih pravila pritom ne završava na granici EU. AI Act pod određenim uslovima obuhvata i pružaoce AI sistema i modela izvan Unije, između ostalog kada svoje modele ili sisteme stavljaju na tržište EU.

Za Srbiju, koja je snažno vezana za evropsko tržište, to znači da evropska pravila mogu imati praktične posledice i pre eventualnog članstva.

Tako se Srbija našla na preseku tri različita tehnološka prostora: kineskog, kroz WAICO, američkog, kroz AI Opportunity Partnership i evropskog, kroz pristupanje EU, evropskom tržištu i usklađivanju sa evropskim pravilima. Saradnja sa sva tri prostora nije sama po sebi kontradikcija. Problem nastaje kada višestruka saradnja preraste u međusobno neusklađene tehnološke zavisnosti.

Gde će nastati problem

Zamislimo da Vašington odluči da određeni kineski claud, odnosno računarska infrastruktura u oblaku, čip, AI model ili dobavljač više ne mogu biti deo „trusted“ tehnološkog lanca. Zamislimo zatim da evropska pravila i standardi krenu u drugom smeru od onih koji se razvijaju u drugim tehnološkim ekosistemima. Ili da se u WAICO-u usvoje standardi koji nisu kompatibilni sa onima prema kojima Srbija mora da se usklađuje zbog evropskog tržišta.U svakoj od ovih situacija više neće biti dovoljno reći da Srbija „sarađuje sa svima“.

Moraće da zna koje standarde primenjuje, koje računarsko okruženje i infrastrukturu koristi, od koga nabavlja čipove i ključnu infrastrukturu, koji AI modeli mogu da uđu u državnu infrastrukturu, koji bezbednosni kriterijumi važe i sa kim razmenjuje podatke i tehnologiju.

Postoji i problem koji je možda važniji od samog potpisa. Kada država jednom izgradi data centre, claud infrastrukturu, telekomunikacione mreže i druge ključne sisteme na jednoj tehnološkoj platformi, promena dobavljača više nije politička odluka koja se donosi preko noći. Tada nastaje tehnološka zavisnost. A najvažnije pitanje je šta država radi kada se interesi velikih tehnoloških sila raziđu.

Šta bi bila ozbiljna strategija

Danas Srbija ne mora da bira između Vašingtona, Pekinga i Brisela. Ali mora da zna gde može da sarađuje sa svima, a gde će morati da bira.

Za tako veliki tehnološki izbor trebalo bi proveriti : Da li je kompatibilan sa evropskim pravilima i budućim članstvom u EU? Da li može da ugrozi pristup američkim tehnologijama, kapitalu i lancima snabdevanja? Da li stvara zavisnost od kineske infrastrukture, standarda ili tehnologije koju bi drugi partneri mogli da smatraju neprihvatljivom? Da li Srbija zadržava mogućnost da promeni dobavljača, tehnologiju ili partnera bez ugrožavanja ključne državne infrastrukture? Ovo poslednje pitanje je možda i najvažnije.
Strategija nije samo pitanje kako će reagovati Vašington, Peking ili Brisel. Strategija je i pitanje koliko prostora ostaje Srbiji da sama odlučuje. To ne traži prekid saradnje ni sa kim. Traži sopstvenu infrastrukturu, jasne kriterijume i unapred određene granice.

Višestruka saradnja može biti strategija samo ako iza nje postoji sopstvena strategija. U suprotnom, država samo reaguje na ponude velikih sila.

Problem nije potpisivanje američke inicijative

Bilo bi pogrešno tvrditi da Srbija ne treba da sarađuje sa Sjedinjenim Državama. Jednako bi bilo pogrešno tvrditi da treba da prekine saradnju sa Kinom. Srbija ima interes da razvija AI, da privlači investicije, da sarađuje sa američkim i kineskim kompanijama, da koristi evropsko tržište i da gradi sopstvene kapacitete. Ali za to mora da zna kako će te interese držati zajedno.
AI više nije samo pitanje digitalizacije. Ko ima kontrolu nad čipovima, računarskim kapacitetima, podacima, modelima, energijom i ključnim lancima snabdevanja, ima i deo buduće ekonomske i geopolitičke moći.

Zato pitanje nije zašto Srbija sarađuje i sa Amerikom i sa Kinom i sa Evropom. To je racionalno dok god država zna gde su njene granice I sta želi da zadrži pod sopstvenom kontrolom. Pravo pitanje je da li Srbija ima strategiju kako da bude prisutna u tri različita tehnološka prostora u trenutku kada njihovo međusobno nadmetanje postaje sve zaoštrenije. Ako takva strategija postoji, bilo bi dobro da je vidimo. Ako ne postoji, onda to nije politika višestruke saradnje.To je niz pojedinačnih potpisa bez jasnog odgovora na pitanje kako će Srbija njihove posledice držati pod kontrolom.

Autor je ambasador u penziji

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.