“Kao da zidu govoriš”: Zašto je susret ministara Nemačke i Rusije bila iluzija diplomatije? – Svet

O rezultatima sastanka bolje od bilo kakvih komentara govore izrazi lica Johana Vadefula i Sergeja Lavrova, kako u trenutku rukovanja, tako i nakon izlaska iz prostorije za pregovore.

Sastanak ne samo da nije doneo napredak u odnosima dve zemlje niti u razmatranju glavnog pitanja evropske politike – načina za okončanje rata protiv Ukrajine – već, suštinski, nije sadržao ni pravi dijalog.

Zašto su se onda sastali šefovi diplomatija dve države i šta su strane postigle?

Od 2022. godine Nemačka ostaje jedan od najdoslednijih saveznika Ukrajine. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora i dolaska Fridriha Merca na vlast, pomoć Kijevu samo je povećana, ukazuje Dmitrij Stratievski, politikolog i direktor Centra za istočnu Evropu iz Berlina, u analizi za Moskovski tajms (The Moscow times).

Nemačka ne samo da isporučuje praktično sve vrste naoružanja sopstvene proizvodnje koje odgovaraju ovom ratištu, sa izuzetkom raketa Taurus, već učestvuje i u gotovo svim mogućim projektima finansijske pomoći Ukrajini. Međutim, politika i društvo nipošto nisu monolitni kada je reč o želji da se nastavi podrška Kijevu, posebno u oblasti isporuke oružja.

Društveno-političke i istorijsko-kulturne tradicije u Nemačkoj, kao i ekonomska i politička kriza u zemlji, značajno utiču na tu politiku.

Pritisak na saveznu vladu nije prestajao tokom sve četiri i po godine punog rata, ali se u određenim periodima primetno pojačava. Upravo sada na nemačkoj političkoj sceni beleži se takvo „sezonsko pogoršanje“: pojačan je zahtev za „diplomatskim rešenjem sukoba“.

Signali do Merca stižu kako iz opozicije, tako i iz redova vladajuće koalicije.

Alternativa za Nemačku (AfD), koja je pobedila na pokrajinskim izborima u Saksoniji-Anhalt i Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji, preko svoje poslaničke grupe u Bundestagu zahteva obustavu isporuke bilo kakvog naoružanja Ukrajini i „kompromisni mir“.

Predstavnici AfD-a zalažu se za kupovinu ruskih energenata i čak, iako za to nemaju ovlašćenja, preduzimaju prve korake ka obnovi saradnje.

Levica, koja je pobedila na pokrajinskim izborima u Berlinu, na saveznom nivou nije toliko kategorična kada je reč o podršci Ukrajini, ali takođe uporno ponavlja tezu da oružje samo produžava rat, dok je diplomatsko rešenje jedini način da se on okonča.

Na partijskom kongresu glavna poruka bila je: „Ne želimo da plaćamo vaše ratove!“

O dosledno antiukrajinskom i proruskom stavu Saveza Sare Vagenkneht (BSV) nije ni potrebno posebno govoriti.

Slični glasovi u poslednje vreme sve glasnije se čuju i među konzervativcima iz Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD).

Pokrajinski premijeri Tiringije, Saksonije i Brandenburga u zajedničkoj izjavi zatražili su „aktivniju diplomatiju“. Tobias Vinkler (CDU), šef delegacije Nemačke pri OEBS-u, izjavio je da „diplomatija OEBS-a“ prema Rusiji „nipošto nije mrtva“.

Rukovodstvo uticajnog ogranka SPD-a u Baden-Virtembergu pozvalo je na traženje „novih puteva u politici prema Ukrajini“ – sadašnji kurs „ne sme se predstavljati kao da nema alternativu“, dok „impulse u pravcu mirovnog rešenja“ treba pojačati.

Po dogovoru

Za ionako politički oslabljenog kancelara, neobavezujući razgovor njegovog ministra spoljnih poslova sa ruskom stranom očigledno je posmatran kao pozitivan unutrašnjopolitički signal: vaši prigovori su uzaludni, koristimo i mogućnosti za dijalog.

Vadeful zbog toga nije putovao u Moskvu, već je razgovarao sa Lavrovom na Generalnoj skupštini UN, na neutralnoj teritoriji, gde su obojica ionako bili prisutni. Razgovor nije imao nikakav formalni status.

Merc nije trebalo da očekuje od Vadefula ni bilo kakva politička iznenađenja. Naravno, šef diplomatije podređen je odlukama svoje vlade. Međutim, Vadefulovi prethodnici na funkciji ministra spoljnih poslova Nemačke, Hajko Mas i Analena Berbok, pre dolaska u Ministarstvo spoljnih poslova bili su snažni političari sa velikim iskustvom i mogli su, makar, da „istaknu sopstvene stavove“.

Osim toga, pripadali su drugačijim strankama od šefa vlade. Od sadašnjeg ministra, partijskog kolege, dugogodišnjeg bliskog saveznika i poverenika aktuelnog kancelara, nije se mogla očekivati nikakva „samostalna inicijativa“.

Vadefulove reči o „molbi brojnih kolega na funkciji da se održi ovaj sastanak“ svedoče o tome da je Berlin, ako već nije usaglasio sastanak unutar EU, onda svakako obavestio partnere o takvim planovima.

U Evropskoj uniji postoji neformalni dogovor da kontakti sa Rusijom treba da se odvijaju na osnovu evropskog konsenzusa. Inicijative pojedinačnih država, a pogotovo Nemačke, iz razumljivih razloga ne bi naišle na razumevanje u Centralnoj Evropi.

I zaista, činjenicu da je sastanak održan nisu kritikovala ministarstva spoljnih poslova zemalja istočno od Odre. Eventualno se u poljskim medijima pojavila nota iznenađenja, ali to nije bila zvanična reakcija Varšave. Ni Kijev nije davao glasne izjave, dok je ukrajinska štampa konstatovala da princip „ništa o Ukrajini bez same Ukrajine“ nije prekršen. Takođe, Kijev je „bio obavešten o detaljima sastanka“.

„Kao da govoriš zidu“

Samo nepopravljivi optimisti mogli su da očekuju od razgovora Vadefula i Lavrova bilo kakve prelomne odluke. Na to ne upućuju ni sadašnja geopolitička situacija ni rang sagovornika. Da je Putin želeo da promeni stav prema ratu protiv Ukrajine, o tome sigurno ne bi govorio Lavrov, a pogotovo ne na sastanku sa „neprijateljski nastrojenim“ ministrom spoljnih poslova.

I Berlin bi postupio drugačije: da je u kancelariji nemačkog kancelara nastao neki ozbiljan predlog Moskvi, ni Merc ne bi koristio Vadefula kao posrednika, već bi, nakon što bi predlog razmotrio sa evropskim i američkim saveznicima, kao i sa Kijevom, učinio ga predmetom pregovora Ukrajina – Rusija – EU – SAD, uz učešće neutralnih pregovarača koje priznaju sve strane.

Debate o kandidatima u maju ove godine najbolji su dokaz za to. Međutim, rezultat razgovora u Njujorku više je potvrdio stav okorelih pesimista. Tačnije, sastanak dvojice ministara uopšte nije imao nikakav rezultat.

Prema informacijama nemačkih medija, provokacije su počele već na samom početku. Nemačku delegaciju na stolovima su čekali primerci pamfleta na engleskom jeziku pod naslovom „Gebelsovo nasleđe – falsifikovanje događaja u Buči i krvava inscenacija kijevskog režima“.

Nije teško razumeti zašto se prezime nacističkog zločinca našlo u naslovu dokumenta namenjenog sastanku sa nemačkom delegacijom. Prema navodima očevidaca, Vadeful nije ni dotakao dokument, već ga je prekrio svojom fasciklom. Već prvih nekoliko minuta sastanka nagovestilo je njegov ton, a njegov tok može se prilično dobro rekonstruisati na osnovu kasnijih članaka i izjava učesnika.

Nemačka strana usredsredila se na tri glavne teme: napad dronovima u Lajpcigu i odgovornost Kremlja, puteve za deeskalaciju u rusko-ukrajinskom ratu i mogućnost da se obezbedi nesmetan izvoz žitarica iz Ukrajine – što predstavlja humanitarni faktor i zahtev, doslovno prema rečima ministra iz intervjua, Globalnog juga.

Berlin je očajnički računao na hipotetičke ustupke Rusije u ime očuvanja dobrih odnosa sa zemljama Azije i Afrike koje zauzimaju neutralan stav, a neke čak i gaje simpatije prema Moskvi. Ta računica očekivano nije uspela. Vadeful se kasnije prilično otvoreno osvrnuo na reakciju Rusa, upotrebivši nemački izraz koji bi se mogao prevesti: „kao da govoriš zidu“.

Ruska strana, počevši od uobičajenog „trolovanja“, očekivano nije pokazala spremnost za konstruktivne pregovore. Lavrov je izneo stav svog nadređenog, a nakon sastanka optužio je sagovornika za nadmenost i snishodljivost i dodao da bi bilo jednostavnije da su razgovarali telefonom nego što su se sastali.

„Ciljevi“ su ostvareni

Merc ništa nije izgubio. Vadeful je činjenicu da je do sastanka došlo obrazložio potrebom da se stav savezne vlade direktno prenese ruskom rukovodstvu, preporukama najviših stranih diplomata, kao i značajem samog razgovora, uključujući razgovor sa „protivnicima“. I uglavnom su mu poverovali.

Kritike u Nemačkoj bile su umerene i malobrojne – od Roderiha Kizevetera, konzervativnog političara poznatog po doslednoj podršci Ukrajini, do pojedinih stručnjaka.

SPD, pa čak i Zeleni, prilično blagonaklono su se odnosili prema činjenici da je sastanak održan. Neki od vodećih nemačkih medija u tom razgovoru pronašli su čak i očiglednu pozitivnu stranu: on je jasno pokazao da Kremlj nije spreman za pregovore o okončanju rata i da se Rusija prema Evropi odnosi sa nipodaštavanjem.

Ni Kremlj nije pretrpeo negativne posledice. Putin nikada javno nije negirao mogućnost pregovora sa Zapadom, a posebno sa Nemačkom. Glavna argumentacija ruskog rukovodstva zasniva se na dve teze: „EU podržava Ukrajinu umesto normalizacije odnosa sa Rusijom i ne želi da razgovara sa nama ravnopravno“ i „Zapad će morati da prizna novu geopolitičku realnost“.

Sastanak Lavrova i Vadefula ni na koji način nije protivrečio tom narativu, koji, inače, nije u potpunosti u skladu sa stvarnošću. Moskva je pokušala da ga iskoristi u propagandne svrhe, ali prilično mlako.

Ministarstvo spoljnih poslova Rusije naglašavalo je da je razgovor održan na inicijativu nemačke strane, dok se za „unutrašnju upotrebu“ pojavila mogućnost da se pokaže kako je, navodno, „naš ministar Nemcu direktno u lice izneo naš stav“. Međutim, već prvi pokazatelji govore da je za Kremlj ovaj sastanak ostao sporedan i da na njegovoj osnovi neće biti izgrađena značajnija kampanja.

Kratak razgovor u zgradi UN ne može biti znak bilo kakvih promena u spoljno-političkoj strategiji Nemačke i cele Evropske unije. Merc je morao da pokuša da pređe na „diplomatiju“, na te „pregovore“ o kojima se u Nemačkoj toliko govori i na desnici i na levici. Kancelar je pokušao i jasno pokazao javnosti da Kremlj nije spreman čak ni za početnu ozbiljnu raspravu o bilo kom drugom prihvatljivom scenariju za okončanje rata osim vojnog.

Nema napretka ni u drugim pitanjima povezanima sa ratnim dejstvima, poput primirja ili obezbeđivanja ukrajinskog civilnog pomorskog saobraćaja. Rizici u vidu kritika („komunikacija sa agresorom i propagandni povod“) očigledno su uzeti u obzir u Mercovom timu – i pokazalo se da su bili minimalni.

Evropa već dugo pokazuje ne samo spremnost da učestvuje u pregovorima i traganju za čuvenim „diplomatskim rešenjem“, već želi i aktivno da oblikuje to rešenje, bez stalnog osvrtanja na Vašington.

Šef Kremlja odbacio je za sebe veoma povoljne predloge koje su podržale SAD, država koju on smatra jedinim „ravnopravnim“ partnerom Rusije na Zapadu i zemljom koja ima odlučujući uticaj na svetsku geopolitiku.

Sve dok situacija na frontu i u sopstvenoj ekonomiji ne uvere Putina da je krajnje neophodno da potraži drugačiji pristup, stvari se neće pomeriti sa mrtve tačke.