Od Fride Kalo do R2-D2: muzej „umetnosti naroda“: Posle 17 godina planiranja u Los Anđelesu otvoren Lukasov muzej narativne umetnosti – Kultura

Posle gotovo dve decenije planiranja, selidbi, odlaganja i rasprava o tome šta uopšte zaslužuje mesto u muzeju, Lukasov muzej narativne umetnosti (Lucas Museum of Narrative Art) otvorio je 22. septembra vrata publici u losanđeleskom Ekspozicionom parku.

Osnivači, reditelj i tvorac „Ratova zvezda“ Džordž Lukas i njegova supruga, poslovna žena i investitor Melodi Hobson, dočekali su prvi dan rada institucije koja želi da priču ispričanu slikom postavi ravnopravno uz tradicionalno shvaćenu likovnu umetnost.

Prvi dan bio je rasprodat, a posetioci su ušli u zdanje od oko 28.000 kvadratnih metara, sa više od devet hiljada kvadratnih metara galerijskog prostora i više od 30 galerija.

Muzej ima i dva bioskopa, istraživačku biblioteku, ugostiteljske prostore i prostran javni park.

Zvanično se predstavlja kao prva velika institucija posvećena univerzalnoj tradiciji vizuelnog pripovedanja: od praistorijskih crteža i klasičnog slikarstva do ilustracije, stripa, fotografije, filma, murala i savremenih oblika popularne kulture.

Upravo je ta mešavina ono po čemu se Lukasov muzej razlikuje od gotovo svega što se danas otvara u svetu velikih umetničkih institucija.

U istom prostoru susreću se Frida Kalo i Norman Rokvel, Vinsent van Gog i Meri Kasat, Dijego Rivera i Benksi, stripovi, manga, filmski kostimi i makete, pa čak i predmeti koji pripadaju kolektivnom sećanju miliona gledalaca „Ratova zvezda“.

Jedna od najupadljivijih postavki posvećena je upravo Lukasovoj filmskoj sagi.

U muzeju se nalaze kostimi, konceptualni crteži, modeli i rekviziti, među njima oklop Darta Vejdera, figure princeze Leje i Jode, kao i letelice iz filmskog sveta.

Ipak, kako ističu kustosi i američki mediji, ovo nije muzej „Ratova zvezda“.

Filmski predmeti zauzimaju samo manji deo prostora, dok više od 90 odsto prikazanog materijala potiče iz Lukasove zbirke ilustracija, stripova, slikarstva, fotografije i druge umetnosti zasnovane na pripovedanju.

Među delima koja su privukla najveću pažnju nalazi se autoportret Fride Kalo iz 1940. godine, kao i znamenita slika Normana Rokvela „Problem sa kojim svi živimo“, posvećena šestogodišnjoj Rubi Bridžis, koju su federalni maršali pratili prvog dana u tada tek integrisanoj školi u Nju Orleansu.

Tu je i čuvena slika Kasijusa Marselusa Kulidža sa psima koji igraju poker: primer dela koje je decenijama pripadalo popularnom kiču, a sada se pojavljuje u istom muzeološkom okviru sa umetnicima koje istorija umetnosti odavno smatra kanonskim.

Lukas je godinama upravo na tome insistirao.

Njegova ideja nije bila da napravi privatni hram sopstvenoj karijeri, već da pokaže kako slike koje svakodnevno gledamo – naslovnice knjiga, stripovi, filmski kadrovi, plakati, ilustracije i murali – oblikuju naše predstave o svetu jednako snažno kao dela koja smo navikli da gledamo u velikim muzejima.

Lukas govori o „umetnosti naroda“, dok Hobson muzej opisuje kao instituciju „od ljudi i za ljude“.

Ta populistička ambicija već je otvorila raspravu u američkoj kritici. „Los Anđeles tajms“ piše da muzej namerno briše hijerarhiju između takozvane visoke i popularne umetnosti, stavljajući strip, komercijalnu ilustraciju i filmski dizajn uz Kalo, Van Goga i Kasat.

Kritičarka Meri Maknamara smatra da će takav pristup oduševiti deo publike, dok bi kod tradicionalnijih kustosa i kritičara mogao da izazove otpor.

„The Art Newspaper“ primećuje da je sama kategorija „narativne umetnosti“ široka i neobična, ali da muzej ozbiljno pokušava da pokaže koliko su pripovedanje, likovi i mitovi važni za način na koji ljudi doživljavaju slike.

Posebna priča je zgrada.

Kineski arhitekta Ma Jansong i njegov studio MAD osmislili su futurističku, talasastu građevinu koja kao da lebdi iznad pejzaža Ekspozicionog parka.

Zgrada je već poređena sa svemirskim brodom, oblakom i ogromnim organskim telom, a njen centralni otvor – okulus prečnika oko 27 metara – propušta svetlost kroz središte kompleksa.

Pejzaž oko muzeja projektovala je Mija Lerer sa studiom MLA, pretvarajući nekadašnji prostor parkinga u park sa brežuljcima, zelenilom, stazama i mestima za odmor.

Projekat je koštao oko milijardu dolara i do Los Anđelesa je stigao tek posle dugog puta.

Lukas je ideju o muzeju razvijao oko 17 godina.

Prvo je razmatran San Francisko, zatim Čikago, gde se projekat suočio sa pravnim sporovima i protivljenjem zbog lokacije uz jezero.

Los Anđeles je potom izabran za konačno mesto, a gradnja je počela 2018.

Otvaranje je prvobitno bilo planirano znatno ranije, ali su ga usporili složenost gradnje, pandemija i drugi zastoji.

Galerije nisu raspoređene samo po epohama ili umetničkim pravcima, već i po temama kao što su porodica, detinjstvo, zajednica, rad, sport, avantura i fantastika.

Među posebno zastupljenim umetnicima su Norman Rokvel, Maksfild Periš, N. C. Vajet, Frenk Frazeta i Džesi Vilkoks Smit, dok su strip i ilustracija predstavljeni od klasičnih američkih autora do mange.

Ideja je da posetilac ne dobije unapred zadatu hijerarhiju, već da sam prepoznaje veze između prizora, priča i kultura.

Na dan otvaranja, među prizorima koji su dočekivali posetioce bio je i robot nalik R2-D2, čime je simbolično spojena Lukasova najpoznatija filmska prošlost sa mnogo širim konceptom muzeja.

Iza tog prepoznatljivog znaka popularne kulture krije se, međutim, ozbiljna ambicija: da se istorija slike ispriča ne samo kroz remek-dela koja su već dobila svoje mesto u udžbenicima, nego i kroz slike koje su milijarde ljudi upoznale na filmskom platnu, u stripu, reklamama, knjigama.