Raznolikost vizija poželjnog društva kod protestnih pokreta iz 1968, 1991, 2000. i 2024. godine – Lični stavovi

Da li je 2000. Milošević mogao biti srušen bez pragmatizma šarolikog DOS-a? Zašto je tada vodeća Demokratska stranka uključila u DOS i nacionaliste i autonomaše? Da li današnja studentska lista može slediti slični pragmatizam? I da li ga treba ceniti kao oportunizam ili kao nužno ali nevoljno prilagođavanje nacionalno osetljivom biračkom telu?

Koliko je odbrane nacionalnog interesa nužno u borbi protiv državne korupcije? A koliko je antikapitalizma štetno ako je na izbore nemoguće izaći bez finansijskog sponzora? Mogu li liberalni antinacionalisti odvojeno marširati ali zajednički udarati sa konzervativnom desnicom ili samo jedinstveni front ideološki različitih opozicionih snaga obećava pobedu na izborima?

Ove izborne nedoumice nagovestile su nacionalne pukotine u protestu još sredinom 2025. Idejno komešanje i delimična konverzija protesta postali su vidljivi nakon Vidovdana 2025. kada su akteri protesta na mitinge pozvali i nacionaliste.

Da li je već tada nagoveštaj izbora tražio elastičnost, tj. pomeranje retorike protesta i ukusu etnocentričnih birača? Odmah treba reći da nije svaki nacionalni zahtev nacionalistički i da nisu sve promene nedosledne.

Evolucije zahteva studentsko-građanskih protesta u Srbiji tokom proteklih pola veka bile su normalne i poželjne.

„Prolaznost je život, ono što ne prolazi je mrtvo“ (Ivo Andrić). Promene koje su nosili razni generacijski spojevi iskustva i očekivanja bile su još prirodnije. Zato je razumljiva raznolikost vizija poželjnog društva (prošlih budućnosti) kod protestnih pokreta iz 1968, 1991, 2000. i 2024.

Vizije pobunjenih generacija uvek su bile omeđene različitim granicama hegemone epohalne svesti. Pluralizam pomenutih protesta jeste pluralizam istorijskih vremena, različitog odnosa klasnih snaga i raznolikosti duha vremena. Uprkos ovom istoričnom oprezu, ne mogu novi performansi niti zahtevi za poštenijom procedurom i izborima biti istorijski autentična signatura aktuelne generacije u protestu. To može biti tek spoj novog iskustva i socijalnih očekivanja.

Međutim, u ovom pogledu se protest mnogo ne razlikuje od vlasti u Srbiji. Odsustvo socijalne markantnosti protesta može zavesti birače da pomisle da krupnih razlika ni nema. Na delu jeste snažan proceduralni performativni i plenumski otpor korupciji, ali ne i društvenoekonomskoj celini, kapitalizmu.

„Ne jurimo fotelje“ nije zahtev opasan po sistem, kao što to nije ni otpor politici kao inherentno koruptivnom zanatu. Zaštita životne sredine ne može biti plafon socijalnih zahteva, niti je blokiranje puteva i ulica dovoljna prepreka kretanju kapitala.

U galami oko procedure ostalo je nekazano socijalno. Nije to iznevereno očekivanje jer je kapitalizam poodavno normalizovan. Profit nije postao moralan nego nadmoralan. Duh vremena je suzio socijalnu samosvest mlade generacije.

Nije to nikakva ironija istorije nego rezultat novog odnosa klasnih snaga. Bogati se više ne plaše. Pohlepa je normalizovana. Duh vremena propisuje granice svakoj generaciji, ali su unutar njega proboji univerzalnih vrednosti nejednaki.

Postoje i restaurativne generacije. Da bi uspostavio nužnu distancu od režima izborni program protesta treba socijalno radikalizovati. To nije lako jer je levica u protestu nejaka. Politički Drugo je utopljeno u ekonomski Jedno. Ekonomski Jedno (pošteni kapitalizam kao cilj obeju sukobljenih strana) sputava delatno politički Drugo (borbu protiv korupcije).

Kako se boriti protiv korupcije koja je neizbežna u sistemu u kom moralni status profita nije ugrožen? Teško. Protest se nije time bavio, pa se otuda nije ni mogao dovoljno razdvojiti od režima uprkos snažnim političkim netrpeljivostima i sukobima na trgovima.

Snažne političke razlike nisu bile dovoljno ekonomski antagonizovane. Buržoasko Jedno (ne građansko) drži pod kupolom i protest i režim. Vizije i ciljevi sistema prelivaju se u vizije protesta. Nema socijalnog sudara. Ali je vlast u prednosti jer bez finansijskog sponzora nema uspešne kampanje.

Mogu li studenti kao „deo bez udela“ ući u kampanju bez novca? Ili su im dosadašnji mitinzi dovoljni, pa je sponzor izlišan?

Kako bilo, danas je nedelatno isticati u Srbiji antagonizam između imati i biti, uma i moći, duhovnog i ekonomski nezasitog pojedinca.

U Nemačkoj i Francuskoj ova napetost nije zaboravljena. Kod nas ne radi. Nije dovoljna ni moralna destrukcija vlasti nego kreativna operativna destrukcija sistema koji je socijalizam, ali samo za kapital koji se oslanja na državne budžetske subvencije.

Neprogresivnu nestabilnost operativno pretvoriti u progresivnu znači na novi način prepoznati istovremenost neistovremenog. Ne teorijski nego praktično. Nije to sapostojanje digitalizma i crkve, pametnih telefona i popovskih litija, nego veština nalaženje finansijera alternativne svetovne neetnocentrične socijalne pravde.

Ako se iza republike digitalnog tržišta krije despotija moralizovanog profita, a iza poslodavaca, investitora i preduzetnika moralno umiveni eksploatatori, može li se međutim, bez pomoći istih ići u izbornu kampanju?

Nužna je bifokalna dioptrija u prepoznavanju socijalnog zla. Uz proceduralno, nezaboraviti ni socijalno. Nije to lako u dobu u kom su bogati hrabri. Mogu li pobunjeni studenti biti avangarda koja će aktivirati i otpor socijalnom zlu, a ne samo koruptivnoj proceduri?

Ako ne mogu izmeniti sistem, mogu li ga bar malo načeti apelovanjem na biračko telo koje drži da je profit nemoralan? Možda i mogu jer ne treba potcenjivati nekazano socijalno. Ali kako naći finansijskog saveznika da aktivira antiprofitna osećanja? Ima li samoubilačkih kapitalista?

Nema, ali ipak treba reći da je moćna zabluda da će i bez uključivanja socijalne dioptrije slobodni mediji rešiti sve. Neće. I zato što je otvaranjem novih stranih pogona za eksploataciju domaće radne snage režim kadar da neutralizuje zahteve protesta: „Zar i Vi ne želite da budete bogati“? Pošteni kapitalizam (contradictio in adjecto) jeste moralna osovina Jednog, ekskluzivni moralizam celine iz koje protest ne uspeva da se izdvoji.

Ovde ništa ne menja na stvari okolnost da su domaći preduzetnici pigmeji u odnosu na strane divove u periferijskom srpskom kapitalizmu. Iako je govor o sindikatima u Ling Longu smešan, ipak u odgovoru na arapski Beograd na vodi i na kineske investicije protestu nedostaje drugačija vizija socijalne ekonomije. Prekarijat nije sišao na reku.

Zato se treba jasnije ekonomski, a ne proceduralno razgraničavati od režima: socijaldemokratizovanjem, socijalnom državom i socijalnom ekonomijom, a ne liberalnom pravnom državom koja je u osnovi kapitalparlamentarizam. Jasno je da nije poštenija nego da je socijalnija ekonomija „bodljikava žica“ između dva sveta rada, sindikata i tajkuna, investitorskog urbanizma i ekoloških socijalnih naselja.

Ovde ne pomaže poštenija procedura jer su zakoni prilagođeni kapitalu. A da ne pominjemo da nema slobodnih medija ako je dozvoljena slobodna kupovina TV kanala.

Ako nezaposleni studenti nisu medijski kadri kako naći izbornog sponzora za njihove zahteve? Kako platežno sposobnog finansijera ubediti da suverenost neograničenog sticanja nije garant slobode nego da je temelj one pravne države u kojoj je sitoajen (građanin) tek puki dekor, a buržuj (bogataš) njen realni posednik? Nema šanse za to.

Koliko sva pomenuta neprofitna načela ostaju akademska u odnosu na finansijsku osnovu izbora? Ne traže li otuda izbori drugačije konkretne parole? Da bi se privukli birači nije dovoljno reći da su studenti uzdrmali socijalšovinizam, ali da nisu otvorili „klaster“ socijalne ekonomije.

Teže je odgovoriti na pitanje kolika je mera odbrane nacionalnog interesa za studente na izborima razumna i kolika je cena podrške finansijskih sponzora u kampanji nužna? Izbori traže realne odgovore, ne markantne performanse ni apstraktnu teoriju. Ne zaboraviti da je na nacionalnom polu gužva, a da je socijalno polje nezauzeto.

Autor je socilog i univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.