Ženu mu je odneo cunami, on godinama roni da bi joj bio bliže – BBC News na srpskom
Dvaput mesečno, svakog meseca, Jasuo Takamacu se ukrcava u mali ribarski čamac u luci Onagava, u japanskoj severoistočnoj prefekturi Mijagi, i ide nekoliko kilometara na pučinu.
Sledi istu rutinu više od 13 godina: stavlja masku, bocu sa kiseonikom i pojas sa tegovima.
Kad čamac odmakne dovoljno daleko, zaranja u hladnu vodu.
Sa svakim zaranjanjem, vraća se u isti okean koji mu je odneo ženu Juko.
Cunami
Juko je talas odneo sa krova banke u kojoj je radila kad je cunami 2011. godine udario u severoistočnu obalu Japana i uništio sve na njegovom putu.
Masivni talas je putovao skoro 10 kilometara na kopno.
Jasuo ju je toga jutra odbacio na posao.
Tokom kratkog putovanja kolima, razgovarali su o tome šta će večerati.
Kad su se oglasile vazdušne sirene upozorenja na cunami, Juko i 12 kolega su se popeli na krov njihove zgrade.
Odatle je poslala mužu tekstualnu poruku: „Jesi li bezbedan? Želim da idem kući.“
Kad je video poruku, Jasuo je verovao da je njegova žena na bezbednom.
Sledećeg dana kad se probio do opštinske bolnice gde su bili smešteni preživeli, otkrio je da nije tamo.
„Rečeno mi je da ju je sigurno odneo cunami“, kaže on.
„Nakon toga nisam više mogao da stojim, izgubio sam svu snagu, kao da mi je neko odneo.“
Hiljade tela je u narednim danima i nedeljama pronalaženo duž japanske obale kako se voda povlačila.
Ali mnoge žrtve, poput Juko, vode se kao nestale.
Dve godine je Jasuo gledao ronioce iz japanske obalske straže kako traže tela i izvlače na površinu njihove predmete i suvenire.
A onda je doneo odluku.
„Naučio sam da ronim. Osećao sam da mogu da je sretnem jednog dana, ako budem nastavio da ronim“, kaže on.
I Jasuo je nastavio da roni, sa više od 760 zaranjanja u kasnim pedesetim i šezdesetim.
Mrtvi među živima
U Japanu, mrtvima se odaje pošta u svakodnevnim ritualima i veruje se da ostaju u našim životima dugo.
Budistička praksa zvana Kujo podrazumeva rituale kao što su nuđenje žrtvi i obavljanje molitve pored groba ili oltara kako bi preminulim najmilijima doneli mir i blagostanje.
Međutim, kako posmrtni ostaci Juko nikad nisu pronađeni, Jasuo nije uspeo da poseti njen grob na ovaj način.
Umesto toga, ono što je započelo kao potraga postalo je njegov lični ritual, čin sećanja i povezivanja.
„Nakon ronjenja iznova i iznova, počeo sam da osećam da bi ona mogla biti u blizini“, kaže Jasuo.
„Malo je drugačije od posećivanja groba, zato što ona nije u grobu. Više se osećam kao da idem da se sretnem s njom.“
Jasuovu veru je na probu stavila strašna nesreća.
Kad je duboko u moru, rastuži ga razaranje koje su izazvale godine prirodnih katastrofa.
„Kad gledam ruševine, pomislim da ona ne bi mogla da se probije kroz sve ovo.’ I kad pomislim na to, najradije bih zaplakao.“
Međutim, Jasuo ne mrzi more.
Vremenom je počeo da prihvata da su prirodne katastrofe neizbežne i van ljudske kontrole.
„Ne prezirem ih niti bilo šta slično. U to vreme su se desili cunami i nemirno more. Ali s druge strane, možete da uhvatite mnogo izvrsnih stvari. I prizori su prelepi.“
Na ovaj način, Jasuo otelotvoruje stav ljudi koji su doživeli ponovljene prirodne katastrofe.
Tamo gde on živi u Tohokuu na pacifičkoj obali, cunamiji i zemljotresi nisu neuobičajeni, a hramovi i ostaci olupina nižu se obalom kao podsetnici na moć prirode i kako su ljudi sastavni deo prirodnog okruženja.
Na putu do njegovih velikih zaranjanja i u povratku, Jasuo se smeška i prijateljski je raspoložen.
Dok govori o Juko, u glasu mu se čuje razigrani humor.
„Kad bismo se sreli, mislim da bi mi iznenađujuće verovatno prvo rekla: ‘Ostario si.'“
Ali njegova ronjenja su vreme za refleksiju.
Pedeset metara ispod površine, on pliva iznad narušenog podvodnog pejzaža koji su za sobom ostavili ciklusi uništenja.
„Postoje svakakve podvodne formacije. Neke su poput planina i možete da plutate iznad njih i gledate ih iznad“, kaže on.
„I zato se zaista osećate pomalo kao da letite.“
Jasuo je odrastao pored ovog mora mnogo pre nego što je upoznao Juko.
Naučio je da pliva i lovi ribu u ovim vodama i to mu je oblikovalo život otkad zna za sebe.
Sada, kada vidi ruševine ispod površine, to mu je deo stalnog ciklusa promene u prirodi.
„Ima automobila koji izgledaju napola spljeskano i drugih stvari koje su postale veštački grebeni. Ribe dolaze tamo i kasnije polažu jaja.“
Petnaest godina kasnije, tuga i dalje ostaje s njim.
Baš kao i more.
Ovo je bilo njegovo 763. zaranjanje.
Uskoro će se još jednom vratiti moru, da bi bio bliže Juko.
Priča je zasnovana na epizodi dokumentarnog podkasta Srce i duša BBC Svetskog servisa, koju su producirali Mesidž Herd i Hiromi Tanue.
BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu, Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
