Od optužbi za pad na Šangajskoj listi do brige za rangiranje: Macut sada traži plan od univerziteta – Društvo

Macut je sredinom avgusta, kada je objavljeno rangiranje za 2026, optužio rukovodstvo UB i dekane pojedinih fakulteta za političko delovanje koje je doprinelo plasmanu našeg najstarijeg univerziteta, trenutno jedinog koji se nalazi na pomenutoj listi.

A sada je, usred predizborne kampanje, odlučio da organizuje sastanak sa predstavnicima svih državnih univerziteta na kome se, kako je saopšteno, razgovaralo o položaju tih ustanova na međunarodnim rang-listama, kao i o mogućnostima za unapređenje kvaliteta i veće međunarodne vidljivosti srpskog visokog obrazovanja.

– Besmisleno je da se bilo koje državno telo bavi “vidljivošću visokog obrazovanja”, a posebno neka Vlada, ad hok, koja je, pritom, još i u tehničkom mandatu, jer “vidljivost”, pa i samo rangiranje univerziteta ne mogu biti cilj po sebi, pošto su vidljivost i reputacija tek posledica kvaliteta. Kvalitet u domenu visokog obrazovanja se stvara i gradi kroz dugoročni višedecenijski strateški proces na više koloseka paralelno, od kojih su dva glavna nastava i nauka, uz uslov da se prethodno obezbedi i visok kvalitet prethodnih nivoa obrazovanja – komentariše Branislav Boričić, nekadašnji prorektor za nauku Univerziteta u Beogradu.

Od ranijih izjava da su studentske blokade dovele do pada UB, Macut sada kaže da se „posledice prekida rada ne vide nužno odmah, jer se na međunarodnim rang-listama vrednuju rezultati koji su posledica višegodišnjeg rada“.

„Zato je neophodno da se na vreme sagledaju svi faktori koji su doveli do ovakvog rezultata i da se utvrde konkretni koraci za njegovo unapređenje“, naglasio je Macut, a prenela Vlada Srbije.

Šta će država, kao osnivač i glavni finansijer državnih univerziteta uraditi na tom polju premijer nije odgovorio, već je lopticu prebacio na univerzitete, koji u narednih mesec dana treba da dostave analize stanja i predloge za unapređenje položaja na svetskim listama, sa osvrtom na to kako država može da pomogne te aktivnosti.

Jedan od učesnika sastanka s premijerom kaže za Danas da je skup protekao u korektnom tonu, da Macut nije eksplicitno pominjao blokade i da univerzitetima nije rečeno u kom roku treba da dostave svoje predloge.

– Lično mislim da država i ne treba da se bavi pitanjima rangiranja, već suštinskim pitanjima kvaliteta nastave na svim nivoima i kvaliteta naučnih istraživanja na naučnim institutima i univerzitetima. Pokazatelji poput rangiranja ili PISA testiranja su samo alarm, ali ne za „simptomatsko lečenje“, na šta liče ovakve ad hok akcije, već za temeljne reforme obrazovnog sistema – smatra Branislav Boričić.

U svetu postoji više lista koje rangiraju univerzitete, a najveći broj meri rezultate naučnoistraživačkog rada. Najpoznatija je Šangajska lista, na kojoj se Beogradski univerzitet nalazi u kontinuitetu 14 godina.

– Univerzitet u Beogradu je ušao na Šangajsku listu 2012. godine i od tada osciliramo, penjemo se i padamo. Ovo je trenutak u kome su nas prestigli za nas prilično nepoznati univerziteti iz mnogoljudnih zemalja ili mnogoljudnih gradova u kojima su počeli da publikuju radove. Mi nismo povećali procentualno udeo za nauku i shodno tome imamo ovakve rezultate – kaže Zoran Nikolić, profesor Fizičkog fakulteta u Beogradu, jedan od retkih koji poznaje ovu temu.

On primećuje da se imena naših istraživača pojavljuju na mnogim listama i da to prolazi nezapaženo, ali da se, kada dođe do vaganja nečega što ima društvene implikacije, šira javnost zainteresuje za ovu temu.

Ovo nije prvi put da je Šangajska lista u fokusu vlasti.

Indikativno je da reakcija nije bilo kada je UB 2021. ispao iz grupe top 500 svetskih univerziteta.

Ali se zato 2019, kada smo se iz grupe 300 najboljih spustili stepenicu niže, predsednik Aleksandar Vučić u neku ruku našao prozvanim.

„Znate li koji smo bili na Šangajskoj listi 2008, 2009, 2010, 2011. godine? Nismo ni bili na listi. Nismo mogli ni da padnemo, jer smo bili poslednji. Tako je bilo u vreme stručnjaka što mi sole pamet danas“, rekao je tada Vučić, zanemarujući činjenicu da je UB prvi put plasiran tek 2012.

Usledila su obećanja o formiranju posebne budžetske linije za Šangajsku listu koja je navodno trebalo da pospeši položaj srpskih univerziteta, sada već čuveni susret sa visokocitiranim matematičarem Stojanom Radenovićem (danas je na listi SNS-a), te najave da će država finansijski pomoći Beogradskom univerzitetu da poboljša svoju poziciju. Od svega toga nije bilo ništa.

Jedini put kada je vlast pokazala istinsku brigu za ovu temu bilo je u vreme kada su zajedno sa akademskom zajednicom preduzimane aktivnosti da Univerzitet u Beogradu dospe na Šangajsku listu. A samim plasmanom na svetskim rang-listama ni univerziteti se praktično nisu bavili.

– Ne sećam se da je Univerzitet u Beogradu, osim, što ste pomenuli, u mandatu rektora Branka Kovačevića, sprovodio posebne mere vezano za rangiranja. Ali je uvek, uz svoje vrlo male nadležnosti, kontinuirano podržavao modernizaciju nastave na fakultetima i naučnih istraživanja na institutima i fakultetima u svom sastavu. Mora se znati da su elementi koji određuju rang nekog univerziteta u jednoj godini, po pravilu, rezultat akcija koje su prethodile u periodu čak i do celih pet godina. Nažalost, ne postoji strategija razvoja obrazovnog sistema Srbije, kao ni spremnost društva da se na tom razvoju posvećeno i dugoročno radi. Ukoliko hitno ne dođe do promene na tom planu, očekuje nas dalji pad svekolikih indikatora kvaliteta – uveren je Boričić.

Na pitanje kolika je odgovornost samih istraživača za poziciju UB na Šangajskoj listi, Zoran Nikolić podseća da je ranije projektno finansiranje istraživača značilo i kompetitivnost.

– Država je praktično htela da se otrese obaveza administriranja i uvećanih plaćanja koje su nosile znatno bolje kategorije istraživača, pa je to postepeno zagasila, a ostala je samo izvrsnost. Država se vremenom odrekla projektnog finansiranja i prepustila to Fondu za nauku. Taj fond pravi neke kompetitivne projekte, ali je prolaznost jako mala i veoma dugo traju evaluacije. Vi prosto na svakom mestu imate usporenje u kompetitivnosti koja bi trebalo da bude osnov za pojačano finansiranje. Ne za postojeću raspodelu novca već da imate stimulans za istraživače da bi se oni trudili. Čovek koji publikuje radove to radi kako bi napredovao, a kada dođe u najviše zvanje nema više takvu pokretačku osnovu i mora nešto drugo da postoji da bi ga stimulisalo – ističe Nikolić.

On napominje da nemamo značajno podmlađivanje naučne populacije u zemlji, što važi i za fakultete i za institute.

– Nama više ljudi odlazi u penziju nego što dolazi novih mladih. Jako je teško naći populaciju mladih ljudi u inženjerskim i prirodnim naukama, jer asistent ili istraživač ima znatno manju platu nego inženjer u bilo kojoj industriji. Najveći problem je asistentsko zvanje na dobrostojećim fakultetima sa velikim brojem studenata iz prirodnih i iz tehničkih nauka, pa i prirodnih. Neće niko da ostane da radi na fakultetu – navodi Nikolić i dodaje da je ista priča i sa odlivom mozgova.

Prema njegovim rečima, institutska i fakultetska populacija u Srbiji trenutno broji oko 20.000 ljudi, od čega je oko 14.000 do 15.000 na državnim fakultetima i institutima, a ostatak na privatnim fakultetima i institutima.

– Hrvatska i Slovenija imaju znatno veći broj istraživača po glavi stanovnika nego mi. I tu je problem. Mislim da je najvažnija stvar da država u onom domenu gde može, a to su državni instituti i fakulteti, napravi povećanje broja istraživačke populacije. Jer po nekim Eurostat pokazateljima nama nedostaje istraživačke populacije – ukazuje Nikolić.