Vozovi koji su odvezli Jugoslaviju – Kultura

Da li je „Dolazak voza na stanicu“ prvi ikad i crno beli film, snimljen od braće Limijer 1895 u francuskom gradiću La Sjota u Provansi, još uvek mesto opšte kulture ili fenfekt za kvizomane. Priča u nastavku je zamišljena kao interaktivna izložba sačinjena od nikad izloženih maketa vagona i lokomotiva u bespućima depoa Muzeja Jugoslavije, poklanjanih Titu raznim prigodama od strane Jugoslovenskih železnica i fabričkih kolektiva: Gredelj, Goša, Đuro Đaković, Šinvoz, Kraljevo. Kao i desetina inserata igranih filmova s traka Jugoslovenske kinoteke. Deficit moje agilnosti na uštrb afiniteta – „sutra ću“ potrošio je mandat dva izvanredna profesionalca Nede Knežević i Jugoslava Pantelića, i sad, šta se može. Tu smo, gde smo i moramo, pa ovo putovanje počinjemo naravno obljetnicom, 50 godina verovatno najpoznatijeg dečijeg filma jugoslovenske kinematografije.

Vlak u snijegu reditelja Mate Relje i po romanu Mate Lovraka, poznatijem po Družbi Pere Kvržice, inače oba napisana 1933. Završen je godinu dana nakon piščeve smrti. Te 1976. godine u Pulskoj areni, petnaestogodišnji Slavko Štimac kao dete glumac ima dve glavne uloge, Vlak i Salaš u malom ritu. Scenario je plot o školi, dečijoj zadruzi u tzv Velikom selu – Cigleni pored Bjelovara koja putuje na ekskurziju u Zagreb.

Prilikom povratka, voz se glavi u snežnom nanosu, ali kako kaže pesma Arsena Dedića iz muzičkog originala filma: Kad se male ruke slože, sve se može, sve se može. Maleni Štimac kao Ljuban, Gordana Inkret kao Draga i Željko Malčić kao Pero, prvobitni antagonista, dečijim ručicama prokopaće smet. Dovraga, dođavola i gle no sad odnosno sapperlot kao uzvik iznenađenja i usihećenja što sve vreme ponavlja kondukter vlaka Edo Peročević i to će mu postati trajni nadimak.

Ako je Slavica bila prvi jugoslovenski igrani film, posle rata, već drugi je Živjeće ovaj narod iz 1947/8 reditelja Nikole Popovića i scenariju Branka Ćopića. Tokom rata, Jagoda se zaljubljuje u Ivana minera železničkih pruga. Ona je Srpkinja, on Hrvat. U tom neposrednom posleratnom periodu obnove i izgradnje države i društva, priča i scenografija igraju ulogu integracije i motivacije. Takav je i naredni film Život je naš (48) o omladinskoj radnoj akciji izgradnje pruga. Sem zaboravljenog reditelja Gustava Gavrina, filmska trivija je muzika Stanojla Rajačića. Pojavom Branka Bauera, verovatno najvećeg jugoslovenskog reditelja, debi ostvarenjima, Milioni na otoku i Ne okreći se sine sredinom pedesetih voz postaje više od zadnjeg plana u kadriranju.

Prelazi u scenografiju zapleta i peripetije u kome tri dečaka vozom odlaze na more, u drugom Bert Sotlar, beži iz transportnog voza zarobljenika u Jasenovac. Iste 1956, drugi najbolji Žika Mitrović u mizanscenu beogradske glavne železničke stanice snima prvi triler Poslednji kolosek sa Gidrom Bojanićem, Cicom Perovićem i Jovanom Milićevićem u podeli. Deceniju kasnije vratiće se ponovo istom ambijentu filmom Operacija Beograd iz 1968 (Dušan Bulajić, Aleksandar Gavrić, Faruk Begoli).

Kraj pedesetih kroz sovjetsko-jugoslovensku koprodukciju u filmu Aleksa Dundić ali i kamerni partizanski noar Vetar je stao pred zoru alocira vozove ne više samo kao dinamičku scenografiju, već i deo akcionog spektakla odnosno simboliku slobode, izlaz iz ilegale gradske okupacije, odlazak u odred na partizansku teritoriju.

I onda 1959. stiže Vlak bez voznog reda Veljka Bulajića, njegov prvi film, jednako (post)ratni spektakl za koju će poneti Zlatnu Arenu u Puli. Sa prostora dalmatinskog zaleđa i Like, Bosanske Krajine pokrenuće se tektonski talas migracije stanovništa u Slavoniju i Vojvodinu. Žovijalni i zaboravljeni Davor Antolović igra mašinovođu teretne kompozicije koja prevozi ljude, stoku – blago i dinarski, endemski, mentalni i etnografski legat, ljudske priče.

Kada, tačno dve decenije kasnije 1979 Soja Jovanović bude snimala TV seriju slične tematike, Osma ofanziva, najupečatljiviji kadrovi biće Pepo i Jovandeka Babić, baba Jeka i Stanko Veselica (Josip Pejaković, Đorđe Pura, Dana Kurbalija, Adem Čejvan), muzika nad Grmečom mesec sjao – Borivoja Simića, gde poslednji put iz otvorenih teretnih vagona, gledaju na kanjon reke Une.

Tokom šezdesetih i pojave crnog talasa, vozovi i železničke stanice se sporadično pojavlju u različitim žanrovima. U Partizanima (60), Špela Rozin, kći šefa stanice strada pomažući ranjeniku. Leto je krivo za sve (61) – Puriše Đorđevića je road zaplet o odlasku na letovanje, Put oko sveta (64) – Nušićev Jovanča Micić u interpretaciji Soje Jovanović, ovdašnja komediografska western inačica sa Čkaljom i Darom Čalenić.

Nikola Tanhofer reditelj danas postfestum tako sagledavanog najboljeg hrvatskog – jugoslovenskog filma H-8 o nesreći autobusa, 1964 realizuje Svanuće ljubavni trougao jedne žene (Senka Veletanlić), njenog muža strojovođe Ilije Džuvalekovskog i ložača Mihe Baloha. Dakle i ne samo socijalni zaplet, već dramatični rasplet u kompoziciji van kontrole kočenja. Netom Tri (65) – Saše Petrovića u čuvenoj sceni streljanja Cice Perovića i Vesna Krajina koja ga traži. Voz postaje uvodni filmski element početka svake priče zasnovane na socijalnoj tranziciji i životnoj promeni od ruralnog ka urbanom. Doći i ostati (65) Bauer i Kad budem mrtav i beo – Živojina Pavlovića s Gagom Nikolićem i Darom Čalenić kao poštanskom otpravnicom pisama.

Naravno, paralelno s crnim talasom, partizanski filmovi: Glineni golub (66) s Zoranom Radmilovićem u Sarajevu, Jutro (66) – Puriše Đorđevića sa Nedom Arnerić i LJubišom Samardžićem za koju je Smoki osvojio Volpi u Veneciji, Crne Ptice (67) o transportima za Jasenovac i pre Dare, kad kažu da se se SFRJ kinematografija njime nije bavila.
Kraj šesdesetih pa sve do kraja osamdesetih doneće i filmove o odlasku na privremeni rad u inostranstvo, socijalni lom od železničke stanice lokalnog beznađa do stanica velikog i nepoznatog. Bili su to filmovi Sunce tuđeg neba (68) Milutina Kosovca sa Slobodanom Dimitrijevićem, Ne naginji se van (77) – Bogdana Žižića sa Ivom Gregurevićem, Aller -Retour (78) Aleksandra Petkovića sa Dušanom Janjićijevićem, Oktobar fest (87) Dragana Kresoje s Buletom Goncićem, Povratak Katarine Kožul i meni lično drag Hamburg Altona – oba iz 1988.

Vrane (69) – Mihić, Kozomara, Burduš (70) sa Jovanom Janjićijevićem, Srdočom i LJubom Moljcem, Mlad i zdrav kao ruža (71) s Draganom Nikolićem, danas su svedočanstvo industrijske arheologije železničkog saobraćaja stanica i tračnica koje više ne postoje: Čukarica na Hipodromu, stara trasa kroz Novi Beograd, Zemun kod hotela Jugoslavija. Kad smo kod Gage naravno neizostavan je i Horoskop (69) – Bore Draškovića kada i gde su se upoznali on i Milena Dravić.

Ratni diverzantski Rekvijem (70) s Batom Stojkovićem i Abdurahman Šaljom i svetski spektakl Šibe Krvavca Valter brani Sarajevo (72) sa Batom, Slobodanom Dimitrijevićem, i Smokijem Samardžićem naspram DDR glumca Rolf Romera. Kulminacija filma, obračun na železničkoj kompoziciji u pokretu uporediv je jedino s holivudskim filmovima Kasandrin prelaz i Ekspres pukovnika fon Rajana.

Finale crnog talasa i prelaz kao tzv praškom proleću jugoslovenskog filma oličavaju Tragovi crne devojke (72) sa Borisom Dvornikom, Felbom, Mićom Tomićem kao i Žuta (73) Ružicom Sokić, u celosti snimani na ranžirnoj rampi ili ispostavi milicije Glavne železničke stanice Beograd. Sve ono što danas ne postoji čerez tzv Beograda na vodi. Sedamdesete će ipak obeležiti igrane serije: „Otpisani“ i „Grlom u jagode“ i gde će vozovi i stanice biti neizostavni deo dramaturgije. U 8. epizodi Pavle Vuisić kao poštar ulazi u podelu i priču, Prle i Tihi imaju zadatak da dignu nemačku kompoziciju u vazduh. Šef stanice (Dunav) je Milan Puzić, otpravnik Boban Petrović.

I taj čovek je zaslužio makar jedan pomen u ovim novinama. Jednako potom i Povratak nastavku poput 4. i 5. epizode Agent i Atentat, Nenad Ciganović i Adem Čejvan gde i kad pristižu na glavnu železničku stanicu Beograd. A ona će biti i tačka poente ili epiloga inih situacija u Jagodama. Od odlaska na more u Rovinj preko Kanfanara do konačnog razgovora i razlaza Baneta Bumbara – Branka Cvejića i Mikija Rubiroza Manojlovića. Baš kao i Dragan Nikolić, na kraju u JNA, u Nacionalnoj klasi (79), Gorana Markovića

Čuvar plaže u zimskom periodu (76) i Pas koji je voleo vozove (77) – Gorana Paskaljevića su dva imanentna filma o Jugoslovenskoj železnici kao takvoj. U prvom otac Bata Stojković je železničar, u drugom konačna scena raspleta na ranžirnoj stanici Makiš sa Cecom Bojković i Irfanom Mensurom je verovatno jedna od najantologičnijih. Iz iste dekade Vagon Li (76) – Vladimir Popović, Božidarka Frajt ali i njemu dramaturški istorodna Kraljeva završnica (87) – Irfan Mensur, Ena Begović. Partizanski film ne posustaje: Mirko i Slavko (73), Dvoboj za južnu prugu (78), Orkestar jedne mladosti (85) i međuvremenu, možda i najistaknutiji u temi o kojoj ovde govorimo Kraljevski voz (81) – Aleksandra Đorđevića sa Ljubišom Samardžićem, napeti, akcioni triler na trasi Beograd – Kraljevo i bez hepienda.

Osamdesete će obeležiti tmurni i turobni periferni i provincijalni stanični socijalni ambijent društva u brojnim ostvarenjima: Petrijin venac (80), Pozorišna veza (80). Najeklatantnije u Zadahu tela (83) Žike Pavlovića sa Dušanom Janjićijevićem i Šerbedžijom, odnosno Hi – Fi (87), Vladimira Blaževskog s Fabijanom Šovagovićem i Jordančom Čevrveskim. Jordančo će igrati i otpravnika u filmu Stanica običnih vozova (90), a u toj tematski sličnoj bosanskoj triologiji se pronalaze Poslednji skretničar uzanog koloseka (86) i Kuduz (89), gde je voz simbolički prozor kraja jedne epohe i civilizacije.

To je društveni milje još jednom kod Živojina Pavlovića u Putu za Katangu (87) i Kući pored pruge (88) – Žarka Dragojevića prvom u tzv post kosovskom ciklusu srpskih filmova, raseljenika u Kraljevu. Voz je prostor, otvaranja priče u diskretnoj zavodljivosti pažnje gledaocima i klišeiziranoj posveti lupežima i probisvetima, secikesama i džeparošima koji obitavaju na železnici. Od Specijalnog vaspitanja (77) Gorana Markovića i na muziku Zorana Simjanovića, preko Balkan Ekspresa (83), Branka Baletića u čuvenim scenama Gage Nikolića i Bore Todorovića, do Šmekera (86), Zorana Amara u šibicarenju Žarka Lauševića i Dragana Maksimovića.

Ali i Hičkokovskog saspensa u scenama pokušaja ubistva Vladice Milosavljević i tuče Ivice Klemenca i Branka Vidakovića koji ispada iz voza u filmu Opasan trag (84), Mikija Stamenkovića. Partizanski žanr je svršen, voz odlazi kroz simbolički far – fade out, kao u filmu Berlin kaput (81) – Miće Miloševića s Lanetom Gutovićem, iako ga Šotra u Idemo dalje (82) znalački koristi kao element rekonstrukcije epohe, što je činio i u Osvajanju slobode (79). Čini mi se da mu je ipak najupečatljivija scena ona iz Igmanskog marša (83) kada pred očima smrznutih boraca se ukazuje voz u prolazu kao priviđenje zone komfora nedosegnute budućnosti.

U konačnici vozovi su simboli jugoslovenske i srpske metropolizacije: od serije „Babino unuče“ (76) s Radmilom Savićević, kojoj ćemo se vratiti u narednom izdanju reminiscencija do Varljivog leta (84) Gorana Paskaljevića i Slavkom Štimcem u krhkoj sve kidljivoj vezi prestonice i provincije. Poslednji veliki film o vozovima i ljudima je Život je lep (85) Bore Draškovića po romanu Aleksandra Tišme. U svemu suprotan vlaku u snijegu, voz i putnici stoje zaglavljeni u vojvođanskoj ravnici. Mašinovođa Pepi Laković štrajkuje zbog prekoračenja vremena, Gaga Nikolić, jedini put bez brade, igra negativca.

Čini se da ovo ostvarenje anticipira neveselu sudbinu države i društva, opšti i lični raspad ponaosob. Vlakovi se pronalaze u naslovima, ali ne i u pričama kao u filmovima Vlakom prema jugu (81) i Mala pljačka vlaka (84), Petra Krelje i Dejana Šorka. Te 1988 snimljena su tri raznorodna filma, svaki na svoj način slikom i atmosferom zamrzava jedno vreme: Kusturičin Dom za vešanje stanicu u Rimu, Ortaci Dragoslava Lazića, Glavnu železničku Beograd i Šotrina Braća po materi čuveni čvor u Kninu. Poslednje godine zajedničke države – 1991, biće snimljena takođe još dva filma radnjom oko železnice. Mala sa Mirjanom Joković, Tetoviranje Stoleta Popova s Metom Jovanovskim i godinu ranije Stela sa Žarkom Lauševićem.

Iako je šinobus u SFRJ-otu bio najrasprostranjeniji vid prevoza svakodnevne migracije kuća, posao, škola na kakvom je počivala sredina, taj se srebrnjak zatekao samo u tri dela: Celovečernji the Kid (84) Đorđa Balaševića u numeri Svirajte mi jesen stiže…, kao i u Rad na određeno vreme Milana Jelića (80) i Zaboravljeni (88) Darka Bajića. I za kraj, ne znam kako da vam prepričam kultnu scenu TV serije „Sve naše priredbe“ po predlošku Bore Ćosića i na muziku Vokija Kostića u kojoj Cune i Tozovac kao srpski vojnici iz Prvog svetskog rata, na otvorenom vagonu voze se i pevaju. Nažalost nema je na internetu niti dostupnoj arhivi RTS-a.

Šta je bilo posle od rata naovamo. U jednom trenutku srpske železnice su reaktivirale voz romantika. Pa su tako snimani filmovi i serije: Tito i ja, Lajanje na zvezde u čuvenoj sceni trke Đurička i lokomotive, Tri karte za Holivud, Ranjeni Orao i Miris kiše na Balkanu, Montevideo, Kralj Aleksandar i Dara iz Jasenovca. Lazar Ristovski i Gaga su posle Bureta Baruta snimili još i Belo odelo, pa potom ovaj prvi, Dnevnik Mašinovođe. Kusturica – Život je čudo na Šarganskoj osmici. Poslednji film na ovim prostorima i tematikom i scenografijom železnice je Ubistvo u Orijent ekspresu (2017) Keneta Brane, prepoznatljivom lokacijom radnje Agate Kristi smešten negde posle Vinkovaca u sličnom problemu kao na početku priče. Vlak u snijegu.

Autor je hroničar pop kulture