Jugoslav Pantelić: Od kada znam za sebe, početak FEST-a bio je razlog za radost – danas nije – Kultura

Mnogo je važnije pitanje šta danas podrazumevamo kada kažemo – FEST.

Festival ne čine samo ime, logo, nekoliko bioskopskih sala i određeni broj filmova.

Festival čine njegov identitet, kriterijum, kontinuitet, odnos prema publici, autorima i gradu u kojem postoji.

A veliki festival čini još nešto: svest o sopstvenom mestu u vremenu.

FEST je kroz svoju dugu istoriju prolazio kroz različite periode.

Menjao se zajedno sa zemljom, gradom, kinematografijom i svetom.

Nikada nije postojao samo jedan mogući model FEST-a.

Ali FEST je umeo da prepozna zbog čega postoji: da Beogradu donese relevantan svetski film, da otvara prostor za susret različitih kinematografija i poetika i da bude mesto na kojem se film ne prikazuje samo zato što je dostupan, već zato što neko iza njegovog izbora stoji.

Moj odnos sa FEST-om počeo je mnogo pre deset godina tokom kojih sam bio njegov umetnički direktor i selektor.

Tokom godina bio sam uz FEST u različitim ulogama, pa o njemu ne govorim samo iz iskustva nekoga ko ga je vodio.

FEST je dugo bio važan deo mog profesionalnog i ličnog života. I ne mislim da je taj odnos završen.

To iskustvo me je, između ostalog, naučilo da festival ne možemo posmatrati odvojeno od vremena u kojem se događa.

Film ne postoji izvan društva u kojem nastaje. Nikada nije ni postojao. FEST takođe nije nastao u političkom vakuumu, niti je tokom više od pola veka svoje istorije živeo u njemu.

Ideja da se festival kulture može jednostavno izolovati od trenutka u kojem se održava možda zvuči komforno, ali nije naročito uverljiva. Pogotovo danas.

Zato za mene suštinsko pitanje nije da li na programu ovog FEST-a ima dobrih filmova. Ima ih, iako je primetno odsustvo nekih od značajnih ostvarenja koja su obeležila dosadašnji tok filmske 2026. godine.

Ali čak ni programska vrednost pojedinačnih naslova ne menja pitanje koje smatram važnijim: zašto se FEST održava upravo sada i šta njegovo održavanje u ovakvim okolnostima znači.

Problem vidim upravo u odluci da se FEST održi u trenutku u kojem njegovo održavanje neminovno učestvuje u stvaranju slike da se kulturni život odvija normalno.

A u svetu kulture, umetnosti i filma ta normalnost danas ne postoji.

U tome vidim i svojevrsni paradoks. Među filmovima koji se prikazuju nalazi se i „Žuta slova“ Ilkera Čataka, ovogodišnji dobitnik Zlatnog medveda u Berlinu. Ko je film gledao, razumeće zašto ga pominjem.

Istovremeno, alternativni kulturni programi koji su nastajali u proteklom periodu pokazali su potrebu i spremnost ljudi da kulturi pronađu prostor i izvan zvaničnih institucija.

Mnogi od tih događaja nastali su zahvaljujući entuzijazmu, solidarnosti i dobroj volji umetnika i ljudi koji ih organizuju.
Međunarodni filmski festival je, međutim, u tom smislu specifičan. Film ima producenta, sales agenta, distributera, vlasnika prava i sopstveni tržišni život. Za njegovo prikazivanje potrebna su prava i sredstva, a odluka o tome gde će biti prikazan često nije samo, pa ni prvenstveno, u rukama autora.

Prisustvo nekog filma na FEST-u samo po sebi ne znači da njegovi autori ili glumci podržavaju festival, okolnosti u kojima se održava, niti način na koji je organizovan.

Film može biti na programu odlukom producenta, distributera ili nosioca prava, bez ikakve političke ili društvene poruke ljudi koji su ga stvarali.

Kao što ni odsustvo nekog filma sa alternativnog programa ne mora značiti odsustvo podrške ljudi koji su ga napravili.

Zato filmove ne bih koristio kao dokaz ničije političke lojalnosti, niti kao alibi za festival.

O njegovom karakteru mnogo više govore odluke onih koji ga danas koncipiraju i vode.

FEST se može organizovati. Može imati dobre filmove. Ali za festival sa njegovom istorijom pitanje nikada nije bilo samo da li može da se održi.

Važno je i šta njegovo održavanje u određenom trenutku znači.

Od kada znam za sebe, početak FEST-a bio je razlog za radost.

U nekim drugim okolnostima bio bi to i danas.

U ovim okolnostima, za mene, nije.