INTERVJU Kosara Mitić: Živimo u duboko poremećenim sistemima i društvima koja su neosvešćena i nemoćna da se suoče sa problemima – Kultura

Njeno debitantsko ostvarenje doživelo je svetsku premijeru na ovogodišnjem Berlinalu u okviru selekcije Perspektive, a na Sarajevo Film Festivalu trijumfovalo je sa čak četiri nagrade koje je osvojio – Srce Sarajeva za najbolju glumicu koju je ponela Eva Kostić, Cineuropa nagrada, UniCredit nagrada publike za najbolji igrani film, i Specijalna nagrada za promovisanje rodne ravnopravnosti.

Na nedavnom Filmskom Festivalu Herceg Novi – Montenegro Film Festivalu, na kojem je sa Kosarom Mitić i napravljen intervju za Danas, njena drama o timejdžerskom nasilju osvojila je Zlatnu mimozu za najbolju režiju, koja je ravnopravno dodeljena i našem reditelju Goranu Stankoviću za film „Oče naš“.

Da je bilo više „pravde“, Eva Kostić je za lik glavne junakinje, takođe ravnopravno (sa hrvatskom glumicom Snježanom Sinovčić Šuškov), sigurno mogla da dobije Zlatnu mimozu za najbolju žensku uogu.

Jer, film „17“, svakim svojim segmentom, posebno njenom umetnošću glume „zalutale“ tinejdžerke koja na kraju hrabro preuzima odgovornist za svoje postupke, snažno je i vrlo uzbudljivo autorsko ostvarenje,i svakako među najboljima u regionalnoj produkciji koju smo videli na ovogodišnjim letnjim festivalima.

Tako je i hercegnovski razgovor sa Kosarom Mitić sponatno krenuo pitanjem kada će publika u Beogradu imati priliku da gleda film „17“, pošto je uz Sloveniju njegov koproducent i Srbija – kuća Art & Popcorn Miroslava Mogorovića, dok je izvršni producent Stefan Mladenović. Međutim, želja autorke neće biti ostvarena.

Umesto na predstojećem Festivalu autorskog filma (a i FAF je, kako saznajemo, bio raspoložen da uđe u njegovu selekciju), odlukom srpskog koproducenta (ili distributera), njen film „17“ biće  prikazan u regionalnoj takmičarskoj selekciji 53. Festa, koji će se odvijati od 2. do 11. oktobra.

A posle dvoipogodišnje pauze i brojnih skandala koji su ga pratili (od imenovanja direktora, promene termina održavanja posle blizu pola veka, smena i imenovanja novih Odbora, u koji je letos ušao Lazar Rustovski), ovogodišnji Fest, kako vidimo iz programa koji je ponudio, ne nastavlja ono što je nekada bio „festival festivala“, naprotiv. Mnogo više liči na nekadašnju Sinemaniju.

Nakon Festa (9. i 10. oktobra), tinejdžerska drama „17“ o sedamnaestogodišnjoj Sari na školskoj ekskurziji, koja krije tajnu o trudnoći iz veze s drugom iz razreda koji je nasilnik, i već je prekasno za abortus, biće prikazana i u našim bioskopima.

Kako je nastajala ova uznemirujuća i potresna priča o fizičkom i emocinalnom nasilju, ali i o dirljivom prijateljstvu dve devojčice, Kosara Mitić govorila je za naš list.

Imali smo priliku da čujemo da je radnja filma „17“ inspirisana istinitim događajem u vašoj zemlji. Možete li nešto više da kažete o tome?

– Sve je počelo od novinske vesti koju sam prvi put pročitala 2017. godine. U njoj je bio opisan slučaj mlade žene koja je bacila bebu u kantu za smeće, i to niko to nije znao. O trudnoći i porođaju ništa nije znala ni njena porodica, ni najblića okolina. Kroz sav taj užas ona je prolazila potpuno sama.

Ja taj slučaj nisam videla samo kao priču o pojedincu, već o širem društvenom problemu, vrstu pada čitavog društva. A kada sam počela da razvijam scenario bila sam uznenađena na koliko sam sličnih priča nekih vrlo mladih devojaka i žena naišla. Ono što mi je u prvom momentu delovalo šokantno i neverovatno, te traume koje adolescentkinje danas trpe – pokazalo se kao „normala“ koja se događa svuda oko nas.

Meni je u svemu tome bilo najpotresnije i negde najbolnije to što ove tinejdžerke nisu imale podršku ni od koga da o traumama koje su preživele ili preživljavaju govore – ni unutar svojih porodica i svojih najbližih, a nisu imale prostora ni u javnosti da se društvo suoči sa tim problemom.

Na Hercegnovskom festivalu najvažnije nagrade ponela su tri ostvarenja koja govore o različitim oblicima nasilja u našim društvima koja su se zaista dogodila – vaš film koji otvara temu nasilja nad ženama, „Tri nedelje posle“ Miroslava Terzića o tinejdžerskom nasilju u školama, „Oče naš“ Gorana Stankovića o nasilju koje se dešava unutar institucija, u ovom slučaju u crkvi. Kako to komentarišete, gde su naša društva danas?

– Rekla bih da ovi filmovi, svaki na svoj način, razotkrivaju duboko poremećene sisteme i društva u kojima živimo. Svet je globalno u problemu, i mnoge zemlje su u problemu, ali tamo postoje institucije i brojne organizacije koje se bave zaštitom od nasilja, posebno dece, žena i mladih ljudi. U našim društvima, roditelji, porodica i škola su prva karika u lancu sistema koji treba da pruži podršku i zaštitu ali, nažalost, kako vidimo iz gotovo svakodnevnih događaja, ne uspevaju u tome.

Jer društvo, u kojem su roditelji i škola prva karika u lancu sistema koji ne uspeva, ne može se smatrati osvešćenim društvom. Bez sopstvene etike i integriteta, oni su nemoćni da spreče devijantno ponašanje dece i preuzmu odgovornost za njih. Naša društva nisu osvešćena ni za mnoge druge probleme.

S jedne strane su zarobljena u siromaštvu, predrasudama, patrijarhatu i kvazi patriotizmu, a s druge u brutalnostima tranzicije. I očigledno je da nisu sremna da počnu zaista ozbiljno da rade na osvetljavanju i rešavanju problema. Mene je više od samog čina da je jedna devojčica bacila bebu u smeće i da niko nije znao da je trudna, uznemirila činjenica da je to kolektivni propust i poraz.

Glavna junakinja vašeg filma na kraju ipak hrabro preuzima odgovornost, iako se porodila u toaletu na graničnom prelazu i u prvom trenutku bacila bebu u kantu za smeće… Tu je i njeno dirljivo prijateljstv sa školskom drugaricom koja joj pomaže u toj traumi. Da li ste ovakvim završetkom ipak želeli da dodate i dozu nade i optimizma u onome što živimo?

– Glavna junakinja tokom celog filma, osim to što je ostala trudna, doživljava i nasilničko ponašanje školskog druga s kojim je bila u vezi, agresivno i nasilničko ponašanje i od drugarica, jer je gotovo celo njeno okruženje u školi nasilno i razuzdano do brutalnosti. Ta devojčica je preživela užasnu agresiju na svom telu.

I ono što je najstrašnije, ona sve to hrabro i u potpunoj tišini nosi u sebi, bespomoćna i u ogromnom strahu od osude roditelja, škole, sredine. Nikome ne priča o tome, tu je samo jedna drugarica koja je ne razume potpuno, koja ne zna kakvu traumu preživljava, ali je do kraja prihvata takvu kakva jeste i bez osuđivanja, što je njoj najpotrebnije.

Za mene je ta vrsta ženske solidarnosti izuzetno snažna, jer to odluka da ostanete uz nekoga u trenutku njegove najveće ranjivosti. Ne bih da otkrivam sve detalje filma, ali ova sedamnaestogodišnjakinja zbog svega što joj se dogodilo prvi put ulazi u svoju esenciju, i u ono što ona suštinski jeste.

Okupili ste sjajnu ekipu mladih makedonskih glumaca, studenata glume u ovom filmu. Šta vam je bio najveći izazov dok ste radili?

– U celom ovom događaju koji se desio u Makedoniji, a i u priči dok smo radili film, posebno je teško kada se od sedamnaestogodišnjaka očekuje odgovornost za situacije koje prevazilaze njihove mogućnosti. Ti si sa sedamnaest godina još dete, ali si i odrasla osoba, i u tom raskoraku kao da se od tebe traži odgovornost koju ne možeš da imaš. I zato je dok smo radili film bilo veoma izazovno izgraditi likove i pokazati kako se mladi ljudi nose sa velikim traumama, i kako da duboko proniknemo u intimnu priču koja se bavi nasilništvom uzrokovanim tišinom i nevidljivošću.

Kasting za to nije bio lak, jer ceo film zavisi od toga da li će gledaoci poverovati da su to stvarni mladi ljudi koji se poznaju godinama. Glavni kasting je bio sastavljen od mladih glumaca sa Fakulteta dramskih umetnosti u Skoplju i naturščika, i trajao je skoro godinu dana. Kad smo odabrali glavne glumce, usledilo je oko šest meseci intenzivnih proba.

Želela sam da uđem u njihov svet, način ponašanja, razmišljanja, u njihove traume, i to bilo zaista posebno i neverovatno uzbudljivo iskustvo. A kako je ova priča emocionalno jako teška, posebno za tako mlade glumce, moja najveća odgovornost je bila da stvorim sigurno okruženje u kom mogu da istražuju svoje likove, a da se pritom ne osećaju izloženo, neprijatno ili pod pritiskom.

Poznati ste po kratkim igranim ostvarenjima koja su prikazivana na svetskim festivlima i osvajala priznanja. Kako doživljavate uspeh svog prvog dugometražnog filma, da li ste to možda i naslućivali?

– Nisam uopšte ni razmišljala o tome. Za mene, cilj svakog filma je, pre svega, da izazove emocije kod gledalaca. Ako film „17“ bar jednog gledaoca uspe da uzbudi, potrese i da mu izazove lavinu emocija koje će ga naterati da razmisli o čemu on govori, znači da smo svi mi koji smo ga radili dobro obavili svoj posao.

Koliko pratite dešavanja u Srbiji i situaciju u kojoj se već dve godine odvija nezapamćena represija režima nad celom kulturom, kinematografijom, vašim kolegama, zbog njihove podrške studentskim protestima’

– Pratim koliko mogu, uglavnom putem društvenih mreža, a o tome sam najviše saznala upravo ovde u Herceg Novog, iz onoga što su na kraju festivala primajući nagrade govorili Goran Stanković i Vladimir Arsenijević. Jako mi je žao zbog svega što se događa u Srbiji, i ne mogu ništa više da kažem osim da podržavam moje kolege, da sam svim srcem uz njih, ljudima iz kulture, studente, i da se ipak treba nadati najboljem.

Autorska ekipa

Koscenarista filma je Ognjen Svilići, a pored Eve Kostić u glumačkoj ekipi su i Martina Danilovska, Dame Joveski, Eva Stojčevska, Petar Manić, Jovan Todorov, Žaklina Stevkovska Drnasin, Ana Stojanovska, Oliver Mitkovski, Saško Kocev, Aleksandra Peševska, Simeon Damevski, Irena Dimeska, Mina Jelušić, Luna Bejkov i Alina Hristovska.

Direktor fotografije je Naum Doksevski, montažer Vladimir Pavlovski, a umetnički direktori Dejan Gjoševski i Aleksandra Čevreska.