Profesor sa Univerziteta u Bergenu: Kako se suprotstaviti Putinovom ratu protiv stvarnosti? – Svet

Ipak, ruska vojna agresija se nesmanjenom žestinom nastavlja. Ukrajinski napadi dronovima velikog dometa pogodili su duboko u ekonomsko i vojno jezgro Rusije. Iako je to strateški značajno, pogrešno je pretpostaviti da će povećanje troškova za Rusiju dovesti do deeskalacije.

Ta pretpostavka počiva na određenom modelu ponašanja države: da lideri reaguju na podsticaje povezane sa troškovima.

U autoritarnom sistemu, kakav je ruski, računica funkcioniše drugačije, piše Džon Kristofer Tonesen, predavač na Univerzitetu u Bergenu u Norveškoj, gde se bavi kliničkim i istraživačkim aspektima teških poremećaja ličnost i kako se ove psihološke dinamike institucionalizuju unutar autoritarnih državnih struktura, u analizi za CEPA.org.

Promeniti percepciju stvarnosti kod autokrate gotovo je nemoguće. Autoritarni lider ima veliki prostor da stvarnost tumači na načine koji mu odgovaraju, a Vladimir Putin to redovno koristi.

Cilj zapadne politike stoga ne bi trebalo da bude promena pogleda ruskog lidera na svet već bi trebalo da bude slabljenje sposobnosti režima da takvu sliku stvarnosti učini uverljivom za građane Rusije.

Savremene autokratije ne oslanjaju se samo na prinudu, kaže Tonesen. One zavise i od narativa kojima opravdavaju svoje postupke i održavaju sliku sposobnosti i snage.

Politikolozi Sergej Gurijev i Danijel Trajsman opisali su to kao centralnu karakteristiku savremene „informacione autokratije“, u kojoj politička kontrola ne zavisi samo od potiskivanja informacija već i od oblikovanja načina na koji građani tumače informacije koje ipak dobijaju.

Jaz između stvarnosti koju režim konstruiše i stvarnih iskustava stanovništva predstavlja izvor ranjivosti. Ako taj jaz postane prevelik, režim će možda morati da se osloni na prinudu kako bi održao poslušnost, što može značajno oslabiti njegovu političku kontrolu.

Putin je invaziju na Ukrajinu predstavio kao odbrambeni odgovor i više puta dovodio u pitanje suverenitet Ukrajine.

Nasilje je postalo normalizovano sredstvo državne politike, koje se koristi i protiv sopstvenih građana i protiv susednih zemalja, dok se vojna agresija rutinski predstavlja kao „nužnost“ i „oslobođenje“.

Slično tome, napadi na stambene oblasti predstavljaju se kao nužni činovi samoodbrane. Kremlju nije nužno potrebno da javnost poveruje u njegovu verziju stvarnosti, ali mu odgovara da preplavi informacioni prostor kako bi građani izgubili poverenje u svaki izvor informacija.

Ipak, iskustvo stvara prostor za drugačija tumačenja. Podržavajući nezavisne ruske glasove koji dokumentuju troškove rata, uključujući ekonomske teškoće, sistemsku korupciju i ogroman broj ljudskih žrtava, Zapad može da doprinese tome.

Mediji u egzilu predstavljaju ključan izvor informacija za milione ljudi unutar Rusije. Izveštaj Centra za analizu evropske politike ukazuje na značaj „epistemološkog uporišta“ koje pružaju kredibilni nezavisni glasovi, kao osnove za alternativna tumačenja stvarnosti u odnosu na ona koja propagira država.

Borba za budućnost Rusije nije samo borba za teritoriju, vojne kapacitete ili ekonomske resurse, to je i borba za stvarnost. To ukazuje na to da su mediji u egzilu deo šire strateške borbe za legitimitet režima.

Moglo bi se postaviti pitanje kakva je svrha stvaranja alternative pogledu na svet koji zastupa režim ako je ruska javnost otporna na činjenice koje dolaze spolja, ali možda bi bilo korisnije zapitati se na koji način se učvršćuje monopol režima nad stvarnošću.

Nedosledne poruke Vašingtona o podršci Ukrajini predstavljaju primer načina na koji se to dogodilo. U nekoliko navrata Vašington je ponavljao elemente narativa Kremlja, uključujući predstavljanje širenja NATO-a kao jednog od uzroka rata.

Slične neusklađene poruke povremeno su dolazile i iz drugih zapadnih prestonica. Kada potvrđuju Putinove argumente, one rizikuju da potkopaju kredibilitet nezavisnih ruskih medija.

Takve poruke Moskva brzo ugrađuje u svoj unutrašnji narativ i predstavlja ih javnosti kao dokaz da je verzija režima o ratu opravdana i da je Zapad prihvatio njegove tvrdnje.

Razotkrivanje raskoraka između narativa Kremlja i stavova Zapada zahteva aktivnu informacionu strategiju u kojoj zapadni političari jačaju, a ne potkopavaju kredibilitet nezavisnih ruskih glasova. Najvažnije je, upućuje Tonesen, da Zapad nikada ne zauzima diplomatske stavove koji sugerišu saglasnost sa pogledom Kremlja na svet.

Iako dvosmislene izjave mogu biti motivisane željom da se spreči eskalacija, prinuda i nasilje ostaju duboko ukorenjeni u načinu vođenja ruske državne politike. Ono što Zapad može da kontroliše jeste da li njegove poruke jačaju monopol režima nad stvarnošću ili ga dovode u pitanje.

To ne znači da Zapad treba da odbije pregovore sa Rusijom, ali pregovori moraju biti shvaćeni kao prilika da se jasno iznesu stavovi Zapada.

Cilj nije nametanje zapadnog narativa ruskom društvu, već razbijanje monopola Kremlja nad stvarnošću. Najopasniji protivnik Putina možda je moralna jasnoća Zapada, posebno uverenje da se osnovna ljudska prava ne mogu pregovarati, da suverenitet nije predmet trgovine i da se agresija ne može normalizovati.

Da bi to ostvario, Zapadu je potrebna informaciona strategija zasnovana na dostupnosti, kredibilitetu i doslednosti.

Dostupnost znači finansiranje digitalne infrastrukture koja nezavisnim medijima omogućava da dopru do publike u Rusiji; kredibilitet znači tretiranje takvog novinarstva kao strateškog kapaciteta, a ne kao niza ad hok projekata; a doslednost znači obezbediti da diplomatske poruke Zapada budu usklađene sa ruskim medijima u egzilu i da nikada ne učvršćuju verziju stvarnosti koju zastupa Kremlj.

Okončavanje oslanjanja Rusije na vojnu silu kao sredstvo državne politike zahteva promene iznutra, a nezavisni ruski glasovi nalaze se u jedinstvenoj poziciji da podstaknu kritičku svest potrebnu za takvu promenu.

Poruke koje ruskom narodu spolja upućuje ostatak sveta imaju značaj.