“Divlja horda” sličnomišljenika alergična na idiotizme: Pisac Saša Stojanović povodom 20. Think Thank festival – Kultura

To, kako to često na ovim prostorima biva, ima da zahvali jednom čoveku – osnivaču i inspiratoru, piscu Saši Stojanoviću, svojevremeno i kolumnisti Danasa.

On pak u ovom razgovoru povodom jubileja pominje ko su još ljudi važni za nastanak i opstanak festivala, kako se pretrajava u vremenima nenaklonjenim kulturi, šta je ono što povezuje pisce i novinare „od Triglava do Đevđelije“ koji dolaze na festival (a nije Jugoslavija), i zašto novinarstvo ne poznaje hrabrijeg od prerano preminulog Bojana Tončića, Leskovčanina poreklom, kome je posvećen jedan od programa festivala na kome se ovaj dugogodišnji novinar Danasa predstavlja u drugačijem svetlu.

Jubilarnih dvadeset. Reklo bi se, mlad festival. Ali u ovoj zemlji, u kojoj i mnogo većim i dugovečnijim manifestacijma preti nestajanje, trajati toliko i to daleko od bilo kakvog centra velika je stvar. Šta vi vidite kada se osvrnete na protekle dve decenije?

– Zavisi odakle počinjem ovo putovanje: vidim zavist, zlobu, mediokritetstvo, valjda bez toga ona čaša meda ne bi bila tako slatka, ali vidim i divne ljude, sjajne programe, žučne polemike; vidim sva lica Srbije za proteklih dvadeset godina u ogledalu zvanom književnost. Vidim sve pokojne prijatelje koji su svojim grandioznom duhom uveličavali naš festival (Igor Mandić, Bojan Tončić, Teofil Pančić, Predrag Lucić, Miša Blam, Milan Vlajčić, Miljurko Vukadinović i svi ostali korifeji lepe reči koji sada pišu sa onog sveta), čujem sve burne rasprave o etici i/ili estetici, pamtim savršena slaganja o neslaganju i trudim se da ne zaboravim ogroman doprinos mojih kumova, Jurice Dikića i Predraga Stankovića, i bliskih saradnika, Tanje Jovanović, Velibora Baloga i Danijele Slavković, ali gajim i nadu da će naslednici, Luka Stojanović, filozof, Anastasija Stoiljković, pesnikinja, Nikola Stevanović, psiholog i Kika Stojanović (ponosno priznajem organizacioni nepotizam!), apsolvent književnosti, biti bolji od nas, sada već “mapetovaca” sa književnog balkona. A to već ne bi trebalo da bude tako teško, rekli bi zlobnici.

Kako se zapravo funkcioniše, kako se uopšte postoji bez neke ozbiljne, u slučaju ove zemlje, državne podrške? Je li sve (i uvek) stvar izuzetnih pojedinaca? Pa tako, kad je o književnosti reč, zbog vas znamo za Leskovac i Think Thank, zbog Ružice Marjanović za užičkih “Na pola puta”, zbog Branka Kukića za čačanski Gradac, nekada zbog Petru Krdua za vršački KOV…

– Istine radi, “Think Thank Town” je skoro uvek mogao da računa na neku pomoć; naravno, nikada gradsku i republičku u isto vreme, nikada dovoljnu, a vrlo retko i blagovremenu. Ali je mogao da računa na ono matoro “sveto trojstvo” sa početka ovoga teksta, i “divlju hordu” sličnomišljenika koji nisu oklevali da priteknu u pomoć prijateljima sa duboke ivice geografske provincije. Samo geografske, na svu sreću. Elitno društvo manifestacija koje spominjete je najveći kompliment koji jedan festival može da dobije iako sam uveren da slične muke opstajanja more svakog od nas.

Od nedostatka para preko birokratske lenjosti do arogancije direktorčića neke kulturne institucije koji je umislio da mu je tata ostavio ustanovu u amanet; za ovo izdanje festivala imamo sreću sa direktorima, ali smo dugi niz godina naše programe održavali u neformalnim objektima (kafići, kafane). Što, da se ne lažemo, i nije bilo tako loše: zguramo se kako znamo i umemo, zapalimo poneku, posvađamo se pošteno, popijemo ko ljudi i dogovorimo se u pauzi između programa. A onda dođe sveti LJuba Živkov da objavi fajront, ali samo do naredne godine.

Još jedna zanimljiva stvar i u vezi sa vašim festivalom, ali i sa onim pomenutim Užicu na primer, je da su po gostima još uvek jugoslovenski – uspevaju da okupe neka od najzačajnijih književnih imena “od Triglava do Đevđelije”… Kako vam je to u slučaju Think Thanka pošlo za rukom?

– Počevši od prvog festivala, uvek smo imali gosta koji je više od drugih privlačio pažnju i publike i medija. Čarls Alverson i Bora Dežulović & Predrag Lucić su “povukli nogu” još u prvom izdanju, i lepa tradicija je nastavljena: Igor Mandić, Aleksandar Stanković, Marketa Hejkalova, Jakub Fišer i svi ostali koji su nas udostojili svojim prisustvom.
S druge strane, nisam siguran da je “jugonostalgija” faktor povezivanja ljudi na našem festivalu; neki od nas otvoreno priznaju da nikada ne bi poželeli “novu Jugoslaviju”, drugi tvrde da je “dobar sused važniji od brata”, neki samo uživaju u lepotama sličnosti i različitosti. Pre bih tu čast odao sklonosti ka ljubavi, slobodi i istini, hroničnoj alergiji na idiotizme, gađenju prema isključivosti i nagonu za povraćanje prema diskriminaciji svake vrste. To što su se ovi afiniteti ovaj put poklopili i sa geografijom samo je ona “Božja pomoć” koju svaki pošteni agnostik povremeno očekuje.

Osim impresivnog spiska gostiju, Think Thank ove, kao i prethodnih godina, ima, kako ovakvoj manifestaciji i dolikuje, i dva okrugla stola. O čemu će biti reči u “Prevođenju pod opsadom novih tehnologija” jasno je. Šta je međutim, sadržaj okruglog stola “Književnost i njene senke: O čemu ćutimo kada govorimo o književnosti?”

– Imam sreću da je ove godine moderiranje okruglih stolova prepušteno Ivanu Milenkoviću, filozofu i prevodiocu, te ne moram da brinem baš ni o čemu; tačnije, mogu samo da pretpostavim trnje i žar po kojima bi diskusija mogla da ide. Najpre “tamni ćoškovi” književnosti u koje ozbiljne diskusije vrlo retko zalaze, pa je red da ih malo osvetlimo; “paljenje svetla je prvi korak u ratu sa bubašvabama” – kaže Mihnjik i red je da mu verujemo; od nipodaštavanja književnosti do uzdizanja na nezasluženi tron svemoći. Potom, diskusija o svemu što pod književnim snopom izgleda drugačije od svoje stvarne pojavne forme. Na kraju, ali ništa manje važno, književnost kao polje i manipulacije i nužne samoodbrane od iste. Malo li je na ovu glupoću?

Prvog dana, uoči svečanog otvaranja festivala jedan od programa posvećen je prerano preminulom novinaru i kolumnisti, dugogodišnjem članu redakcije Danasa, Bojanu Tončiću, Leskovčaninu poreklom. Gubitak ovakvih kritičkih glasova u srpskoj kulturi i društvu izgleda kao da je sve veći iz godine u godinu – odlaze i relativno mladi ljudi, a postaje posebno uočljiv u ovakvim (već dugo) kriznim trenucima. Šta znači odlazak jednog takvog novinara i aktiviste u Srbiji, ali i na ex YU prostorima?

– Verujem da regionalno novinarstvo ne poznaje hrabrijeg poslenika od Bojana Tončića i time sam sve rekao; ima, naravno, još oštrih pera ali se Bojan nije libio da popu kaže pope a bobu bobe, da i dželate nazove pravim imenom i traži da i žrtve dobiju najmanje isto to, pri čemu mu se baš koitiralo i za veru i za naciju i za sva ostala “civilizacijska” sredstva podela u ljudskom rodu.

Ali, Bojan Tončić ima i svoje druge dimenzije kao publicista i pisac, pa smo zato ove godine objavili knjigu njegovih, recimo neangažovanih, tekstova u kojima se B. Tončić pojavljuje kao lucidni posmatrač i još bolji pripovedač o naizgled običnim stvarima koje život nosi; otprilike kao što film ”Praslovan” Slobodana Maksimovića (prisutan i ove godine) govori i o lepšoj prošlosti i o Zoranu Predinu (takođe prisutan i bez izostanaka poslednjih pet godina); da ne bude zabune, to ni na koji način ne modifikuje Tončićevo pregalaštvo u istraživačkom novinarstvu ali sam uveren da daje mnogo širu sliku o srcu i mudima ovog hrabrog borca protiv mržnje u svim njenim oblicima.

Izbrali ste za slogan ali i kao vizuelni identitet ovogodišnjeg festival ljutu papričicu, jedan od simbola Leskovca. Ipak, da li je slogan samo zbog toga “Dvadeset ljutih”?

– Sumnja vam je na mestu; slogan je ponajmanje zbog toga iako naš festival bez leskovačkog roštilja ne bi imao taj ukus, u svakom smislu. Dvadeset je ljutih godina a porcija od dvadeset ćevapa je legla Jurici Dikiću, ocu vizuelnog identiteta i tvorcu izložbe o protekle dve decenije, kao melem na ranu. Nema boljeg opisa od ovog slogana. Da mogu da kradem naslove, najpre bih drpio naslov knjige Bekima Fehmiua: “Blistavo i strašno”; zato se vraćam svojim korenima: “Da je lako, drugoga bi zapalo”, govorila je moja pokojna majka, Mostarka; i tad samo joj verovao, sada još i više.