„U lešu FEST-a nema duha“: Dimitrije Vojnov o Zafranoviću, „lažnom FEST-u“ i degradaciji culture – Kultura

U autorskom tekstu objavljenom na svom Fejsbuk profilu , Vojnov ocenjuje da će upravo Zafranović, jedan od najznačajnijih filmskih autora sa prostora bivše Jugoslavije, na kraju platiti cenu načina na koji je vlast, prema njegovim rečima, upravljala kulturom i kinematografijom.

Kvake i drške na vratima Sava centra se mažu kolomašću da posetioci Čacilenda koji budu privedeni na otvaranje posmrtnih ostataka FESTa označe teritoriju.

Način na koji su Naprednjaci uspeli da degradiraju našu kulturu a naročito kinematografiju doživeće svoj vrhunac u opštem poniženju koje će prirediti jednom od najvećih filmskih autora kog su dali ovi prostori.

Uveren sam da je Lordan Zafranović imao časne namere kada je ušao u realizaciju ovog projekta ali nažalost režim ga je na svakom koraku okružio nestručnim ljudima i na kraju je priredio lažni FEST da bi se stvorio utisak da će film biti prikazan na nekom festivalu.

I to će na kraju biti razlog zašto će taj film vrhunac svog kolapsa doživeti baš kad je trebalo da barem bude dostojno prikazan.

Da je reč o nekom manje značajnom umetniku, bilo bi zabavno zamisliti ćacije kako moraju da sede četiri sata gledajući film, ali u ovim okolnostima je i to tužno.

Kao što ovi ljudi nisu dostojni Srbije, nisu dostojni srpske žrtve koju besramno zloupotebljavaju, nisu dostojni čak da naprave ni FEST koji su uspeli da obezvrede, upropaste, ubiju i na kraju pretvore u rutinski propali predizborni miting u ravni nastupa Jelene Karleuše gde je narod po unutrašnjosti išutira sa scene.

Nažalost, umetnost pa ni kulturna industrija u širem smislu, ne može da opstane kada kontrolu nad njom preuzme samo jedna strana i kada izgubi sposobnost da uključuje sve ljude.

Ne treba zaboraviti da je rat kultura bio program na kom je SNS došao na vlast, da su obećavali razgrađivanje DSovog kartela u kulturi, u čemu nisu uspeli ali su ih bar naterali da se preobuku, i da je sve do 2017. godine ona bila relativno ostavljena na miru, a Vučić je na izborima pravio homeinijevske rezultate.

Vrlo mali broj ljudi iz kulture se u to vreme bunio, mahom kad su se dešavali neki ekstremni događaji. Ali, isto tako kultura je tada ako ne u domenu biznisa a ono svakako u pogledu uključivanja publike bila svačija.

Onda 2017. a naročito 2018. Naprednjaci prepoznaju da je kultura prostor za privredni kriminal i da žele da glođu malo jače tu novčanu masu i tu kreću problemi koji onda 2020. kreću da eskaliraju a 2023. se dolazi do tačke iza koje nema povratka.

Kada je Vučić i zašto dopustio da se završi „medeni mesec“ srpske kulture, koji nije on izmislio, isto je napravio i Putin u Rusiji od 2000. pa do 2014., jednog dana će utvrditi istoričari.

Na tom putu, on je uspeo da dovede do toga da se ne održi BITEF kog nije pre toga sprečio ni rat, ni sankcije, ni politički prevrati, pa ni korona koja je ako išta nenaklonjena pozorištu. BITEF je ostao neodržan kada su ga se dohvatili naprednjaci da cenzurišu i maltretiraju umetničko rukovodstvo.

To šta su FESTu uradili je strašno na druge načine, ali on bar zbog sankcija ima pauzu u svom odvijanju, i ima prekide iz vremena kada je prebijan narod koji ga je posećivao pre ravno trideset godina.

Današnji FEST prave strukture koje nisu prekinule Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji dok su deca prebijana u Valjevu, na bestijalne načine, već su naprotiv, organizovali neka posela s glumcima i pevali pesme.

S tim ljudima je jedan veliki umetnik uzeo da pravi film o velikoj žrtvi koji bi bilo teško napraviti na dostojan način i sa normalnim ljudima i sa znalcima a nekmoli sa ovima.

Sa njima je nemoguće čak ga i dostojno prikazati i napraviti premijeru na kojoj se ljudi neće osećati nelagodno.

Vođin FEST nije uspeo da u stanju njegove kontrole svega u Srbiji sebi u oktobru mesecu obezbedi kanskog pobednika, a hoće da napravi ozbiljnu premijeru sa živim ljudima koje ista ta vlast već tri godine neprekidno vređa i omalovažava.

Oni sada odlaze, njihovo je prošlo, ali na kraju čak ni tu apsolutnu moć nisu uspeli da iskoriste da nabave film koji je neophodan da bi FEST bio FEST.

Oni su sami sebi najveća kazna.

Apsolutna moć apsolutno korumpira.

Nudi mogućnost da se naprave velike stvari ali i katastrofalne greške. Zato je zrela društva ne formiraju i ne daju nikome.

Kod nas je apsolutna moć straćena na maltretiranje naroda, na krađu i izdaju zemlje, na rasprodaju resursa, na uznemiravanje protivnika režima.

A u domenu kulture se jedino i isključivo osramotila jer nije uspela da proizvede apsolutno ni jednu jedinu „monumentalnu“ stvar kojom je ovaj režim hteo da se pohvali, sem retrospektive Marine Abramović.

Sve što su po tom receptu probali u kulturi završilo se kolapsom, sramotom, pokrivanjem ušima i zašto ne reći, sramoćenjem umetnika koje su uvlačili u to.

Treba da se stide zbog svega što su uradili ovoj zemlji, i njenoj kulturi i njenim velikim umetnicima koje su namamili da im pruže priliku kao mecene a onda ih zloupotebili i ponizili.

Neki kao Ljubiša Ristić to podnose sportski, neki će to podneti mnogo teže, neki se od onoga što im je ovaj režim priredio nikada neće oporaviti.

Ali ni Ristić koji svesno srlja sa njima, nije trebalo da ima tu ulogu već je posao institucija bio da ga zaštite, možda čak i od njega samog jer mi značajnije ime od njega u toj oblasti za sada nemamo.

Isto je i sa bogatstvom kakvo je Zafranovićeva reputacija i opus, i njegova odluka da od svih država nastalih raspadom Jugoslavije, odluči da svoje delo realizuje baš ovde.

Umesto da su kulturu ostavili da pripada svima i da se svi u njoj prepoznaju a da su sistematski držali naše velike umetnike u reprezentativnom stanju, oni su ih potrošili kao mali predizborni spot.

Ako su već hteli da prave neku režimsku naručenu umetnost, za nju su morali okupiti znalce, a znalci bi im rekli da to ne može tako. A ako bi oni odlučili da istraju, onda bi opet trebalo da nađu neke druge znalce koji će se starati o svim detaljima i sa ciljem da ti proizvodi budu što dostojniji svoje uloge.

Naravno da to nisu uradili nego su naše najteže traume i rane dali najpovršnijim ljudima koji su veću energiju ulagali da smisle kako da ukradu na gorivu tokom realizacije nego šta će biti priča i kako će to da izgleda.

Ovaj predizborni spot u kom Vučić glumi konobara ima veći život kroz AI adaptacije u produkciji samog naroda nego što u zajednici traju dela koja su oni izdašno finansirali sa idejom da budu neki filmski spomenici i da se prikazuju širom sveta i predstave našu tajnu bolnu i neizrecivu.

I u tom spotu sa Vučićem kao konobarom je suština – kultura je ispoljavanje duha jednog naroda, a naš narod je bistar i malo mu je potrebno da napravi nešto sjajno, pa makar to bila i parodija predizborne reklame.
U

lešu FESTa nema duha jer nešto što je mrtvo prvo napušta duh