“Pitanje Rusije nakon Putina ne može da se svede samo na to ko će ga zameniti”: Zašto i ruski opozicionari dele statove Kremlja? – Svet

Međutim, kako se ispostavilo, i glavne ruske opozicione figure Julija Navaljna i Mihail Hodorkovski, u debati na televiziji „Dožd“ o budućnosti Rusije nakon Putina, u velikoj meri dele shvatanje Rusije kao države kojom treba da se upravlja iz Moskve.

Oboje tako lako govore u ime cele Rusije, ali bilo bi zanimljivo utvrditi koji su ih regioni ovlastili da ih predstavljaju?

Naravno, oni pominju popularnu temu „nove federalizacije“, govore da regioni treba da imaju više prava, ali im se očuvanje političke vlasti u prestonici, u Moskvi, čini nečim što se podrazumeva i što se ne dovodi u pitanje, napominje Vadim Šepa, urednik portala region.expert, u tekstu za Moskovski tajms (The Moscow Times).

Upravo tu se, međutim, pojavljuje glavno pitanje o „Rusiji posle Putina“. Da li je dovoljno promeniti vlast u Kremlju ako odnosi Moskve prema regionima ostanu isti?

Za moskovske (peterburške) vlasti, militaristička ekspanzija u susedne zemlje – ako se posmatra „hiljadugodišnja istorija“ različitih država koje su u jednom periodu obuhvatale deo današnje Rusije, a u drugom mnogo veću teritoriju od današnje Rusije – mnogo puta je postajala, današnjim rečnikom rečeno, „tradicionalna vrednost“.

Pod Putinom je ekspanzionizam jednostavno dostigao krajnju fazu, postavši istorijski cilj sam po sebi.

Danas, kada se u ruskim školama predlaže uvođenje „vojne obuke već od prvih razreda“ (čak je i u SSSR-u ona postojala tek u višim razredima), a poslanici izjavljuju da „decu treba pripremati za sukob sa NATO-om“, moskovska Rusija je sve samo ne normalna zemlja. I nikakvi idealistički snovi o „Rusiji posle Putina“ i „tranzitu vlasti“ ne mogu rešiti taj problem.

Strah od decentralizacije

Moskocentrični stereotipi nisu svojstveni samo bivšim moskovskim opozicionarima, već i nekim očigledno antiputinskim evropskim političarima. Ministar spoljnih poslova Poljske Radoslav Sikorski u poslednje vreme daje prilično radikalne izjave.

U septembru je, na primer, pozvao zemlje NATO-a da obaraju ruske dronove i rakete iznad Ukrajine. Takođe je uveravao da su Poljska i evropske zemlje, u slučaju direktnog vojnog sukoba sa Rusijom, sposobne da poraze rusku vojsku – zahvaljujući značajnoj nadmoći u vazduhoplovstvu.

U avgustu je Sikorski napisao tekst za Ekonomist, u kojem je upozorio da ne treba očekivati raspad ruske države: „Strahovanja da će dugotrajan pritisak dovesti do raspada ruske države su preuveličana.

Krajnje centralizovani ruski politički sistem učinio je regione ekonomski, administrativno i finansijski podređenim Moskvi. Milioni građana zavise od transfera iz federalnog budžeta, a čak ni regioni bogati prirodnim resursima ne mogu da funkcionišu bez saobraćajne i energetske infrastrukture kojom se upravlja iz centra“.

Ali ta zavisnost regiona od Moskve nije dokaz večne stabilnosti sadašnjeg sistema, već posledica formiranja režima i rezultat prekomerne centralizacije. Ako režim padne, sadašnja zavisnost mogla bi da postane znatno manje stroga – postepeno, ali to je sasvim moguće.

Poljski ministar tvrdi da na najvećem delu teritorije Ruske Federacije „etnički Rusi čine ogromnu većinu“ i da je to navodno prepreka raspadu imperije.

Međutim, istorija pokazuje da se raspad imperija uopšte ne mora odvijati duž etničkih granica. Španska Amerika raspala se na mnoštvo nezavisnih država, od kojih je većina ostala španskojezična, dok su njihove elite u velikoj meri činili Kreoli evropskog porekla.

Zajednički jezik i poreklo ni najmanje nisu sprečili nastanak Meksika, Argentine, Čilea, Kolumbije i drugih samostalnih država.

Tako dolazimo do paradoksa: evropski protivnici imperijalne politike Kremlja odjednom ponavljaju kremljevske narative. Mnogi zapadni političari imaju dugu tradiciju moskocentrizma – njima je naviknutije i pogodnije da imaju posla sa jednim kremaljskim vladarem, ma koliko on bio opasan, dok ih decentralizovana Rusija, sa svojim zaista samoupravnim regionima, mnogo više plaši i deluje im kao „haos“.

Raspad ili novo uređenje?

Profesor ekonomije Igor Lipsic posmatra situaciju pesimistički: Rusiju čeka ekonomski i teritorijalni raspad, uz podelu vlasti između bezbednosnih struktura i kriminala.

Prema njegovom mišljenju, takvom ishodu vodi sam kremaljski režim, koji zemlju ubrzano vodi u istorijsku, intelektualnu i društvenu regresiju.

Malo ko je pre samo pet godina mogao da zamisli da će Rusija pokrenuti invaziju punih razmera na Ukrajinu, dok će se okupacione snage žestoko boriti za pripajanje razorenog Donbasa, a ogromna prostranstva Sibira i ruskog Dalekog istoka ostati praktično nerazvijena i zapuštena.

Milijarder Andrej Meljničenko u tekstu takođe za Ekonomist pokazuje isti moskocentrizam, postavljajući pitanje: „Zašto je podeljena Rusija loša za ceo svet?“ On već dugo ne živi u Moskvi, već je državljanin Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali se, poput Putina, veoma brine za „suverenitet Rusije“.

Politički filozof Vitalij Ginzburg je još pre tri godine napisao: „Rizik od očuvanja imperije suštinski prevazilazi rizik od njenog raspada, jer ona više ne samo da se suprotstavlja slobodnom svetu, već mu direktno preti uništenjem“.

Upravo tu se nalazi prava raskrsnica. Jedni smatraju da je raspad Rusije izvor gotovo neizbežnog haosa, dok drugi smatraju da očuvanje sadašnje imperijalne strukture predstavlja znatno ozbiljniju pretnju.

Ukrajinski i američki istoričar Sergej Plohi opisao je još jedan mehanizam koji pitanje ruskih granica čini manje nepromenljivim nego ranije.

Paradoks je u tome što ga je pokrenuo sam Kremlj: time što je na brzinu uneo u Ustav ukrajinske oblasti koje Moskva faktički ne kontroliše (čak ni celu Lugansku oblast još nije uspela da zauzme), Putin je sam ustanovio situaciju u kojoj Rusija ne kontroliše deo teritorije koji proglašava „svojom“. Moguća deokupacija delova tih regiona koje je zauzela Rusija značila bi promenu granica koje je Rusija zvanično proglasila.

Naravno, to još nije „raspad Rusije“ – reč je o okupiranim ukrajinskim teritorijama. Ali Kremlj je sam otvorio Pandorinu kutiju, pretvorivši pitanje granica iz nečega što je navodno jednom zauvek utvrđeno u predmet rata i preispitivanja.

Ruski opozicionari koji se zalažu za „teritorijalni integritet Rusije“ uglavnom ne priznaju okupaciju ukrajinskih oblasti (iako se ponekad vode rasprave o Krimu). Ali da li su spremni da prihvate mogućnost da bi, u slučaju poraza Rusije, promena političke karte mogla da ode i dalje? Dugotrajni ratovi retko su se završavali jednostavnim vraćanjem na predratni status kvo.

Ruski regioni, suočeni sa posleratnom ekonomskom krizom i oslobođeni kremaljske militarističke „vertikale“, mogli bi da zahtevaju veću samoupravu, a neki i otvoreno suverenitet ili nezavisnost. To bi neizbežno došlo u sukob sa uverenjima poznatih predstavnika emigrantske moskocentrične opozicije.

Raspad kao cilj sam po sebi

Za odgovorne regionaliste „raspad Rusije“ nikako nije cilj sam po sebi. Pre svega, oni su zainteresovani za uspostavljanje građanske samouprave – političke, ekonomske i kulturne – u svojim republikama, pokrajinama i oblastima. Zalažu se za održavanje zaista slobodnih izbora za lokalne parlamente, umesto sadašnje inscenirane farse i sistema kremaljskih namesnika.

Veoma je ilustrativan nedavni događaj koji su organizovali predstavnici civilnog društva Udmurtije. Umesto rasprave o tome da li treba učestvovati na potpuno predvidljivim pseudouborima za Državnu dumu, oni su organizovali onlajn izbore za Savet naroda Republike Udmurtije.

Iako ti izbori nemaju uticaj na stvarnu političku situaciju, reč je o veoma perspektivnoj građanskoj inicijativi koja pokazuje da stanovnici ruskih regiona (pa čak i oni koji su se odselili) mogu da razmišljaju o svojoj političkoj budućnosti i izvan moskovskog supercentralizma.

Građanski pokreti ove vrste iz različitih regiona mogli bi da uspostave dobrovoljne odnose zasnovane na sporazumima – ali upravo direktno, bez bilo kakvih moskovskih „šefova“. Ipak, nivo međuregionalne povezanosti u Rusiji i dalje je visok.

Upravo zato pitanje Rusije nakon Putina ne može da se svede samo na to ko će zameniti sadašnjeg gospodara Kremlja. Ako politička subjektivnost regiona i dalje bude dodeljivana odozgo, od strane moskovske vlasti, „nova federalizacija“ rizikuje da se pokaže samo kao novo ime za stari moskocentrizam i njegov ekspanzionistički karakter.