Osam SF filmova čiji su završeci ušli u istoriju – Kultura

Ali sposobnost ovog žanra da spekulativnu, tvrdu ili fantastičnu nauku iskoristi kako bi priču doveo do upečatljivog kraja nije ništa novo. Ovde ćemo se osvrnuti na filmske klasike.

Savršen završetak znači da film ostaje dosledan ideji koju je postavio, umesto da se oslanja na preokret u poslednjem trenutku. Kako bismo odredili klasičnu eru, u obzir su uzeti filmovi od šezdesetih godina prošlog veka do prve polovine dvehiljaditih, odnosno oni stari najmanje 20 godina.

Njihovi završeci takođe moraju da ostave trajan utisak, a ne samo da posluže kao uvod u nastavak. Zato odmah sledi upozorenje na spojlere, jer je upravo objašnjavanje završetaka ovih filmova suština ove liste.

The Fly (1986)

The Fly je jedan od retkih rimejkova koji je zasenio original iz 1958. godine, pretvorivši pomalo kičastu premisu B-filma u jedno od ključnih ostvarenja telesnog horora, ali i u film koji je od Džefa Goldbluma napravio zvezdu.

Naučnik Set Brandl (Goldblum) pravi uređaj za teleportaciju i testira ga na sebi, ne znajući da je muva ušla u kapsulu. Iz nje izlazi genetski spojen sa insektom i počinje da propada pred očima novinarke Veronike Kvejf (Džina Dejvis), dok muva polako preuzima kontrolu.

U završnici, spoj njih dvojice, „Brandlmuva“, pokušava da natera Roni i njihovo nerođeno dete da zajedno s njim uđu u telepod kako bi se njih troje stopili u jedno, u jezivoj sceni očaja. Roni uspeva da pobegne i uništi mašinu, dok Set ostaje spojen sa njenim ostacima i jedva da više liči na čoveka. Dopužava do nje, prisloni cev njene sačmarice na svoju glavu, a ona povlači obarač.

Ovaj čin deluje kao ubistvo iz milosrđa i predstavlja tragičan, smislen i vizuelno šokantan završetak. Kritičari su u to vreme bili podeljeni zbog količine eksplicitnih scena, ali je Rodžer Ibert posebno izdvojio Goldblumovu glumu kao dostojnu nagrada.

Ovo je svakako jedan od prvih filmova koji padaju na pamet kada se govori o Goldblumovom radu, jer su ljudskost i odvažnost koje unosi u ulogu presudne da bi poslednji trenutak imao toliku snagu.

Planet of the Apes (1968)

Iako je već rečeno da na ovoj listi nema završetaka koji samo pripremaju teren za nastavke, kod filma Planet of the Apes kraj je manje uvod u nastavak, a mnogo više veliko otkriće koje je doprinelo ogromnom uspehu filma. Priča prati astronauta Džordža Tejlora (Čarlton Heston), koji se posle pada svemirskog broda nađe na planeti kojom vladaju inteligentni majmuni, dok su ljudi nemi i love ih kao životinje. Tejlor mora da dokaže da ume da misli i govori.

Nakon što pobegne sa teritorije majmuna, Tejlor jaše plažom i pronalazi uništenu Statua slobode zakopanu u pesku. Planeta za koju je verovao da je tuđinski svet zapravo je Zemlja, razorena nuklearnim ratom dok njega nije bilo. Njegov očajnički krik: „Manijaci! Uništili ste je! Prokleti bili! Neka ste svi prokleti!“ postao je jedna od najcitiranijih završnih replika u istoriji filma, ne samo naučne fantastike.

Originalni roman Pjera Bula nema ovakav završetak. Otkriće je napisano posebno za film. Ono je potpuno poražavajuće i ostavlja publiku sa osećajem beznađa, kako zbog glavnog junaka, tako i zbog čovečanstva. Ali neki od najboljih naučnofantastičnih filmova upravo nas podsećaju na sopstvenu krhkost i nedostatke koji nas sprečavaju da stignemo do idealizovane budućnosti.

Close Encounters of the Third Kind (1977)

Naučnofantastično remek-delo Stivena Spilberga Close Encounters of the Third Kind prati Roja Nirija (Ričard Drajfus), koji posle bliskog susreta postaje opsednut slikom koja mu se neprestano javlja u mislima i napušta porodicu kako bi otkrio istinu o svojim vizijama. Tokom potrage upoznaje istraživače koje predvodi Klod Lakomb (Fransoa Trifo), a koji se pripremaju za prvi kontakt.

Spilberg je promenio način na koji se pristupa žanru invazije vanzemaljaca, napravivši blokbaster u kojem kontakt sa njima nema gotovo ništa zajedničko sa sumornim prikazima invazija kakvi su do tada dominirali filmovima.

Rojeva opsesija na kraju dobija svoj puni smisao, a njegove vizije i upornost da uspostavi kontakt bivaju nagrađene. Drajfus se navodno snažno zalagao da dobije ulogu dok je još snimao Jaws, a njegova gluma ostala je jedan od najupečatljivijih žanrovskih prikaza opsesije i fascinacije životom izvan Zemlje.

The Last Man on Earth (1964)

Decenijama pre nego što je The Walking Dead pretvorio preživljavanje pod opsadom u jedan od prepoznatljivih žanrovskih motiva, The Last Man on Earth već je imao tu ideju. Doktor Robert Morgan (Vinsent Prajs) veruje da je jedini preživeli epidemiju koja je gotovo sve ostale pretvorila u slaba, noćna stvorenja nalik vampirima. Dane provodi utvrđujući kuću i loveći zaražene koji ga svake noći opsedaju.

Morgan otkriva da deo zaraženih, koji su pod terapijom, ponovo gradi funkcionalno društvo koje sada njega vidi kao čudovište koje je tokom svojih noćnih pohoda ubijalo njihove pripadnike. Taj obrt možda danas ne deluje toliko radikalno, ali je u vreme premijere bio izuzetno snažan.

Poslednja slika Morgana probodenog na oltaru crkve dok ga pripadnici novog društva progone – uz ironiju da je on, poslednji „normalan“ čovek, postao legenda i čudovište sveta kojem više nije potrebno spasavanje – i dalje je moćna, kako vizuelno, tako i narativno. Kasnije verzije, The Omega Man i I Am Legend sa Vilom Smitom, značajno menjaju ovaj završetak. Film iz 1964. i dalje je najverniji romanu I Am Legend Ričarda Metisona.

Soylent Green (1973)

Da, svi znamo čuvenu repliku, ali je sama radnja filma Soylent Green za mnoge nepravedno pala u zaborav. Detektiv Robert Torn (Čarlton Heston) istražuje ubistvo direktora prehrambenog konglomerata u prenaseljenom i ekološki uništenom Njujorku 2022. godine, da bi na kraju otkrio zaveru povezanu sa pravim poreklom glavnog izvora hrane za stanovništvo.

Tornov partner Sol (Edvard G. Robinson) odlučuje se za eutanaziju koju sprovodi država, što Tornu pruža trag. On prati kamione koji odvoze tela iz klinike i tako dolazi do jezivog otkrića i čuvene replike: „Soylent Green su ljudi! Moramo nekako da ih zaustavimo! Morate da im kažete!“, koju Torn viče dok ga na nosilima odnose nakon što je povređen u fabrici u kojoj se proizvodi hrana poznata kao Soylent.

Ovoj sceni je bezbroj puta odavana počast i često je parodirana, ali način na koji je film gradi i izvodi i dalje opravdava njegov kultni status. Posebnu težinu daje činjenica da je Soylent Green bio 101. i poslednja uloga Edvarda G. Robinsona. Tokom snimanja umirao je od raka, a preminuo je otprilike dva meseca nakon završetka snimanja, što poslednjoj sceni njegovog lika daje dodatnu emotivnu težinu.

Gattaca (1997)

Gattaca je bila rediteljski debi Endrua Nikola i odličan je primer filma koji je ostavio snažan trag kod publike uprkos slabom rezultatu na bioskopskim blagajnama. Zaradio je svega 12,6 miliona dolara uz prijavljeni budžet od 36 miliona, prema podacima Box Office Mojo, ali ga bioetičari često navode kao obavezno filmsko štivo kada se govori o genetskom inženjeringu.

Vinsent Friman (Itan Hok), rođen sa srčanom manom u budućnosti u kojoj genetski skrining određuje karijeru i društveni položaj, ilegalno preuzima identitet Džeroma Moroua (Džud Lo), nekadašnjeg sportiste koji je ostao paralizovan, kako bi ostvario san o putovanju u svemir.

Ujutru pred Vinsentovo lansiranje, lekar zadužen za proveru otkriva da je sve vreme znao za prevaru, ali ga ipak pušta, jer se njegov genetski „savršeni“ sin više divi Vinsentu nego njemu. Džerom, koji je Vinsentu ostavio dovoljno svog genetskog materijala da mu traje za dva života, izvršava samoubistvo dok raketa poleće. Vinsent tokom leta otvara kovertu i u njoj pronalazi pramen Džeromove kose.

Džeromova smrt jeste tragična, ali istovremeno predstavlja čin žrtvovanja za drugog čoveka. Pramen kose u koverti njegov je oproštaj i način da deo njega nastavi da živi kroz Vinsenta. Taj gest zaokružuje glavnu poruku filma: ambicija i srce ne mogu se izmeriti analizom krvi. Gattaca ostaje jedan od najpotcenjenijih dragulja naučne fantastike devedesetih.

Minority Report (2002)

Minority Report stekao je status klasika i zahvaljujući tome što je budućnost predvideo toliko precizno da kritičari i danas navode interfejse kojima se upravlja pokretima i personalizovano oglašavanje kao ideje koje su Spilberg i njegov tim futurista gotovo prizvali u stvarnost.

Ispod impresivnog dizajna krije se i jedna od najboljih žanrovskih uloga Toma Kruza. Šef odeljenja Precrime Džon Anderton daje se u bekstvo nakon što ga sopstvena jedinica, koja uz pomoć vidovnjaka predviđa ubistva, označi kao sledećeg ubicu, zbog čega mora da dokaže da je nevin za zločin koji još nije počinio.

Anderton razotkriva osnivača Precrimea Lamara Berdžesa (Maks fon Sidou) kao čoveka koji je godinama ranije ubio majku jedne od vidovnjakinja, a zatim namestio Andertonu kako bi ga uklonio kao pretnju. Berdžesova reakcija upravo je ono zbog čega završetak funkcioniše.

Umesto da počini ubistvo pred prostorijom punom svedoka i tako dokaže da su predviđanja bila tačna, Berdžes puca u sebe, čime zauvek diskredituje Precrime. Program se ukida, svi koje je zatvorio bivaju oslobođeni, a Anderton se miri sa suprugom od koje se otuđio. Mnogi pamte atraktivne akcione scene i samu premisu filma, ali ovaj završni čin prkosa predstavlja izuzetno efektan kraj klasika.

Westworld (1973)

U Delosu, futurističkom tematskom parku u kojem rade androidi gotovo identični ljudima, softverski kvar pretvara androida Revolveraša obučenog u crno (Jul Briner) i ostale robote u smrtonosne mašine, dok posetilac Piter Martin (Ričard Bendžamin) pokušava da preživi poteru kroz park.

Trajna snaga filma Westworld dobrim delom počiva upravo na njegovom završetku. Revolveraš progoni Pitera kroz vestern i srednjovekovni deo parka sa neumoljivom, mehaničkom upornošću. Piter uspeva da preživi tek pošto mu baci kiselinu u lice i na kraju ga zapali u delu parka koji predstavlja srednjovekovni svet.

Na papiru to možda ne zvuči naročito duboko, ali prizor čoveka kojeg progoni sopstvena kreacija – kao i činjenica da publika donekle može da humanizuje ili makar razume Brinerovog ćutljivog antagonistu – čini završnicu izuzetno upečatljivom.

Preko prizora uništenog parka ironično se čuje promotivna poruka Delosa: „Čoveče, kakav odmor imamo za vas!“ Time se dodatno naglašava upozoravajuća dimenzija priče. Westworld je bio rediteljski debi Majkla Krajtona, a Brinerov Revolveraš u crnom često se navodi kao direktan vizuelni uticaj na dizajn Terminatora Džejmsa Kamerona.

Izvor: Movie Web