Potencijalne pretnje su brojne: Kako demokrate u Senatu mogu da spreče Trampa da pokrade izbore za Kongres – Svet

Njegov poslednji pokušaj da 2020. godine poništi pobedu Džo Bajdena sastojao se u tome da republikanci „istraže“ savezne države u kojima je Bajden tesno pobedio, proglase izmišljene tvrdnje o „pokradenim izborima“ istinitim, a zatim elektorske glasove tih država preusmere Trampu, piše za Gardijan Dejvid F. Volbert koji je vodio desetine izbornih sporova, uključujući značajne slučajeve pred Vrhovnim sudom, predavao ustavno pravo, svedočio pred Kongresom o zakonima koji regulišu glasanje, a nedavno je napisao knjigu Stealing Elections, American Style, koju je izdavačka kuća Bloomsbury objavila 3. septembra.

Ranije je, kaže, opisao kako bi isti model mogao biti iskorišćen za pokušaj „krađe“ izbora za Kongres ukoliko demokratska prednost u Predstavničkom domu bude relativno mala.

Međutim, mnogo manje se govorilo o tome šta bi demokratski senatori mogli da urade kako bi sprečili takvu opasnost.

Potencijalne pretnje su brojne.

Član I Ustava daje svakom domu Kongresa ovlašćenje da bude „sudija izbora i izbornih rezultata svojih članova“. Bez obzira na to koga državni zvaničnici ili sudovi proglase pobednikom, Kongres ima poslednju reč o tome ko će zauzeti poslaničko mesto.

To Trampu pruža potencijalni način da manipuliše izborima za Kongres — da stvori zabunu i sumnju u vezi sa tesnim izbornim trkama, ospori rezultate, a zatim omogući članovima Predstavničkog doma da odlučuju o izbornim sporovima i tako odrede ko će zauzeti poslanička mesta. Njegov pokušaj da 2020. godine preinači rezultate predsedničkih izbora zaustavljen je kada su državni tužilac i drugi zvaničnici odbili da učestvuju u njegovom poduhvatu, ali su ih u međuvremenu zamenili ljudi lojalni Trampu, a ne zakonu.

U istoriji SAD bilo je na stotine izbornih sporova za mesta u Kongresu, počev od prvog Kongresa 1789. godine. Oni se veoma razlikuju od 62 sudska postupka u vezi sa izborima koje su Tramp i njegovi republikanski saveznici pokrenuli i izgubili 2020. godine.

Te slučajeve su izgubili zato što su o njima odlučivale sudije koje primenjuju pravila o dokazima koja ne dozvoljavaju teorije zavere, nedokazane tvrdnje i lažna „stručna“ mišljenja. Međutim, takvi lažni „dokazi“ mogli bi da utiču na odluke Kongresa koje bi se donosile na osnovu političkih interesa, a ne činjenica.

Da bi ova zamisao funkcionisala na izborima za Kongres, republikanci bi morali da imaju početnu većinu u Predstavničkom domu kada se novi saziv Kongresa sastane 3. januara 2027. godine, jer bi ta početna većina kontrolisala ko će još biti proglašen članom Doma.

Kada se sadašnji saziv Kongresa završi tog datuma, svi trenutno izabrani predstavnici gube status članova Kongresa. Pored toga, kandidati koji pobede na novembarskim izborima ne postaju članovi Predstavničkog doma samo na osnovu izbornih rezultata. Oni postaju članovi Kongresa tek nakon što polože zakletvu propisanu Ustavom.

Upravo u tom trenutku nastaje opasnost, a o tom problemu pravnici, autori i politički komentatori raspravljaju otkako je on pokrenut u Guardianu.

Savezni zakon nalaže službeniku sadašnjeg Predstavničkog doma da „sastavi spisak izabranih predstavnika“, a osobe koje se nađu na tom spisku polažu zakletvu kao početni članovi novog saziva Kongresa. Džefri Tubin i drugi, među njima penzionisani sudija Majkl Latig, strahuju da bi republikanci mogli da postave lojalnog službenika — „republikanskog poslušnika“, kako ga Tubin naziva — koji bi sastavio lažni spisak izabranih predstavnika.

Neki komentatori odbacuju tu pretnju, smatrajući da je zakon toliko jasan da pravosuđe ne bi dozvolilo da politika ili korumpirani službenik manipulišu spiskom. Možda sam vodio previše sudskih postupaka, uključujući i one pred Vrhovnim sudom, u kojima se ono što je izgledalo potpuno crno-belo pretvorilo u sivu zonu, ali bojim se da su oni koji smatraju da je zakon toliko jasan previše optimistični. Oni takođe potcenjuju snažan uticaj politike u takvim sudskim sporovima.

U svojoj knjizi „Stealing Elections, American Style“ ukazujem na to da je tokom 150 godina, počev od predsedničkih izbora između Raterforda Hejza i Samjuela Tildena 1876. godine, „stranačka pripadnost bila gotovo savršen prediktor glasanja sudija Vrhovnog suda u predmetima koji su se odnosili na zahtev predsedničkog kandidata za preuzimanje funkcije“.

Prilično sam siguran da bi isto to „pravilo odlučivanja“ uticalo na odluku ukoliko bi sadašnji Vrhovni sud morao da odlučuje o slučaju koji bi odredio koja će stranka kontrolisati naredni Kongres.

Po mom mišljenju, zakon kojim se službeniku Predstavničkog doma nalaže da sastavi spisak podobnih izabranih predstavnika daje republikancima prostor da raspravljaju o tome ko treba da bude uvršten na spisak, bez potrebe da pribegavaju korumpiranom službeniku. Zakon kaže da kandidati treba da budu navedeni samo ako njihovi „akreditivi pokazuju da su uredno izabrani u skladu sa zakonima svojih država, odnosno zakonima Sjedinjenih Država“.

Šta bi službenik trebalo da uradi sa kandidatima koji, prema poslednjim rezultatima, dobiju najveći broj glasova, ali protiv čije pobede i dalje traju sporovi zbog navodne izborne prevare — drugim rečima, sporovi oko toga da li su „uredno izabrani u skladu sa“ državnim i saveznim zakonima?

Šta ako je ishod izbora doveden u pitanje zbog nerešenog spora pred Kongresom u vezi sa izborima, na osnovu člana I Ustava? Da li bi se za takvog kandidata moglo reći da njegovi akreditivi pokazuju da je izabran u skladu sa zakonom, s obzirom na to da je Kongres taj koji treba da donese odluku kada postoji izborni spor?

Situacija postaje još gora ako savezne države pod republikanskom vlašću budu saučesnici.

Iako nijedan državni sekretar nije ispunio Trampove zahteve da se falsifikuju rezultati glasanja 2020. godine, bilo je mnogo zakonodavaca spremnih da to učine, a neki lokalni izborni zvaničnici tvrdili su da izbore ne treba potvrditi. Od tada su poricatelji izbornih rezultata osvojili još funkcija na nivou saveznih država i okruga, pored tvrdokornih poricatelja izbora i Trampovih lojalista koji sada zauzimaju mnoge pozicije povezane sa izborima u saveznim institucijama.

Nakon odluke Vrhovnog suda u petak, Ministarstvo unutrašnje bezbednosti pripremaće spiskove „odobrenih“ birača koji su državljani SAD u najmanje 27 saveznih država. Izborni zvaničnici lojalni Trampu mogli bi da ponavljaju njegove neizbežne tvrdnje o izbornoj prevari, potkrepljene razlikama između spiskova saveznih država i notorno nepouzdanih spiskova Ministarstva unutrašnje bezbednosti.

Da li bi bilo nezakonito da zbog tih razlika odbiju da potvrde pobedu demokratskog kandidata? Verovatno bi bilo, ali bi to unelo neizvesnost, zabunu i haos — večite Trampove favorite — i dalo pokriće republikancima koji bi zahtevali da se o pobedniku odlučuje kroz izborni spor pred Kongresom.

Štaviše, bez „akreditovanog“ pobednika pre 3. januara, službenik Predstavničkog doma ne bi mogao da doda prividnog pobednika na spisak, prema izričitim odredbama zakona.

Još gora situacija mogla bi nastati ukoliko bi savezni agenti zaplenili glasačke listiće iz jednog ili dva biračka okruga u kojima su pobedili demokratski kandidati. Mnoge sudije bi izdale privremene mere kojima bi to sprečile, ali neke možda ne bi.

Kako bi Vrhovni sud odlučio o hitnom zahtevu, nije poznato. Sudije su u sumnjivim slučajevima donosile odluke u Trampovu korist, a u predmetima koji su trebalo da budu jednoglasno rešeni protiv Trampa glasale su tesno — 5 prema 4 i 6 prema 3.

Dodatnu komplikaciju predstavlja mogućnost da savezna država ili okrug koji su saučesnici pristanu na zaplenu na saveznom nivou, pa čak i priznaju da je bilo prevare kako bi odložili potvrđivanje pobede demokratskog kandidata. I ovde su neki tvrdili da zakon takvu mogućnost zabranjuje, ali s obzirom na sastav sadašnjeg Vrhovnog suda, zakon nije toliko jasan.

Još jedan primer pokazuje koliko pravno-politički teren može biti složen i nepredvidiv.

Sadašnji Predstavnički dom, pod kontrolom Trampa, mogao bi da ubrza ili preliminarno odluči o nerešenim izbornim sporovima i presudi u korist dovoljnog broja republikanaca kako bi zadržao početnu većinu u novom sazivu Kongresa. Službenik Predstavničkog doma je službenik tog doma i nema diskreciono pravo da ignoriše odluku Kongresa zato što se s njom ne slaže. Morao bi da sastavi spisak u skladu sa nalogom Predstavničkog doma.

Iako sadašnji Kongres ne može da naredi budućem Kongresu kako da odlučuje o izbornim sporovima u vezi sa njegovim članovima, to ovde ne bi radio. Sadašnji Kongres bi „samo“ naložio svom službeniku kako da postupi sada, u trenutku kada je taj službenik pod njegovom kontrolom.

Ukratko, ono što nakon izbora bude izgledalo kao demokratska većina u Predstavničkom domu možda to neće biti kada početni sastav izabranih predstavnika položi zakletvu 3. januara.

Međutim, ono što nisu razmatrali oni koji su se bavili ovom dilemom jeste uloga koju bi Senat mogao da odigra. Ona bi mogla biti ključna u sprečavanju republikanaca da preuzmu Predstavnički dom.

Za razliku od Predstavničkog doma, gde mandat svih članova ističe 3. januara, Senat je kontinuirani dom, što znači da će 65 sadašnjih senatora koji nisu kandidati na ovogodišnjim izborima i 3. januara zadržati puna ovlašćenja svojih funkcija.

Zbog toga će Senat, kada se sastane 3. januara, biti pod kontrolom Demokratske stranke bez obzira na ishod izbora. Od 65 senatora koji nastavljaju mandat, 32 su demokrate, kojima se pridružuju dvojica nezavisnih senatora — Berni Sanders i Angus King — koji glasaju u okviru demokratskog kluba. Nasuprot njima, mandat će nastaviti samo 31 republikanac.

To demokratama obezbeđuje početnu prednost od 34 prema 31 u Senatu. U normalnim okolnostima ta prednost bi bila samo privremena ako demokrate u novembru ne osvoje Senat. Međutim, ovo će biti sve samo ne normalna godina ukoliko republikanci pokušaju da preuzmu Predstavnički dom pomoću neosnovanih izbornih sporova.

Ako Tramp i njegovi saveznici pokušaju da preuzmu Predstavnički dom na taj način, demokratski senatori mogli bi da uzvrate istom merom i obezbede kontrolu nad tim domom, bez obzira na ishod izbora, tako što bi odbili da prihvate nekoliko republikanaca koji su pobedili u tesnim izbornim trkama. Njihove tvrdnje o izbornoj prevari mogle bi da budu istovetne tvrdnjama republikanaca u Predstavničkom domu.

Demokratski senatori morali bi da primene veoma oštru političku taktiku da bi to učinili, ali ako republikanci potkopavaju izbore za Predstavnički dom, šta bi demokrati imali da izgube?

Sukob bi kulminirao u Senatu kada novizabrani senatori budu pozvani da polože zakletvu i zauzmu svoja mesta. Potpredsednik SAD, koji u skladu sa Ustavom obavlja funkciju predsednika Senata, po pravilu vodi taj postupak. Međutim, Vens bi bio potpuno zaustavljen ukoliko bi neki senator koji već ima mandat osporio izbor republikanskog senatora.

„Riddick’s Senate Procedure“ predstavlja autoritativni zbornik procedura i presedana Senata i upravo se bavi ovakvim scenarijem:

Nakon što se prozove ime izabranog senatora, dok se još razmatra pitanje njegovog polaganja zakletve, privilegovanim predlogom smatra se i predlog da se njegova akreditivna dokumenta upute odboru i da mu se u međuvremenu uskrati pravo da položi zakletvu; takav predlog ima prednost u odnosu na samo polaganje zakletve.

Šta ako bi Vens pokušao da ignoriše proceduru Senata tako što bi proglasio predlog nedopuštenim i pokušao da uruči zakletvu senatoru čiji je izbor osporen? Vens ima ovlašćenje da donosi proceduralne odluke, ali je njegovo ovlašćenje strogo ograničeno voljom Senata. Demokrate imaju pravo da odmah ospore njegovu odluku, a o njihovoj žalbi odlučivala bi tadašnja demokratska većina u Senatu.

Moguća reakcija republikanske manjine bila bi opstrukcija (filibaster), ali bi Senat i dalje ostao pod kontrolom demokratske većine.

Hoće li Sjedinjene Države pasti na nivo na kojem će sastav Kongresa zavisiti od političkog sukoba između Predstavničkog doma i Senata? Ozbiljni sporovi oko akreditiva izabranih članova već su se događali, ali ništa ovako ekstremno nije se dogodilo izvan izbora održanih u vreme građanskog rata.

Istina je da bi sve ovo pre samo nekoliko godina delovalo kao nemoguća fantazija, ali uz Trampa u Beloj kući i na čelu Republikanske stranke malo toga više deluje nezamislivo. Tramp je spreman da ugrozi demokratski poredak i poštene izbore u zemlji kako bi zadržao vlast.

Možemo samo da se nadamo da bi mogućnost katastrofalnog sukoba između Predstavničkog doma i Senata oko toga ko je zaista pobedio na izborima odvratila dovoljan broj republikanaca od pokušaja da na taj način preuzmu Predstavnički dom.