“Trampov govor u UN je obmanjujući i opasan”: Kenet Rot sa Jejla analizira za Gardijan “školski primer” vladavine predsednika SAD – Svet

Zanemarivši naglasak Povelje UN na mirnom rešavanju sporova, dodatno je učvrstio svoju nasilnu unilateralnu politiku, istovremeno omalovažavajući globalna pitanja kojima bi UN trebalo da se bave.

Za mnoge je glavna izjava bila njegovo razmišljanje o tome da li da „uništi Islamsku Republiku“ Iran.

„Da li da ih oteram u pakao, bez ikakve šanse za opstanak i bez nade u veličanstvenu budućnost ili nove generacije?“

Ali verovatnije je da to nije bila stvarna pretnja, već nespretan pokušaj da utiče na pregovore u kojima ima malo prostora za pritisak. Tramp očajnički pokušava da pronađe gest koji bi mu omogućio da sačuva obraz i predstavi „pobedu“, kako bi se izvukao iz katastrofalnog rata koji je sam izabrao, piše kolumnista Gardijana Kenet Rot, viši saradnik na Univerzitetu Jejl i bivši izvršni direktor organizacije Hjuman rajts voč.

Govorio je o uništavanju „Islamske Republike“, što bi moglo da znači iranske vojne snage, koje predstavljaju legitimnu vojnu metu. Međutim, njegovo pominjanje sprečavanja budućih generacija sugeriše da je zapravo pretio iranskom narodu. Napad na civile bio bi očigledan ratni zločin.

U julu je već zapretio da će uništiti iranske mostove ili elektrane — što je samo po sebi pretnja izvršenjem ratnih zločina. Međunarodni krivični sud (MKS) optužio je četvoricu ruskih vojnih komandanta upravo zbog takvih napada u Ukrajini.

Tramp se nije potrudio čak ni da ponudi koherentno obrazloženje svoje pretnje. Ponovo je izjavio: „Nikada neću dozvoliti Iranu da poseduje nuklearno oružje.“

Međutim, Teheran se odavno odrekao takvog cilja.

Tvrdio je da su drugi američki predsednici „jednostavno želeli da ignorišu“ taj problem. Međutim, Barak Obama je pregovarao o sporazumu kojim je trebalo ograničiti sposobnost Irana da proizvede nuklearno oružje. Tramp je taj sporazum raskinuo, dajući prednost svojoj krajnje kontraproduktivnoj vojnoj strategiji, koja je Iran dovela bliže nuklearnom oružju nego ikada ranije.

Apsurdno, Tramp je tvrdio: „Kada je reč o Iranu“, izbori za Kongres na polovini mandata „uopšte mi ne padaju na pamet“. U to niko ne veruje. Ako republikanci dožive katastrofalan rezultat kakav ankete sada predviđaju, on zna da će izbori biti shvaćeni kao odbacivanje njegovih proizvoljnih carina i rata protiv Irana, koji su podstakli inflaciju i pogoršali krizu troškova života koju on umanjuje.

Tramp je takođe istakao i druge svoje agresivne poteze. Proslavio je hapšenje venecuelanskog diktatora Nikolasa Madura, naglašavajući da su neki politički zatvorenici sada oslobođeni, iako ih je stotine i dalje u zatvoru. Međutim, dok je Tramp hvalio sporazum koji je izdejstvovao pritiskom na preostale autoritarne lidere Venecuele, a kojim bi SAD dobile veliki deo nafte te zemlje, nije rekao ništa o demokratskoj budućnosti. Umesto toga, promovišući svoje uverenje da pravo pripada onome ko je jači, izjavio je: „Pobedniku pripada plen.“

Pomenuo je novi sporazum o Grenlandu, ali nije spomenuo svoju raniju pretnju da će tu teritoriju zauzeti silom iako je njome dugo upravljala Danska, članica NATO-a.

Oduševljeno je govorio o ubijanju osumnjičenih za trgovinu drogom na moru, tvrdeći da su oni „u ratu sa civilizacijom“ i da „treba da budu ubijeni … kao neprijateljski borci“. Ali stvarnog rata nema — postoji samo ratna retorika.

Trgovci drogom čine kriminalni kartel, a ne organizovanu oružanu formaciju koja vodi oružani sukob sa Sjedinjenim Državama. Njih treba uhapsiti i krivično goniti, a ne pogubljivati bez suđenja dronovima. Ta ubistva predstavljaju ubistva i, po svemu sudeći, mogu predstavljati zločine protiv čovečnosti.

Mnoge žrtve nalazile su se na brodovima registrovanim u Kolumbiji ili Venecueli — koje su u to vreme obe bile članice Međunarodnog krivičnog suda (MKS). To bi Sudu dalo nadležnost nad tim zločinima, što je možda razlog zbog kojeg je Tramp ponovo napao ovu važnu instituciju pravde. Tramp želi da ga ograničava jedino njegova sopstvena iskrivljena „moralnost“.

Objavljeno je da bi Tramp uskoro mogao da proširi sankcije protiv 13 službenika MKS-a — sudija i tužilaca — i na sam Sud. Ali time bi samo dodatno produbio protivpravnost svog postupanja jer je odmazda protiv zaposlenih u Sudu zbog obavljanja njihovih službenih dužnosti ometanje pravde prema Članu 70 Statuta Suda.

Tramp je naglasio svoju ulogu mirotvorca. „Ja sam uspostavio mir“, izjavio je, tvrdeći da je „okončao osam ratova“. Ipak, stvarnost je složenija.

Rekao je da je „okončao rat u Gazi“. U stvarnosti, uprkos „prekidu vatre“, izraelski napadi se nastavljaju i broj žrtava i dalje raste. Tramp je pomenuo svoj mirovni plan za Gazu u dvadeset tačaka, ne navodeći da gotovo nijedan njegov deo nije sproveden. Izrael nastavlja da ubija Palestince i blokira neophodnu pomoć dok se Hamas nije razoružao. Nije se potrudio čak ni da izgovori reč „Palestinac“.

Štaviše, Trampova administracija odbila je vodeću kandidatkinju za mesto sledećeg generalnog sekretara UN zato što je javno priznala da je Izrael počinio genocid u Gazi, što sugeriše da će Tramp ubuduće prihvatati samo čelnike UN koji su spremni da negiraju tu stvarnost.

Tvrdio je da je „doprineo miru“ između Ruande i Demokratske Republike Kongo, ne pominjući da milicija M23, koju podržava Ruanda, i dalje okupira velike delove istočnog Konga. Čini se da Trampu to ne smeta, sve dok ta smrtonosna milicija donosi mineralno bogatstvo tog regiona na zapadno tržište.

Tvrdio je da ostvaruje napredak u uspostavljanju mira u Ukrajini, ne priznajući svoju raniju sugestiju da bi trebalo nagraditi agresiju Vladimira Putina tako što bi Ukrajina ne samo ustupila teritorije koje je Rusija već nezakonito okupirala, već i predala dodatne delove svoje teritorije.

U međuvremenu, Tramp je omalovažio probleme kojima bi UN, kao organizacija sposobna da okupi zemlje celog sveta, bila idealno prilagođena da se bavi. Egzistencijalnu pretnju koju predstavlja klimatske promene nazvao je „prevarom“.

Zanemarujući ogromne rizike koje nosi veštačka inteligencija, pokušao je da AI preimenuje u „superinteligenciju“, a napore da se ona reguliše podrugljivo je nazvao „globalističkim“.

Ove nedelje Tramp se sastaje sa kineskim liderom Sijem Đinpingom. Međutim, umesto da iznese važne teme o kojima bi trebalo razgovarati, Tramp je odlučio da promoviše samog sebe: „Sada vodimo ispred Kine, i to sa velikom razlikom.“

Većina bi verovatno rekla samo da Tramp prednjači po pitanju nacionalnog poniženja. Tužno je i opasno što su u ovako opasnom trenutku Sjedinjene Države opterećene predsednikom koji se prvenstveno ističe širenjem samohvalisavih fantazija dok istovremeno krši najosnovnija pravila pristojnosti. Njegov govor pred UN bolno je ogolio sve to.