Flasteri sa suplementima sve su popularniji u svetu, ali da li zaista deluju? – Život

Upravo zato suplementi u obliku flastera postaju sve popularniji u svetu.

Proizvođači obećavaju različite efekte, od više energije i bolje koncentracije do boljeg raspoloženja i pomoći pri kontroli telesne težine.

Ovakvi flasteri još nisu zaživeli na našem tržištu u meri u kojoj su prisutni na američkom, gde su trenutno sve popularniji. Međutim, s obzirom na to da se o njima sve više govori i na društvenim mrežama, postavlja se pitanje koje je mnogo važnije od njihovog atraktivnog izgleda: da li oni zaista rade ono što obećavaju?

The New York Times je tim povodom razgovarao sa stručnjacima za farmakologiju, farmaciju i suplemente, a odgovor je prilično oprezan. Za većinu ovih proizvoda još nema dovoljno dokaza da sastojci uspešno prolaze kroz kožu, dospevaju u krvotok i imaju očekivani efekat.

Flasteri postoje, ali to ne znači da svaki sastojak može kroz kožu

Transdermalna primena lekova nije nikakva novost. Nikotinski flasteri koriste se za odvikavanje od pušenja, dok postoje i lekovi u obliku flastera za Parkinsonovu bolest, ADHD i određene vrste bolova.

„Transdermalna isporuka lekova je stvarna nauka“, kaže dr Igor Koturbaš, profesor i jedan od direktora Centra za istraživanje dodataka ishrani pri Univerzitetu Arkanzas za medicinske nauke. Međutim, kako objašnjava, činjenica da neki lek može da se isporuči kroz kožu ne znači da će bilo koja druga supstanca moći da prođe istim putem.

Dejvid Krol, profesor farmakologije i toksikologije prirodnih proizvoda na Univerzitetu Kolorado Anšuc, objašnjava da je jedna od prednosti transdermalnih lekova njihovo postepeno i kontrolisano oslobađanje. Na taj način lek zaobilazi sistem za varenje, što kod određenih preparata može da smanji neželjene gastrointestinalne efekte.

„To može biti korisno za odgovarajuću supstancu“, kaže Krol, ali upravo je u tome ključ. Nije svaka supstanca pogodna za prolazak kroz kožu.

Koje supstance uopšte mogu da prođu kroz kožu?

Koža predstavlja veoma efikasnu barijeru. Nikol K. Brogden, profesorka farmaceutike na Univerzitetu Ajova, koja se bavi istraživanjem transdermalne primene lekova, objašnjava da površinski sloj kože ima strukturu nalik zidu od cigala i maltera. Ćelije kože predstavljaju „cigle“, dok masti između njih funkcionišu poput „maltera“.

Prema njenim rečima, veće su šanse da kroz tu barijeru prođu supstance male molekulske mase koje se rastvaraju u mastima.

Zbog toga neki flasteri sadrže i takozvane pospešivače permeacije, odnosno supstance koje bi trebalo da olakšaju prolazak aktivnih sastojaka kroz kožu. Dejvid Krol objašnjava da upravo formulacija može da bude presudna za to da li će određeni sastojak uopšte dospeti do krvotoka.

Problem je što za vitaminske flastere nema dovoljno istraživanja

Kada je reč o wellness flasterima, situacija je mnogo manje jasna nego kod odobrenih lekova.

„Malo je studija koje su ispitivale wellness flastere, pa je teško reći koji sastojci, ako ih uopšte ima, mogu da prodru kroz kožu, dospeju u krvotok i ostvare terapijsku korist“, kaže Koturbaš.

Krol dodaje da se rezultati mogu razlikovati od proizvoda do proizvoda, u zavisnosti od formulacije, količine aktivne supstance u flasteru i drugih sastojaka. Problem predstavlja i to što količina pojedinih sastojaka nije uvek jasno navedena.

Jedno manje istraživanje upoređivalo je multivitaminske flastere sa suplementima u obliku tableta kod 44 osobe koje su prethodno bile podvrgnute barijatrijskoj operaciji. Nakon godinu dana, osobe koje su koristile flastere češće su imale nedostatak vitamina D, vitamina B12, folata i feritina.

To samo po sebi nije dokaz da nijedan vitaminski flaster ne funkcioniše, ali jeste razlog da se tvrdnje proizvođača ne prihvataju bez provere.

Vitamin B12 možda nije idealan kandidat

Vitamin B12 i drugi vitamini B grupe često se nalaze u flasterima koji se reklamiraju za energiju, koncentraciju ili raspoloženje.

Međutim, Brogden objašnjava da B vitamini verovatno nisu naročito pogodni za prolazak kroz kožu zato što su veoma rastvorljivi u vodi.

Postoje istraživanja drugačijih tehnologija, poput mikroneedlinga, odnosno sistema sa veoma sitnim iglicama koje prolaze kroz površinski sloj kože i zatim se rastvaraju. Jedna novija studija ispitivala je upravo mogućnost da se vitamin B12 na taj način efikasnije prenese kroz kožu.

Ali to nije isto što i običan flaster koji se samo zalepi na ruku ili stomak.

Šta je sa „dopaminskim“ flasterima?

Jedna od kategorija koja je posebno popularna na društvenim mrežama jesu takozvani dopaminski flasteri. Međutim, oni uglavnom ne sadrže dopamin.

Umesto toga, u njima se nalaze supstance za koje proizvođači tvrde da mogu da utiču na stvaranje ili funkcionisanje dopamina.

Jedan od primera je L tirozin, aminokiselina koja učestvuje u procesu stvaranja dopamina. Brogden kaže da je L tirozin dovoljno mali molekul da bi mogao da prođe kroz kožu, ali da mnogo toga zavisi od konkretne formulacije.

Čak i ako se L tirozin apsorbuje, Koturbaš objašnjava da je potrebno još nekoliko hemijskih reakcija da bi se on pretvorio u dopamin. Zbog toga nije dovoljno dokazati da je određeni sastojak prošao kroz kožu. Potrebno je utvrditi i da je dospeo u dovoljnoj količini i da je na kraju proizveo efekat koji se reklamira.

Biljni ekstrakti predstavljaju još veći problem. Brogden ističe da je kod sastojaka poput ekstrakta zelenog čaja teško proceniti šta se tačno događa kroz kožu, jer takvi ekstrakti sadrže veliki broj različitih jedinjenja.

Jedan od sastojaka koji se često pojavljuje u flasterima za kontrolu telesne težine jeste berberin. Prema Brogden, postoji mogućnost da se on apsorbuje kroz kožu, a jedno istraživanje na životinjskoj koži pokazalo je da bi njegova isporuka mogla da bude moguća uz pomoć mikroneedlinga.

Koturbaš smatra da je transdermalni berberin zanimljiva mogućnost, između ostalog zato što oralni berberin može da utiče na crevni mikrobiom. Ipak, naglašava da je potrebno još istraživanja.

Da li onda vredi kupiti ovakav flaster?

Džeremi Dž. Džonson, farmaceut i naučnik i profesor na Univerzitetu Ilinois u Čikagu, kaže da je ideja zanimljiva, ali da bi voleo da vidi više dokaza.

I Koturbaš smatra da nauka o wellness flasterima zaostaje za njihovom dostupnošću na tržištu.

Osim toga, postoje i potencijalne neželjene reakcije. Džonson upozorava na mogućnost alergijskih reakcija, dok Koturbaš navodi da flasteri mogu da izazovu iritaciju kože ili da stupe u interakciju sa određenim lekovima.

Zbog toga Koturbaš savetuje da se pre korišćenja ovakvih proizvoda razgovara sa lekarom.

Krol savetuje da se pre svega postavi pitanje zbog čega se flaster uopšte koristi. Ako osoba ima problem sa umorom, koncentracijom ili telesnom težinom, postoje medicinski i naučno utemeljeni načini za rešavanje tih problema. Sam flaster nije automatski bolje rešenje samo zato što je praktičniji.

Jedna stvar ipak ide u prilog flasterima

Teško je osporiti njihovu praktičnost.

Nije isto popiti jednu tabletu dnevno i uzimati nekoliko različitih suplemenata, naročito ako neko već koristi i terapiju koju mu je propisao lekar. Upravo zbog toga ideja o jednom flasteru koji bi mogao da zameni deo svakodnevne rutine zvuči privlačno.

Problem je što jednostavnost korišćenja nije dokaz da će organizam dobiti ono što mu je potrebno.

Za sada stručnjaci uglavnom smatraju da je potrebno još istraživanja kako bi se utvrdilo koji sastojci mogu pouzdano da prođu kroz kožu i u kojoj količini.

Tu je i cena. Prema podacima koje navodi The New York Times, mesečna količina flastera može da košta između 20 i 40 dolara. Za poređenje, 160 dana vitamina B12 u obliku tableta može da košta oko 10 dolara.

„To je izuzetno skup način da pokušate da dobijete nešto što možete da uzimate oralno“, ocenjuje Krol.

Za sada zato nema dovoljno dokaza da se može reći da su vitaminski flasteri zamena za tablete. Mogu predstavljati zanimljivu tehnologiju koja bi u budućnosti mogla da dobije širu primenu, ali kod većine proizvoda koji su trenutno na tržištu još nije dovoljno dobro pokazano da aktivni sastojci zaista prolaze kroz kožu i daju efekat koji se obećava.