Dimitrije Vojnov o „Okamovoj oštrici“: Gornji dom srpskog televizijskog krimića – Kultura

Autori serije Marko Popović i Iva Mitrović napravili su jednu smirenu, samouverenu kriminalističku priču koja u pojedinim aspektima izvedbe kombinuje poznate elemente sa novim slojevima i pre svega donosi osveženje na planu scenarija.

U dubokoj suštini, ovo je kriminalistička priča o prirodi zločina, stereotipima i njihovom povremenom potvrđivanju kao i činjenici da ni nasloženiji oblici kriminaliteta, kao što je špijunaža, ne mogu disciplinovati ljude koji su nasilnici.

Glavna junakinja je advokatica specijalizovana za slučajeve zlostavljanih žena koja dobija ponudu da brani mladog IT biznismena optuženog da je ubio svoju devojku influenserku.

Frustrirana slučajem jednog relativno uobičajenog seksualnog uznemiravanja na radnom mestu od strane bahatog direktora, ona se upliće u slučaj za koji se ispostavlja da ima i špijunsku dimenziju i da je složeniji nego što izgleda.

Osnovna dinamika glavne junakinje, naročito podcrtana time što je igra Sonja Kolačarić, podseća na njen lik iz serije “Državni službenik”, i pojedine scene sa njenom mecenom iz agencije poput US Aida koja je zapravo američka obaveštajka u Beogradu, deluju veoma slično.

Kada se tome doda brogrammer kao protagonista i hakovanje kao hičkokovski “MekGafin”, to su svakako sve elementi koje smo viđali do sada ali sa drugačijim predznakom u još nekim serijama.

Ipak, kada se sagleda sam postupak u seriji jasno je da je ovo sve potpuno drugačije od “Državnog službenika” i recimo “12 reči” kojima je spolja gledano najsličnije jer prosto osnovna tema je prevashodno psihološka pa tek onda u užem smislu kriminalistička.

“Okamova oštrica” se pre svega bavi muško-ženskim odnosima i potezima kojima se unutar njih uzima moć. Ali isto tako pokazuje da neprestana borba za moć može zavesti čak i najbolje ljude na stranputicu kada u toj borbi ne vide šumu od drveta.

Sonja Kolačarić je iznela najveći teret pokazujući iznova da bez problema može sa bude protagonistkinja cele serije i to je ovde bio njen osnovni izazov. Iako je igrala veoma sličan lik u sličnim situacijama, u ovoj seriji se ne ponavlja i deluje sveže.

S druge strane, Pavle Čemerikić u ulozi Luke Gudelja, pridružuje se Luki Ćuku iz filma “Pukotina u ledu” kao harizmatični mladi IT preduzetnik na našim ekranima.

Čemerikić donosi jednu mirnu, gotovo elegičnu notu ovom liku, i u tom pogledu ga izdvaja u plejadi kompjuteraša koje je naša kinematografija zapravo veoma ukorak sa svetom izbacila u prvi plan kao negativce i protagoniste, mahom na televiziji, ali i na filmu. Do sada su se kretali u različitim registrima – od harizmatičnog tehno-populiste i hakera-negativca kakvog je igrao

Nikola Rakočević u “Državnom službeniku”, preko dečaka sa margine koji su đavoli za tastaturom u serijama “Grupa” i “12 reči” i interpretacijama mladih asova kakvi su Filip Đurić i naročito Denis Murić pa sve do bogatih, seksi i enigmatičnih momaka iz „Pukotine u ledu“ i „Okamove oštrice“.

Uvođenje IT stručnjaka u narative mahom trilera kod nas prati trend tehno-negativaca izraslih iz fobije društva od figura kakve su Ilon Mask, Piter Til ili Leri Elison, i koji su postali prisutni kao negativci već početkom druge decenije ovog veka, ali isto tako nalazi utemeljenje u usponu te industrije kod nas.

Veoma je zanimljivo kako na srpskoj televiziji koja se mahom obraća starijoj publici, u našem miljeu, zapravo likovi tehno-negativaca dobijaju novi predznak, ne toliko iz ugla njihove neograničene moći i uticaja koji je prisutan na Zapadu, koliko i iz izvesne tehnofobije koja je prisutna kod populacije koja gleda televiziju.

„Okamova oštrica“ u tom pogledu zaslužuje pohvale jer uspeva da bude u pogledu tehnike koju prikazuje dovoljno jasna našim gledaocima i da donese jednu modernu priču na razumljiv način publici RTSa.

Jedine krupne primedbe koje se mogu dati prate i sve serije koje se dotiču pravosudnog sistema a to je da su suđenja ipak prikazana neverovatno efikasno ako imamo u vidu koliko ona u stvarnosti traju i koliko je gledaocima to dobro poznat problem. Naprosto naše pravosuđe nije dramski potentno kada se dođe so samog suđenja i to treba izbegavati, za razliku od istražnih radnji koje deluju ubedljivo.

Scenografija je veoma bitan deo pripovedačkog a naročito vizuelnog žargona kriminalističkog žanra. I u ovoj seriji, ona je većim delom uspela osim u sceni hakerskog skloništa gde je holivudski klišetizirana ali je to manje bitno jer ta situacija donosi jedno veoma dobro dramsko rešenje prevazilaženja jezičke barijere među junacima.

To su dve najkrupnije zamerke koje se mogu dati ovoj seriji koja je mimo toga na vrlo salidnom nivou i apsolutno u skladu sa standardima svih strimera, kod nas i u Evropi.

Štaviše, uveren sam da će serija u inostranstvu privući pažnju emitera i biti rado uključena u ponudu raznih kuća.

„Okamova oštrica“ svakako pripada gornjem domu srpskog televizijskog krimića i pokazuje da imamo autore koji iz kontinuiteta grade kvalitet.