Prikaz knjige „Divlja mračna obala”: Požar koji bukti u nama – Kultura

„Divlja mračna obala“ je delo Šarlot Makonahi koje je na srpskom izdao Veseli četvrtak, a smeštena je na ivicu sveta i to u trenutku kada se ne zna koliko će taj svet uopšte još i potrajati.

Makar to tako misle glavni likovi, porodica koju čine otac i troje dece, zaduženi za čuvanje semena svetskih biljaka na ostrvu nadomak Antarktika.

Zašto su oni sami tamo i kako se nose sa tim zadatkom samo su neka od pitanja koja se nameću sama po sebi, a na koja odgovore saznajemo usput, ali sve kreće dolaskom pete osobe.

Kada na obale njihovog ostrva okean izbaci Rouan, ženu koja je došla da traži svog muža, porodica Salt moraće svojski da se potrudi da očuva privid normalnosti među sobom i pred ovom došljakinjom.

„Divlja mračna obala“ je knjiga koja je puna nihilizma i očaja, često skoro pa opipljivog, ali istovremeno i neke nade koju se likovi usuđuju da imaju s vremena na vreme.

To je i roman pun gubitaka, doslovnih i metaforičkih, koji se polako odmotavaju poput klupka, dok se osećanja komplikuju a ulozi povećavaju.

Porodici Salt ostalo je samo nekoliko nedelja do odlaska sa ostrva, ali nemaju nikakva sredstva komunikacije sa kopnom, a Rouan nikako ne može da prihvati da je sve baš tako jednostavno kako su joj predstavili nakon što su je povratili sa ivice smrti.

Na kraju knjige, Šarlot Makonahi objašnjava da je ovo ostrvo izmislila inspirisana jednim stvarnim nadomak Južnog pola, te ne iznenađuje slikovitost njenog stila i način na koji dočarava svaki kutak koji pomene.

Uz povremenu dozu mistike i onostranog kroz pominjanje duhova ljudi i životinja preminulih na ostrvu, autorka se najviše fokusira na unutrašnji svet svakog od likova, na njihove želje i nadanja.

Slika nam prizor u kome ćerka spava odvojena od oca i dva brata i u kome žena koja je pošla da traži muža nije sigurna da li njihov brak uopšte ima budućnost, čak i da je on i dalje živ.

U srži ipak leži jaka ekološka pozadina, pre svega kroz likove koji vole prirodu, posvećeni su biljkama i životinjama zarad očuvanja biodiverziteta, pa često i po cenu sopstvenog života.

Sa druge strane, taj ekološki motiv treba da predstavlja jedno veliko upozorenje, ne samo za njih, već i za nas kao čitaoce, jer je priroda razljućena time što smo je vekovima uništavali, što smo prolivali krv nedužnih životinja i doveli do istrebljenja brojnih biljnih vrsta.

Pojedini postupci likova mogu nam se učiniti naivnim ili nepotrebnim, ali „Divlja mračna obala“ smeštena je u toliko ekstremnu situaciju da niko ne može ni da zamisli kako bi se ponašao da je na njihovom mestu.

Ipak možemo da budemo besni sa njima, da oplakujemo teške trenutke iz prošlosti i da zamišljamo neku vedriju budućnost, pa makar morali sami da se izborimo za nju.