Dan plate za život: “Mi imamo platu za preživljavanje, ali platu za život ne” – Ekonomija

Izvršni direktor BIRODI Zoran Gavrilović predstavio je istraživanje koje se tiče očekivanja koja ispitanici imaju u vezi sa njihovim prihodima i rashodima. Ono je sprovedeno na 638 ispitanika putem društvenih mreža, prilikom čega je i naglasio da ovo istraživanje nije reprezentativno za celu Srbiju.

Istraživanje je pokazalo da je diverzitet prihoda u najvećem broju domaćinstva mali, odnosno da u većini domaćinstava najveći deo prihoda dolazi od plate od stalnog posla. Isto tako, više od 30 odsto ispitanika navelo je da 80 odsto njihovih prihoda ide na hranu.

Samim tim, veliki broj ispitanih, čak 30 odsto, izjavio je da nije zadovoljan ličnim i porodičnim kvalitetom života, što se ogleda u tome da 56 odsto ispitanih ne može da priušti odmor van mesta stanovanja.

„Vi kada pogledate mesečne prihode domaćinstva i potrebnu platu za život, vidite da je to prosto manje nego ono što je potrebno, a pogotovo kada pogledate mesečnu platu. Znači, mi možemo da kažemo da možda imamo platu za preživljavanje, ali platu za život ne“, rekao je Gavrilović, koji je dodao da ovo nije priča samo o plati, već i o društvenoj inkluziji i postojanju države blagostanja u Srbiji.

Da su u Srbiji prihodi tema o kojoj ne razmišljaju olako ni mladi pokazuje isečak iz istraživanja Krovne organizacije mladih Srbije, koje je predstavio predsednik Upravnog odbora ove organizacije Velimir Milošev.

On navodi da među nezaposlenima u Srbiji, mladi čine 18 odsto. Ipak, iako je nezaposlenost među mladim ljudima opala u poslednjoj deceniji, podaci pokazuju da je trećina mladih radila tokom školovanja, a 12 odsto mladih je radilo puno radno vreme dok su se školovali.

„Tek 13,8 odsto mladih radi za platu koja je približna onome što je potrebno za dostojanstven život. Vidimo da dosta mladih radi za do 90.000 dinara, što svakako nije dovoljno da se pokriju za troškove života“, rekao je Milošev, koji je dodao da 40 odsto mladih radi po ugovoru na neodređeno, 18 odsto po ugovoru na određeno, a 15 odsto mladih radi na crno.

Jovan Protić, koordinator Međunarodne organizacije rada za Srbiju, podsetio je da je nedostojanstven rad globalni problem, kao i da 84 miliona ljudi u svetu radi za platu od 2,15 dolara dnevno.

„Mi smo tek prošle godine ušli u ovu tematiku plate za život i tu smo još uvek novi, ali otprilike to gledamo kroz četiri parametra — jedan je, naravno, hrana, drugo je stanovanje, treći su kombinovano obrazovanje i zdravstvo i četvrti manje više sve ostalo od potreba“, rekao je Protić.

Konkretne smernice ka plati za dostojanstven život predstavili su Ana Simić i Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije. Simović je naveo da, iako je minimalna plata prešla minimalnu potrošačku korpu, minimalna potrošačka korpa nije adekvatan parametar za merenje kvaliteta života.

„Ona ne meri ono što je zapravo minimalno potrebno za život, već meri prosečnu potrošnju 30 odsto najsiromašnijih domaćinstava. U metodologiji se baš navodi to, da se domaćinstva poput staračkih i samačkih hrane u narodnoj kuhinji. Dakle, taj najsiromašniji segment našeg društva, i onda kada to stavite na neki način u Zakon o radu i u zvanične statistike, onda relativno spram toga merite šta treba da bude minimalna zarada“, rekao je Simović, koji je dodao da je problem što je privreda u Srbiji u velikoj meri niskog profila, i da se odgovornost za minimalnu zaradu nekada prebacuje na radnike, argumentom da će zarade rasti kada bude rasla produktivnost.

Ana Simić je potom predstavila smernice kampanje Clean Clothes Campaign, koje su pre svega usmerene ka kompanijama u tekstilnoj industriji, a zamišljene su kao apel i društveni pritisak javnosti na modne kompanije.

„Tekstilnu industriju mnogi zovu omiljenim detetom kapitalizma. To je jedna visokopoduzetna i visokoprofitabilna industrija prilagodljiva različitim pritiscima i protestima i javnom mnjenju koje zahteva promene. Izuzetno zavodljiva za potrošača, a sa druge strane, to je industrija koja zapošljava oko 72 miliona ljudi u svojim globalnim lancima snabdevanja“, navodi Simić, koja dodaje da su smernice Clean Clothes Campaign „donete kao preporuka kompanijama, vladama i zakonodavstvima kako bi se pospešilo i kako bi se došlo do plate za život u tekstičnoj industriji, ali to ne mora da se odnosi isključivo na tekstilnu industriju.

Ona dalje navodi da su brendovi i kompanije često pod pritiskom javnosti i pod pritiskom potrošača često ulazile u inicijative i u dobrovoljne obaveze za prelaz na održive materijale, povećanje plata i unapređenje procesa proizvodnje, ali da je generalno od prvog davanja smernica kompanijama jako mali broj njih doživeo nekakve dugotrajnije promene. Zbog ovoga, Simić tvrdi da je ipak potreban neki vid obavezujućeg sporazuma ili pravnih okvira za ovakve firme kako bi došlo do suštinskih promena i plata za život radnika u ovoj industriji.

Sanja Paunović iz Saveza samostalnih sindikata Srbije navela je da bi koncept plate za život bilo interesantno predstaviti predstavnicima ministarstava kada se pregovara o minimalnoj zaradi, jer su oni u pregovorima „daleko od te cifre“.

„Ono što mi pregovaramo jednom godišnje, što je jedan jedini socijalni dijalog koji se trenutno odvija u Srbiji na tom nekom reprezentativnom nivou i upravo oko tih minimalnih zarada je daleko od onoga o čemu ste vi danas govorili ovde“, kaže Paunović, koja dodaje da se čak iz godine u godinu plate približavaju minimalnoj i da je sve teže doći do odskočne daske ka plati za život.