Studentska lista je samo početak – Lični stavovi

Uprkos neviđenim opstrukcijama vladajućih struktura, način na koji su studenti nedavno prikupili potpise za kandidaturu svoje liste za parlamentarne izbore, kao i sam način predaje te liste, nezabeleženi su na ovim prostorima.

Ovo se pre svega odnosi na mobilizaciju velikog broja ljudi koji svojevoljno, bez ikakve obaveze i prisile, učestvuje u svakoj aktivnosti koju studenti pokrenu i predlože. Zašto je to tako? Ljudi su svesni da povratak dostojanstva i pristojnosti u sam krvotok ovog društva zahteva napor i izlazak iz sopstvene zone komfora. Da li se iko seća da je neko u ovoj zemlji stajao satima u redu, na suncu, odlučno, i u dobrom raspoloženju, bez uobičajenog gunđanja i prepirki tako tipičnih u sličnim situacijama? Ne bih rekao. LJudi se, doduše, još uvek sećaju traumatičnih „redova očaja“ za hleb i osnovne namirnice tokom tragičnih devedesetih krajem prošlog veka.

Na prvi pogled može delovati čudno, ali nedavni redovi za overu potpisa za Studentsku listu kod javnih beležnika imaju određenih sličnosti sa nekadašnjim redovima za hleb. Dakako, sa jednom ogromnom i nadasve primetnom razlikom: devedesetih su u redu stajali ljudi prepuni očaja, u stanju beznađa, dok to danas nije slučaj.

Sada u redu stoji značajan broj istih tih ljudi sa svojom decom i unucima, prepuni nade i vere da je ovog puta suštinska promena sistema u kojem žive ipak moguća. Naime, tokom devedesetih, u vreme ratova i neviđene hiperinflacije, trebalo je doslovno preživeti, a i ovog puta, čini se, nije drugačije. Hleba u prodavnicama ima, ali nema slobode koja je jednako potrebna ljudskom organizmu kao i sam hleb. Ako se on nekako i može kupiti, sloboda ne može. Ona se osvaja i za nju se valja neprestano boriti. U nedostatku oba, čovek postepeno izumire, u mentalnom i fizičkom smislu.

Da bi apsurd bio veći – iako siti u biološkom smislu – ljudi iz redova su shvatili da sve brže nestaju jer su „gladni“ slobode, te normalnog i pristojnog života. Godinama unazad, bivstvuju očajni i zarobljeni pred nemogućnošću da tu „glad“ utole. Studenti im sada pokazuju pravac kojim treba koračati ka pobedi i osvojiti toliko željenu slobodu. Upravo iz tog razloga, ljudi sa ushićenjem čekaju, želeći da budu u redovima koji ih vode ka pobedi i povratku elementarnog dostojanstva.

Imperativ i čast je danas biti na ulici sa studentima, podržati ih i boriti se na pravi način za svoju zemlju. U protekle gotovo dve godine, oni su plaćali i još uvek plaćaju najveću cenu borbe protiv kidnapovane države, brutalnosti, svakodnevnog iživljavanja, vređanja i ponižavanja.

O iskrenim namerama pokreta koji su ovi mladi ljudi stvorili nepobitno govori i sledeća činjenica: nema niti jednog studenta kao kandidata na njihovoj sopstvenoj listi za izbore! Reč je o pojavi gotovo nepoznatoj u našoj zemlji, a i šire. To je jedna od najzrelijih odluka koja je uopšte doneta u političkom i društvenom životu u Srbiji, ikada. Poštujući ovaj princip, studenti pokazuju svest i odgovornost prema obavljanju najviših državnih funkcija.

Političkoj kasti na ovim prostorima, prepunoj pohlepe za položajima i vlašću, ovo je potpuno neshvatljiv potez. To je razumljivo jer sada imamo zarobljenu državu, razorene institucije koje selektivno funkcionišu u zavisnosti od želja vlastodržaca. Imamo, potom, neostvarene i halapljive državne funkcionere s opskurnim obrazovanjem i sumnjivo stečenim diplomama, stare i nove ponavljače, pokvarenjake prepune zavisti prema elementarnoj pristojnosti i poštenju, a koji su u ovom nakaradnom i podmitljivom sistemu dočekali pet minuta da ostvare svoje gubitničke snove. Imamo otetu državu u kojoj smo taoci autokratskog režima, korumpiranog i samovoljnog. Zato je običnim ljudima dosta bahatosti koju polukriminalni primitivci na lukrativnim upravljačkim pozicijama svakodnevno demonstriraju, a koje im u normalnom sistemu vrednosti nikako ne pripadaju. Ali tome uskoro dolazi kraj.

Pripadnici Studentskog pokreta imaju punu svest o svojoj veličanstvenoj ulozi i nameri da naprave normalno društvo i politički sistem u svojoj zemlji time što će na listi istaći stručne, časne, poštene i iskusne ljude koji će uskoro imati presudnu ulogu u vođenju ove države. Zato nije preterano reći da je danas uloga studenata u Srbiji „prometejska“. Osvetlili su vatrom put koji Srbiju vodi u budućnost. Bez imalo sujete, poput antičkih mudraca, oni su odlučili da kandiduju najbolje od svih nas dajući im poverenje da u budućnosti vode državu i na taj način upristoje naše potpuno razoreno društvo.

Zato smatram da su ovo presudni trenuci. Pred nama je jedinstvena šansa da Srbija postane civilizovana zemlja u punom smislu te reči. Verujem da će u našem narodu preovladati svest o prilici koju imamo (pitanje je koliko smo mi stariji ovu drugu priliku i zaslužili nakon što smo, košarkaški rečeno, tako maestralno promašili naš petooktobarski zicer), te da ćemo ovaj put, uz dovoljno pameti i hrabrosti, doći do toliko željenog cilja. Studenti su se u potpunosti predali tom cilju bez obzira na primljene batine, hapšenja, vređanja i ponižavanja. Baš zbog toga, sada je red na nas da im pomognemo i zajedno s njima dovršimo taj veličanstveni (po)hod ka slobodi. Druge opcije nemamo.

Na kraju, kada konačno dođemo do pobede i oslobodimo zemlju, svetlosti reflektora će se ugasiti, novinari i publika će izaći iz sale, a nama će ostati jedan Andrej, jedna Milica, jedan Aleksandar, jedna Emina, jedna Petra – rečju, mladi ljudi koji će u budućnosti voditi ovu zemlju, koji će kreirati normalan politički sistem i biti njegov deo, te konačno stvoriti pristojnu državu – to me ohrabruje i neizmerno raduje.

Studentska lista je samo početak: sem kvalitetnih kandidata koji su na njoj i čiji je primarni zadatak da učine Srbiju normalnom zemljom, suština na kraju nesumnjivo leži u mladosti oličenoj u studentima koji zapravo stoje iza te liste i svih nas. Oni su istinski heroji i zahvaljujući njima smo još svega pola koraka udaljeni od konačnog oslobođenja. Na nama je da ne propustimo ono što se propustiti ne sme.

Autor je redovni profesor
Katedra za engleski jezik
Fakultet za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.