Ljudi koji ne žele da ikada bude svetih krava u politici: Kritičari i saveznici studentske liste – Lični stavovi

Vlast Srpske napredne stranke je ozbiljno uzdrmana. Istraživanja pokazuju da ne uživa većinsku podršku stanovništva i da po prvi put ima ozbiljnog rivala na izborima. Ipak, nepoverenje većine u aktuelnu vlast ne garantuje odmah i postojanje dovoljne podrške za formiranje neke druge, pogotovo u nedemokratskim društvima poput srpskog.

U prilog tome valja se podsetiti da su od marta 2025. godine do danas izbori održavani u petnaest lokalnih samouprava, a da nijedna opoziciona lista, sa ili bez angažovanja studenata, nije uspela da pobedi. U istom periodu, redovni ili vanredni izbori za studentske parlamente sprovedeni su na četrdesetak državnih fakulteta širom Srbije, a poznato je da su liste proistekle iz pokreta „studenti u blokadi“ zabeležile pobede na samo desetak.

Nadalje, Ilija Srdanović, prvi na studentskoj listi, pre samo par meseci nije uspeo da pobedi na izborima za direktora Lekarske komore Srbije, uprkos tome što je kao nezavisni kandidat dobio najviše glasova za člana njene skupštine. Juna ove godine, Senat Univerziteta u Novom Sadu, u čijem sastavu su isključivo predstavnici akademske zajednice, odlučio je da ne odobri reizbor u zvanje vanrednog profesora Vladimira Mihića, koji je u javnosti prepoznat kao podržavalac studentskih blokada i protesta.

Pre desetak meseci, naprednjak Dejan Tomašević je jednoglasno izabran za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. O kandidaturi, na primer, Dejana Bodiroge, ili bilo koga drugog ko nije po volji aktuelne vlasti, nije bilo ni govora ni pokušaja u sportskim krugovima. Navedeni primeri se ne mogu koristiti kao siguran dokaz da na nacionalnom nivou nema mogućnosti za smenu vlasti, ali pokazuju da je u Srbiji razlika između potencijala za promenu i njene uspešne realizacije velika.

Tokom ove i prošle godine, veliki broj glasnih podržavalaca, pa i mnogih kandidata studentske liste, nije uspeo da u svojim lokalnim sredinama, preduzećima, ustanovama, klubovima, komorama ili strukovnim organizacijama ostvari većinu i preuzme rukovođenje ili izdejstvuje generalni štrajk. Upravo oni ubeđuju javnost da na državnim izborima studentska lista pobeđuje, da to može i treba da uradi sama, odnosno da svi ostali opozicioni akteri treba da je bezuslovno podrže i sklone joj se s puta. Izgleda kao da ti ljudi ne znaju elementarnu činjenicu da pobednik parlamentarnih izbora nije onaj koji tokom kampanje dobije najviše osmeha i aplauza na ulici, ili podrške na društvenim mrežama, pa čak ni najviše glasova i poslaničkih mandata, već onaj koji dođe do skupštinske većine i formira vladu.

Na izborima se jednako broji glas onog koji na njih izađe dobro informisan, svojom voljom i prijatnog raspoloženja, kao i onog koji je izmanipulisan, nateran, uplašen, ucenjen ili plaćen. Jednostavnije rečeno, ne meri se ni motiv ni iskrenost ni euforičnost podrške.

Poznato je da predizborna euforija ima efekat talasa koji naglo raste i stvara privid da je uspeh neizbežan pa se ljudi masovno priključuju, jer žele da budu deo pobedničkog tima (bandwagon effect). Ma koliko je političkim akterima korisna, euforija je i opasna, jer potiskuje realnu procenu društvenih okolnosti i političku pragmatičnost, koje su neophodne da bi se došlo do jedinog pravog trijumfa, a to su, uz dobar pojedinačni rezultat, još i povoljan ambijent i (koalicioni) potencijal za formiranje održive većine, odnosno vlade.

Na društvenim mrežama se može primetiti da je sve veći broj ljudi koje euforična podrška studentskoj listi nagoni na ispoljavanje netrpeljivosti prema onima koje takva euforija nije zahvatila. Parolu „studenti pobeđuju“ često prate izlivi degutantnih optuživanja svih ostalih protivnika režima da su glupaci koji ne shvataju istorijski trenutak ili su plaćenici i (prikriveni) saradnici vlasti. Takve optužbe delom izazivaju jednako ostrašćene odgovore, a delom povlačenje optuženih u tišinu, moguće čak i u izbornu apstinenciju. Radi se o lošem razvoju događaja, jer je za pobedu nad autoritarnim, kriminalizovanim i nasilnim režimima koji kontrolišu sve institucije, tokove novca i većinu medija, neophodno upravo suprotno: mobilizacija, saradnja, uvažavanje i međusobno razumevanje svih njegovih protivnika.

Najveću odgovornost za to u ovom trenutku ima studentska lista, jer je vodeća opoziciona snaga. To znači da bi se njeni predstavnici hitno morali angažovati na spuštanju strasti i tenzija unutar antirežimskog fronta, kako prirodni saveznici ne bi jedni druge gledali s mržnjom i nepoverenjem u odsudnim danima borbe protiv zajedničkog protivnika. Jasno je da ne može postojati izborna lista koja će se svima svideti i koja može svima ugoditi pa to ne treba ni pokušavati.

Mnogo je bolje graditi joj koalicioni kapacitet i mostove prema onima koji su joj prirodni saveznici. To se radi odmerenim porukama, samokritikom, iskrenošću, pruženom rukom i tolerancijom na različitost, a nikako gordošću, isključivošću i napadima.

Ko su prirodni saveznici studentske liste? To su osobe, grupe i organizacije koje takođe žele smenu vlasti i daju tome manji ili veći doprinos već godinama unazad, kao što će dati i na predstojećim izborima, ali imaju drugačija viđenja oko toga kako se do izborne pobede dolazi, koje i kakve promene su neophodne, i ko ih može najefikasnije sprovoditi kada se za to steknu uslovi. Ima tu raznog sveta, na primer onih koji ne mogu blagonaklono gledati na akciju „čuvari ustava“ jer smatraju da nema korenitih promena u Srbiji bez promene ili bar dovođenja u pitanje, umesto glorifikacije, njenog najvišeg pravnog akta.

Nekima smeta neizjašnjavanje u vezi s bitnim pitanjima državne politike, koje predstavnici studentske liste izbegavaju i odlažu za period nakon izbora. Takvi, naprosto, ne vole ideološko-programsku mačku u džaku pa strahuju da će nakon personalne smene vlasti ostati nepromenjena državna politika, koju ne podržavaju.

Neki od tih ljudi sumnjaju da će Srbiju napraviti boljom baš oni koji su jako dugo gledali samo svoja posla izbegavajući politiku, a radeći, često i napredujući, u javnom i državnom sektoru za vreme aktuelne vlasti. Ima i onih koji nisu euforični zbog toga što su prethodnih decenija već viđali prepune trgove, dobru atmosferu, pametne i dobronamerne ljude koji se angažuju protiv vlasti, ali prave amaterske greške u politici i zbog toga gube izbore.

Nekima je strano da kao deca skakuću na trgovima „jer nisu ćaci“ ili da slušaju uzvike „pumpaj“, zato što to smatraju ispraznom parolom koja je istisnula politički daleko snažnije „ruke su vam krvave“ i „korupcija ubija“. To su i ljudi koji znaju da vođenje države nije igranje košarkaške utakmice u kojoj je moguće uzeti minut odmora i odabrati petorku samo za narednu akciju, a odmah posle toga ustrojiti ekipu drugačije, pa su „alergični“ na delom utopističke, a delom neiskrene tvrdnje da će se ljudi sa studentske liste nakon pobede na izborima i dobijanja institucionalne moći povući s vlasti čim obave težak posao, jer znaju da to u realnoj politici ne biva.

Na kraju, ali i najvažnije, to su ljudi koji imaju refleksni otpor prema „keč-ol“ listama na izborima, a šire gledano prema jednoumlju, makar ono bilo i opoziciono. Takvi se uvek opiru kada vide da se neko ili nešto predstavlja kao jedini akter, jedina tema, jedini način, a da onaj ko drukčije kaže kleveće i laže. Za njih nema i oni ne žele da ikada bude svetih krava u politici. Oni su, baš takvi kakvi su, čak i kada greše, dragoceni svakom društvu, jer čuvaju ne samo svoje, već pravo svih da slobodno misle, slobodno govore i slobodno postupaju kada se nađu u situaciji da su manjina ili čak potpuno sami. Bez takvih građana nema ni demokratije.

Autor je sociolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.