Spasite zemlju od nasilnika s partijskim knjižicama – Lični stavovi

Ponedeljak, 15 sati i koji minut. Zvono na vratima. Pogledam kroz špijunku i spazim dve devojke s nekakvim sveskama u rukama. Mi smo ispred Srpske napredne stranke, reče jedna. Obe imaju prijatna, osmehnuta lica, ali im u očima prepoznajem nelagodnost. Doviđenja, rekoh, trudeći se da ne zvučim previše grubo. Doviđenja, hvala vam, rekoše.

Zatvaram vrata i pitam se šta im se dogodilo.

Naravno da objašnjenje može biti benigno i jednostavno – žele da zarade koji dinar. A šta će zaokružiti 25. oktobra, to je pitanje, ukoliko im ne budu tražili da slikaju listić. Na trenutak me podsetiše na Jehovine svedoke, koji se takođe nenajavljeni pojavljuju sa stisnutim knjižicama pod pazuhom, tihi, blaženi. Ipak, ima razlike. Jehovinih svedoka mi nije žao, a ovih devojaka jeste. Nije isto kad gledaš pristalice vlasti na ekranu i kad ti ovako iznenada dođu na vrata. Pojave se njih dve, na prvi pogled, sasvim obične devojke, rekla bih, u ranim dvadesetim, obe sređene za tu priliku, u svetlim haljinama, obe s naočirama na licu. Osmeh je uvežaban, blag, ali i sramežljiv. Smeše se kao deca koja su nešto skrivila i od roditelja traže oproštaj. Ali, ono što ću iz njihovih očiju očitati tek pošto zatvorim vrata, pošto promine neko vreme za koje me ta slika nikako ne napušta, jeste strah. Možda strah od reakcije onoga ko otvara vrata. Plašimo se jedni drugih. I to je možda i najgora stvar koju je vlast učinila sopstvenom narodu, jer taj strah neće nestati preko noći kad padne ovaj režim.

Osim reagovanja stanara na njihovo pojavljivanje pred vratima, čega se možda još plaše ove devojke prijatnih lica uokvirenih naočarima? NJihovi vršnjaci većinski su na ulicama, odakle su već ušli u istoriju, kakav god bio ishod predstojećih izbora. Da li je to strah da će ih trajno obeležiti ovakve aktivnosti, te se pitaju kako će svojim drugarima pogledati u oči kad dođe do promene vlasti? Ili je to, pre svega, strah od vlastitog mišljenja.

U smislu, neka bude kako bude, da sad samo zaradim malo novca. Ne zanima me politika. U toj tački misao prestaje zato što bi njen nastavak mogao biti zastrašujući. Ako se pusti na slobodu, ta misao bi na kraju donela otrežnjenje kakvo se desilo stotinama hiljada njihovih vršnjaka, studenata, još pre skoro dve godine, kada su shvatili da žive u autokratiji. Da žive u bezakonju koje ubija. Kada su podigli svoj glas, a onda i zauvek promenili Srbiju. „LJudi se plaše mišljenja više nego bilo čega na zemlji – više nego razaranja, i čak više nego smrti”, piše Bertnard Rasel, britanski matematičar i filozof. “Mišljenje je nemilosrdno prema privilegiji, ustanovljenim institucijama i prijatnim navikama. (…) Ali da bi mišljenje postalo vlasništvo mnogih, a ne privilegija manjine, moramo raskrstiti sa strahom.”

Strah je naravno i sredstvo vladanja. A to vlastodršci znaju i na svesnom i nesvesnom nivou. Da se osvrnemo malo na ovaj drugi, uvek zanimljiviji nivo. Kome je, zapravo, sada bivši predsednik ove države obećao četiri godine bola i tuge, kako kaže pesma koju je naručio na oproštajnoj proslavi u Predsedništvu Srbije, a koju je posvetio svojim političkim protivnicima, “blokaderima”? Kazao je tom prilikom da je istu pesmu pevao osam puta i da će je pevati i 25. oktobra. Kada ti je savest mirna, kada znaš da je tvoja pobeda čista, u trenucima slavlja, zašto bi uopšte mislio na onoga koga si porazio. Slaviš svoju pobedu i uživaš u njoj, bez likovanja.

Ili on ima loše savetnike, ili ih nije konsultovao, ili mu je te večeri, pre nego što će podneti ostavku na funkciju predsednika države, približavanje stadijumu običnog čoveka loše uticalo na rasuđivanje. Kome pevaš, Obični čoveče? Kome posle “Ribnikara”, Mladenovca, nadstrešnice, polomljenih mladih kostiju, vilica, obećavaš još bola i tuge? Da li, nesvesno, pokušavaš da zastrašiš celu naciju, obe polovine, i onu koja te ne podržava, i ovu koja se sprema da glasa za tebe, nije važno da li svojom voljom ili prisilno? Ali, pošto ćeš teško uplašiti prvu polovinu, koja ti je davno okrenula leđa i oslobodila se straha, ostaje ti ova druga, na prvi pogled, tvoja polovina.

Čini nam se da se upravo njoj, odnosno, svojim biračima, sada bivši predsednik obratio tom tugaljivom pesmom. Svesno ili nesvesno, svejedno. Da se slučajno ne predomisle, jer će tako dobiti četiri duge godine bola i tuge. Pa, da lepo izvagaju. Kao da reče kroz pesmu, onako razgaljen: Razmisli, moja polovino. Šta vam je teško da povremeno dolazite na mitinge, pojedete koji sendvič, stavite malo parica u džep? Je l’ bolje to ili tuga i bol? Šta kažeš, siromašan si? (Sada se bivši predsednik obraća nekome iz grupe od 800 hiljada ljudi u Srbiji koji žive u apsolutnom siromaštvu.) Pa, šta ako si siromašan, nije to sramota. Ali gladan valjda nisi. Šta hoćeš? Cene parizera i lekova su na istorijskom minimumu. Ako ti dođu “blokaderi” na vlast, ni za leba nećeš imati.

Prema dostupnim podacima, u Srbiji ima oko 550 hiljada građana starosti od 18 do 25 godina. Jasno je svima, pa i vladajućoj partiji, da će u ovoj populaciji velika većina glasati protiv aktuelnog režima. A većina te većine zaokružiće broj tri, koji, zahvaljujući neuništivom, vrcavom duhu studenata, postaje prava zvezda na društvenim mrežama. Nije to više običan broj. To je broj koji nosi slobodu.

Zato, glasajte, deco. Spasite zemlju od odraslih. Od njihove pohlepe i sujete.

A istog tog dana kasno uveče uzimam telefon da bacim pogled na društvene mreže. Vesti tamo stižu najbrže. Saznajem da je gradonačelnik Beograda jednoj ženi polomio nos i vilicu. I njeno lice je prijatno, ali raskrvavljeno.

Glasajte, deco. Spasite zemlju od nasilnika s partijskim knjižicama.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.