Novi navijači Panatinaikosa – Nemanja Rujević

To što navijač zna kakva je patnja, ne znači da ume da je prigrli. Ja sam na solidnom putu – mnogo sam napredovao u poslednjih dvadeset godina, ali trebaće mi još dvadeset, ako je dolazak do cilja uopšte moguć.

Kao što samo najposvećeniji mogu meditacijom da prevaziđu gravitaciju i počnu da levitiraju, ali ne postoje dokazi da je iko uspeo.

Navijanje za Partizan je posebna patnja jer nema prokletijeg kluba. Duško Radović je rekao da navijati za Partizan nije uvek lako, ali je uvek lepo.

Vraga je lepo! Patnja, i ništa drugo jer, što bi kazao drugi Duško, Vujošević, pobede traju kao mački muž, a porazi se trajno ugnezde u želucu.

Partizan, recimo, ne može u Madridu da izgubi onako kako prežaljeni autsajderi obično gube – rano prime gol, onda još dva i svi sa čudnim olakšanjem, jer su bar bili lišeni drame, kažu: Pa da, to je to, ništa se tu ne može.

Ne! Partizan mora da prvo ispliva iz očaja, izjednači, promaši tri šanse, stekne igrača više… i onda primi dva gola nedostojna Opštinske lige Malo Crniće gde je vaš kolumnista svojevremeno bio istaknuti golgeter.

Ali, to nije ništa novo. To je kao kad 210 minuta ne daš gol Petržalki. Ili kad odigraš previše dobru odbranu pa Teodosić promaši ceo obruč, a bolje da ga je pogodio.

Novi sloj patnje za mene je došao prošle godine kad je otišao Željko Obradović. Ali manje jer je on otišao – mada je i to dovoljno bolno – a više jer je srušeno samorazumevanje navijača Partizana. Ili barem ono kako sam ja idealizovao nas.
Pokazalo se da navijači Partizana u većini beže od patnje u zakeranje. Vrhunac tog samoporicanja je u navijanju za Panatinaikos. Namerno tako preterujem mada ni doslovno nije nemoguće – mnogi su od tih navijača, kad je otišao Obradović, navijali za Bajern i zviždali svojim košarkašima, kakvi god da su bili.

To se čak reklamira kao vrlina. Pre petnaestak dana umalo da padnem sa stolice kad sam čitao tekst sociologa Filipa Balunovića za Sport Klub.

Piše, on će 13. oktobra, kad Panatinaikos bude gostovao Partizanu, „naravno, navijati za Obradovića, koji će ući uzdignutog čela u Arenu i biće dočekan kao nikada u životu, ali će sesti na suparničku klupu“.

I još da za Partizan navijamo „bez računa i bez obzira na rezultat i ekipu“ (što nažalost faktički nije tačno), ali da on, Partizan, „nije moguć“ ako se Željku Obradoviću i Dušku Vujoševiću i „njihovom nasleđu“ okrenu leđa. „Zato što, u ovom trenutku u tom Panatinaikosu, ima više emocije zvane Partizan nego u današnjem Partizanu“, poentira Balunović.

Cenim, inače, čoveka sa kojim delim godište i levičarska uverenja, pa i bradatost. Ali, da li sa tim Balunovićem još uvek delim Partizan?

Recimo, ja ću iz sveg grla navijati protiv Panatinaikosa, i time, naravno protiv Obradovića. Biće sve to oporo, naravno, ali u Partizanu uvek ima Partizana, a u Panatinaikosu nikad ne može biti „emocije zvane Partizan“ kao što Balunović laže sebe.

Obradović je, jednako kao i predsednik kluba Ostoja Mijailović, pokazao da ga ne dotiče to što hoće navijači Partizana. Oni su na aerodromu (među njima i Balunović) molili Željka da ostane, a on je otišao. Ostoju teraju da ode, a on ostaje u nekuženju.

Obradović je rekao da može da radi „samo u Partizanu“, ali se onda – valjda sklanjajući se od Ostoje i okolnosti – „lako“ dogovorio sa drogiranim milijarderom koji mu je dao najveću platu i doveo najskuplje igrače sa sve Jabuseleom.

Ostoja pak sve jednako ponavlja nešto o budžetu, biznisu, „udarima na klub“, odviše ljudski željan da se i njemu oda neko priznanje, ali nesposoban da shvati koliku je štetu naneo i da to priznanje nikad neće dobiti jer ovo je emocija, a ne eksel tabela.

A navijači? Oni, izgleda, većinom misle da mogu imati rezervni klub kao što ga ima Željko Obradović. Ali ne mogu! To jest, ako mogu, onda nikada nisu ni bili navijači, a kamoli da su prišli zagrljaju sa patnjom.

Ljuti na okolnosti, ljuti na Ostoju, pa i spremni da navijaju za Panatinaikos, Partizanovi rođeni navijači upravo su na najboljem putu da postanu glavni uništitelji svog Partizana – veći od režima i Ostoje, veći i od večnog prokletstva.

Mnogi neće više da kupuju sezonske karte niti da idu na utakmice, radeći na samoostvarujućem proročanstvu – ako dovoljno dugo ponavljaš da je Partizan propao, da to više nije to(a bilo jeto dok je Obradović hvalio Ostoju), ako u to ljudi poveruju – onda to stvarno više neće biti to.

Znam da ovo pišem iz duboke manjine. Posredi je sebična potreba. Meni Partizan mnogo znači, hoću da navijam i da patim. A lakše je kad čovek ne pati sam. Vidimo se, valjda, u hali.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.