Vučićevo “milosrđe” iz ugla pravnika: Odluka o pomilovanju nema dejstva budući da nije objavljena – Lični stavovi

Šta se nalazilo na dnu „Vučićeve Pandorine kutije“ iz koje je poslednjih 18 meseci vadio odluke o pomilovanjima?

Nagoveštaj toga mogli smo videti 27. septembra kada je pre podnošenja ostavke potpisao odluku o pomilovanju 49 lica. Po broju obuhvaćenih lica a potencijalno i iz drugih razloga istinski istorijski događaj!

Dok pišem ove redove još nije poznato kojim licima je predsednik Vučić ukazao svoj poslednji “akt milosti” kao predsednik. On sam prilikom potpisivanja nije bio voljan, otvoren, ni dovoljno hrabar da nam saopšti njihova imena, dok je još čudnije da ni prisutni novinari čija smo pitanja čuli u direktonom prenosu nisu na tome insistirali.

Da sve bude još konfuznije doprinela je informacija iz Ministarstva pravde agenciji Beta dva dana potom kako ni oni nemaju informacije koja lica su obuhvaćena odlukom o pomilovanju!!!

A to je posebno zabrinjavajuće ako se zna da postupak za pomilovanje po službenoj dužnosti može da pokrene samo ministar pravde (sad u tehničkom mandatu), koji se do pisanja ovog bloga još nije oglasio.

No, čak i u slučaju da odlukom o pomilovanju nisu pomilovana sva lica čije je pomilovanje predložio ministar pravde (uz potpitanje da li je u ovom slučaju on kao ministar predložio ičije pomilovanje?) čini se prosto nemogućim da lice čije pomilovanje ministar pravde nije predložio bude službeno pomilovano!

Ako i dovde sve već nije dovoljno komplikovano, slede još i nedoumice koje se odnose na (ne)objavljivanje te odluke koje, međutim, ne mogu da prikiriju činjenicu kako ova odluka o pomilovanju nema dejstva budući da nije objavljena.

Ovaj momenat je od posebnog značaja! Naime dok ona ne bude formalno objavljena nijedan državni organ, a posebno ne sud, ne bi mogao da postupa po njoj niti da u vezi sa njom donosi bilo kakve odluke.

Za objavljivanje odluke o pomilovanju u Službenom glasniku Republike Srbije zadužen je pak Generalni sekretarijat predsednika Republike.

Sam postupak je relativno jednostavan: Nakon što predsednik odluku o pomilovanju potpiše, ona se prosleđuje u njegov generalni sekretarijat, iz kojeg se onda uz prateći dopis kojim se nalaže njeno objavljivanje (a koji potpisuje generalni sekretar predsednika Republike) dalje šalje u Službeni glasnik.

Sve to razume se i dalje pod pretpostavkom da je ministar pravde formalno predložio donošenje takve odluke o pomilovanju i pod uslovom da je taj predlog dostavljen predsedniku Republike pre raspisivanja parlamentarnih izbora dok vlada nije bila u tehničkom mandatu.

Gde je onda zapelo?

Jedina stvar koju dosad znamo(?) jeste da je Vučić potpisao nekakvu(?) odluku o pomilovanju (ne i na čiji predlog)!

Da li je ta odluka bila dostavljena u sekretarijat pre primopredaje dužnosti u ovom trenutku nije potvrđeno.

Međutim, Ana Brnabić kao predsednica Narodne skupštine, a sada i Vršilac dužnosti predsednika Republike, nije ovlašćena da potpisanu odluku o pomilovanju sama prosledi sekretarijatu na objavljivanje, zbog načina na koji su Zakonom o predsedniku Republike određena predsednička ovlašćenja koja može da obavlja vršilac dužnosti.

U svakom slučaju, ma koliko dugo bude još trajala neizvesnost u vezi sa sadržinom ove odluke, pre ili kasnije javnost će saznati šta je Vučić svojim poslednjim zvaničnim aktom za pomilovanja izvadio iz Pandorine kutije.

I tada ćemo videti da li je ta odluka obznanjena u poslednjim minutima njegovog mandata pre potpisivanja ostavke bila rukovođena milošću ili nekim manje plemenitim pobudama. No svakako nije propraćena hrabrošću, jer da jeste danas ne bismo nagađali na koga se odnosilo njegovo poslednje pomilovanje.

Ako se pobude Vučićevog milosrđa budu ispostavile kao političke kalkulacije, dugovanje ili obećanje, njegova politička cena će i po davaoca milosrđa ali i po celu Srbiju biti visoka. Možda čak i skuplja nego što smo u stanju da platimo.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Foruma za bezbednost i demokratiju