Tri godine u ledu: O knjizi “Nansen” Rolanda Hantforda – Kultura

Roland Hantford, britanski istoričar, koji je preminuo ovog januara u starosti od devedeset devet godina, često je pisao o polarnim istraživačima – Amundsenu, Šekltonu i Skotu – a u ovoj knjizi opisao je buran i povremeno neverovatan Nansenov život.

Zoolog, jedan od prvih ljudi koji su proučavali neurone, Nansen je takođe bio polarni istraživač: vodio je ekspediciju preko Grenlanda.

Tada je odlučio da proveri smelu hipotezu – ispod arktičkog leda nalazi se okean.

Krajem XIX veka naučnici su smatrali da je Arktik kopnena masa i da su Nansenove ideje sulude, a u dijagnozu su se uverili kada su čuli da će uzeti sebe za zamorče.

Objavio je da će brodom ploviti na sever sve dok ga ne zarobi led.

Ako okean zaista postoji, onda će led nositi brod, možda do tačke koju tada još niko nije bio dosegao: do Severnog pola.

Za taj poduhvat morao da osmisli brod kakav nikada nije postojao.

Škot Kolin Arčer, inženjer i konstruktor, smatrao je da taj brod ne sme da se suprotstavlja ledu, jer je to uzaludno, već mora da mu utekne.

Suočen s pritiskom, on će se uzdizati zato što je obao, kao kada kliker beži od stiska palca i kažiprsta.

Tako je nastao „Fram“, najčvršći i najčudniji drveni brod.

Reč fram na norveškom znači „napred“, „probiti se“, a takođe se koristi u frazama koje označavaju da je čovek uspeo da stigne do odredišta nakon lutanja.

Dok sam živeo u Oslu, leti sam odlazio na poluostrvo Bigdoj.

Mnogobrojna deca su se brčkala oko mene kao da smo u Grčkoj, a ja sam ubeđivao sebe da uđem u hladnu vodu, a potom sam ubeđivao sebe da ne izađem.

Nisam zbog tog iskustva posećivao Bigdoj, već zbog brodova.

Na malom prostoru nalaze se: muzej vikinških brodova, muzej posvećen Turu Hejerdalu, gde je izložen splav „Kon-tiki“, zatim „Jea“, brodić kojim je Rual Amundsen prvi prošao kroz takozvani Severozapadni prolaz, kao i veliki muzej u obliku prizme, poslednje „Framovo“ pristanište.

„Fram“ nije lep brod.

Širok i zdepast, okrenut je ka ulazu, pa ugledam pramac kako se uzdiže i naoko kreće prema meni čim stupim u muzej.

Njegovo korito podseća na jaje koje je položeno i presečeno po dužini.

Popnem se na muzejsku galeriju, stupim na palubu i dođem do kormila.

Paluba je sada nepomična, ali pokušam da zamislim kako je izgledalo dok se ljuljala na otvorenom moru, a preko nje brisao ledeni vetar.

Zar je u takvim uslovima iko smeo da se ovim merdevinama od užadi popne do vrha jarbola?

I kako je izgledalo kasnije, kada su je okruživali isključivo sneg i led?

Strmim stepenicama spustim se u potpalublje, često sagnut da glavom ne udarim u neku od mnogobrojnih potpornih greda.

Istovremeno, moram da preskačem pragove, koji su veoma visoki kako hladan vazduh ne bi ulazio.

U kabinama, dovoljno velikim tek da se čovek okrene, nalaze se kratki i uzani kreveti.

Na Nansenovom ležaju raširen je njegov kaput, a tu su i dve puške.

Vratio sam se do galerije i na mapi proučio ono što posada u to vreme još nije mogla da zna: poput izdržljivog pijanca, krivudava crta prikazuje „Framov“ put preko Arktika.

Posadu je s Nansenom činilo trinaest ljudi, koji su izabrani između nekoliko desetina kandidata.

Upitana za motiv, jedna Francuskinja je rekla da joj je „dosta života“.

Nije primljena.

Pokušavajući da preduprede svaku opasnost, poneli su zalihe hrane za šest godina, ukrcali pse, saonice, skije, kajake i oružje.

Imali su biblioteku od 600 knjiga, pijanino i gramofon.

Oprostili su se od porodica – Nansen je ostavio suprugu Evu, opersku pevačicu, i šestomesečnu kćer Liv.

Frederik Vord, britanski istraživač, ovako je opisao te trenutke: „Bilo je maglovito. Dok je doktor Nansen stajao na palubi, sunce se borilo s kišnim oblacima i bledo je obasjalo obalu. Gospođa Nansen je stajala na steni, jasno se videla njena bela haljina. Prizor je trajao samo nekoliko trenutaka, sunčeva svetlost je nestala i udaljena obala se opet pretvorila u senku bez obrisa. Nansen je bio vrlo hrabar, ali videlo se da pati.“

Plovili su do severa Norveške, zatim duž obale Rusije, da bi kod Novosibirskih ostrva skrenuli prema severu.

Krajem septembra 1893. led se zatvorio oko njih i ušli su u ono što je Nansen nazvao „beskrajna bela ravnica“.

Sklonili su propeler, rasklopili motor i prepustili se prirodi.

U pravu su bili i Nansen – led je zaista poneo brod sa sobom – i Arčer: „Fram“ je zloslutno škripao dok ga je led stezao, a posada strepela, ali je izdržao.

Tada nije postojao ni radio, a kamoli GPS.

Niko nije znao gde se nalaze.

Sami, daleko od civilizacije, krenuli su na put u nepoznato.

(nastaviće se)