Pred Srbijom nije samo pitanje ko će pobediti na sledećim izborima, drugo pitanje je mnogo važnije – Lični stavovi

Bunt omladine i građana najpre usmeren protiv korupcije proširio se na celu zemlju i transformisao u društveni pokret protiv Aleksandra Vučića i načina na koji on upravlja i vlada državom, institucijama i medijima.

1. Značenje termina “lojalisti“

Ove proteste od samog početka obeležio je i fenomen koji prevazilazi uobičajene sukobe vlasti i opozicije: organizovano prisustvo ljudi koji nisu policajci ali učestvuju i započinju fizičke obračune, ljudi sa maskama, palicama, zaštitnom opremom, partijskih aktivista SNS, ponekad čak i ljudi u uniformama policije bez identifikacijskih obeležja, među demonstrantima i u medijima nazivanim batinašima.

Tako je nastalo pitanje gde prestaju politička partija i država, a započinje neformalni aparat prinude i sile.

Odgovor još nije pravosudno utvrđen. Ali dosad viđeno nasilje i činjenice dovoljne su da to pitanje više nije moguće odbaciti kao opozicionu propagandu.

U Srbiji nema javno dokazanog postojanja organizovane „Vučićeve paravojske“. Ali postoji nešto što za državu koja želi da je smatraju demokratskom može biti podjednako opasno: siva zona između vladajuće partije, neidentifikovanih nasilnih grupa, navijačkih i kriminalnih struktura i državnog aparata sile.

A kada građanin više ne može sa sigurnošću da zna ko je policajac, ko partijski aktivista, ko privatno obezbeđenje, a ko čovek sa palicom koji deluje uz političku zaštitu, problem više nije samo politički. To postaje prvorazredno pitanje nacionalne bezbednosti.

Još na samom početku rastućeg bunta studenata i građana pojaviće se i krovni termin za sve različite grupe sklone upotrebi nasilja – ‘‘lojalisti‘‘. Taj termin nisu izmislili ni opozija ni mediji. Izmislio ga je sam Vučić, 31. decembra 2024. godine u novogodišnjem intervjuu beogradskoj Televiziji Prva.

Istog dana pre Vučića o lojalistima je progovorio i njegov ‘‘megafon‘‘, glavni urednik i vlasnik tabloida i televizije Informer. Obavestio je javnost da je pozvan na tajni sastanak lojalista.

Vučić je međutim o njima u pomenutom novogodišnjem TV intervjuu govorio kao o grupi unutar stranke SNS; koji se sastaju u maloj crkvi u kojoj se zaklinju na krv da neće sarađivati sa ‘‘žutim ološem‘‘.

Rekao je još da ih ima oko 17.000 , da tu grupu čine uglavnom ‘‘tvrdi‘‘ muškarci izrazito proruske i anti-zapadne orijentacije. I da je jedan od bitnih delova tog tima njegov rođeni brat Andrej Vučić te još jedan član njegove porodice – dok sam zvanično nije deo te grupe. Rekao je i da lojalisti sebe sami nazivaju Spartanci i da su krilo spremno da se politički i fizički boriv protiv bilo kakvih uličnih protesta i potencijalnih ‘‘obojenih revolucija‘‘ u Srbiji.

Ovaj novogodišnji ‘‘poklon‘‘, pokazaće se, nije zastrašio pobunjene studente i građane. Naprotiv, protesti će krenuti ulaznom linijom neviđenih razmera, dok samo inaugurisanje “krovnog termina“ -‘‘Vučićevi lojalisti‘‘ predstavlja evolutivnu nadgradnju i institucionalnu transformaciju dotadašnjih batinaša i partijskih aktivista SNS.

I još: dok su batinaši bili uglavnom lokalno oruđe u osvajanju ili odbrani vlasti, uvođenje temina lojalisti nagoveštavaće visokotransofrmisanu paradržavnu strukturu integrisanu u sistem bezbednosti ali i u spoljnu politiku.

Vučićeva izjava o broju od 17.000 ljudi nije nezavisno potvrđena. Nije je poznata ni precizna organizaciona struktura takve grupe ( mada ima tvrdnji da prati organizacionu strukturu i subordiniranost SNS) niti postoje javno dostupni dokazi kako svi ljudi koje je Vučić nazvao „lojalistima“ imaju nasilnu ili bezbednosnu funkciju.

I sama izjava Vučića kao predsednika Republike o lojalistima već je izuzetna! U demokratskom sistemu lojalnost političkoj partiji trebalo bi da bude programska i izborna.

Ali kad vodeći političar u nekoj zemlji govori o hiljadama posebno odanih ljudi kao „čuvarima vatre“, ekstremnijim od ostatka članstva SNS, u toku masovne društvene pobune, takva retorika prirodno proizvodi pitanje: čemu će ta struktura služiti ako politička kriza eskalira?

To pitanje postalo je ozbiljnije kada je politička retorika počela da se prepliće sa fizičkim nasiljem u unutrašnjoj upotrebi, prema pobunjenim studentima i građanima, a eklatantni primer spoljašnje upotrebe lojalista viđen je u proleće 2026. u Tivtu, u Crnoj Gori, i u Bosni i Hercegovini pokazujući i svoju regionalnu bezbednosnu dimenziju.

2. Upotreba lojalista u geopolitici

Ujutru, 3. juna, čarter letom iz Beograda u Tivat doputovalo 87 državljana Srbije, isključivo muškaraca. U okviru pojačanih bezbednosnih mera uoči Samita Evropska unija – Zapadni Balkan crnogorska policija i Agencija za nacionalnu bezbednost procenile su tu grupu kao bezbednosni rizik, izdale im rešenja o zabrani ulaska i istim avionom ih vratile u Beograd.

Zaplenjena su i dva autobusa sa srpskim registarskim tablicama za koje se sumnjalo da su trebalo da prevezu istu grupu dalje po crnogorskom primorju.

Umesto da pitanje identiteta putnika prepusti istrazi predsednik Srbije netom je preuzeo ličnu odbranu grupe u javnosti, opisujući je kao „aktivistie“.

Novinari TV N1 Srbija, na fotografijama koje je objavila crnogorska policija, prepoznali su bar dva putnika: Nemanju Naračija, tada okrivljenog za napad na antivladine demonstrante u Novom Sadu i Aleksandra Jankovića, znanog kao „Aca Hari“, stanovnika „Ćacilenda“, ranije dovođenog u vezu s napadima na aktiviste.

Novosadski portal 021 je, pak, pozivajući se na policijske podatke, naveo je da je petoro putika imalo krivični dosije – mada je, kako im je rekao jedan sagovornik to statistički manji udeo nego koji bi se očekivao na slučajnom letu ili u autobusu iste veličine.

Deo regionalnih medija, pozivajući se na izvore bliske istraživanju portala Nova.rs, preneo je kako cilj puta navodno nije bio samo slanje poruke domaćoj javnosti, već i predstavljanje predsednika Srbije kao lidera sa širokom podrškom van granica zemlje i to pred EU-zvaničnicima okupljenim na samitu — uz tvrdnju da je sličan model korišćenja organizovanih grupa ranije primenjivan i u Severnoj Makedoniji.

Prema istim, nepotvrđenim navodima, srpska Bezbednosno-informativna agencija unapred je predsedniku preporučila da ne putuje u Crnu Goru zbog visokog bezbednosnog rizika.

Kod putnika je, prema saopštenju crnogorskih vlasti, pronađen transparent s natpisom „Srbija pobeđuje“, uređaj za komunikaciju na daljinu i pomorska radio-stanica, a predsednik Vučić je ovu grupu javno branio, opisujući ih kao aktiviste koji su trebalo da postave transparente.

Još nije do kraja razjašnjena logistika ovog ‚‘‘izleta u Tivat‘‘ i plaćanje hotelskog smeštaja za putnike usred turističke sezone kad su avionski i hotelski kapaciteti ograničeni, niti je avio-kompanija koja je let izvela odgovorila na novinarska pitanja o naručiocu.

Osnovni cilj ovog čarter leta ipak je bio da se pred EU zvaničnicima država Crna Gora prikaže kao slaba bezbednosna NATO karika i tako zaustavi njen put ka članstvu u EU, što je trajna težnja Beograda i Moskve. To je ovog puta osujećeno uz veliku pomoć obaveštajne službe Francuske koja je o planiranoj akciji obavestila ANB Crne Gore.

Slučaj Tivat proširuje raspravu o upotrebi lojalista u momentima uličnih haosa gde je teško utvrditi odgovornost za organizovan, unapred planiran događaj, gde su pitanja ko, zašto i ko je to platio u potpunosti legitimna. Mesecima kasnije, brojni odgovori i dalje nedostaju – dok se Crna Gora seća se i ‘‘prethodnice Vučićevih lojalista‘‘ – bezbednosno interesantnih lica, bliskih vladajućoj partiji u Srbiji i logističkih ekipa iz Srbije tokom izbornih ciklusa, litija i političkih kriza u Crnoj Gori s ciljem jačanja prosrpskih i proruskih snaga, sve do direktnog učešća u incidentima na terenu, što je prethodilo padu Đukanovića.

Oružani sukob u Banjskoj septembra 2023. još dve godine pre “institucionalizacije lojalista“ posebno je infikativan jer je pokazao evoluciju i ljudi na severu Kosova lojalnih politici SNS i kriminogenih lica u paravojnu formaciju opremljenu vojnim naoružanjem, pokazujući tako u praksi opasnost od postojanja paralenih paravojnih formacija koje mogu izazvati otvoren i ozbiljan oružani konflikt.

Incident u Banjskoj pokazao je i šta se može dogoditi kada politički povezani ljudi, oružje i neformalna organizacija izađu iz okvira institucionalne kontrole.

Milan Radoičić, tada vodeća figura Srpske liste, javno je preuzeo odgovornost za svoje učešće u organizovanju grupe koja se sukobila sa kosovskom policijom. U sukobu su poginuli kosovski policajac i trojica lokalnih Srba iz Radoičićeve grupe. Beograd je negirao da je država organizovala napad. (6)

Aprila 2026. trojica članova Radoičićeve grupe osudjena su u Prištini na dugogodišnje kazne, dok je on sam i dalje u Beogradu gde tužilaštvo i dalje ne objavljuje rezultate istrage o delovanju i pripremi njegove grupe na teritoriji Srbije i u BiH, niti podiže optužnicu.

Banjska, dakako, ne dokazuje da su današnji „lojalisti“ ili ljudi koji se sukobljavaju sa demonstrantima deo iste mreže kao Radoičićeva grupa iz 2023. Reč je o različitim ljudima, različitom kontekstu i, formalno, različitoj državi. Ali obrazac je isti, a pitanje koje se postalja – koliko je opasna tradicija politički povezanih struktura koje poseduju kapacitet za organizovano nasilje i čiji odnos sa državnim aparatom ostaje dovoljno nejasan, kad svi mogu da negiraju odgovornost kada dođe do incidenta — jednako je i jednako aktuelno kao i u slučaju Banjske.

U Bosni i Hercegovini, opet, postoji duboka koordinacija izmedju paramilitarnih udruženja, radikalnih desničarskih organizacija i lojalista iz Srbije sa strukturama u enitetu Republika Srpska. Oni služe kao ispomoć u podizanju tenzija, učešću u provokativnim manifestacijama i pružanju podrške secesionističkoj politici Milorada Dodika.

Početkom avgusta 2026. prilikom posete Predsednika Srbije b.h. enitetu Republika Srpska, u Čipuljićima kod Bugojna, policija Srednjebosanskog kantona, je u akciji posle prijava uznemirenog stanovništva u šumi zatekla 30 uniformisanih muškaraca koji su tvrdili da kao policajci obezbedjuju Predsednika Srbije.

Ispostavilo se da je među njima bilo i pripadnika Bezbednosno informativne agencije Srbije i drugih struktura te da oni nisu najavili svoj dolazak kantonalnoj policiji.

Jedan broj tih neprijavljenih uniformisanih lica, videvši da je kantonalna policija spremna da primeni silu, pobegao je na kvadrovima, dok su preostali, pod pratnjom kantonalne policije sprovedeni do granice i proterani.

Sam Vučić je ovaj incident pokušao da minimizira proglašavajući ga nesporazumom izmedju dva MUPa, Federacije i Republike Srpske, dok je njegovo obezbedjenje bilo prijavljeno.

Time je omalovažio i postojanje Direkcije BiH zadužene za bezbednosnu koordinaciju u toj republici.
Na oštru reakciju Ministra odbrane Bosne i Hercegovine, da Vučić nema pravo da u BiH dovodi ‘‘neprijavljene naoružane grupe‘‘ i da je kroz ovaj incident Vučić naučio ‚‘da je Drina ipak granica između BiH i Srbije‘.

Ministar odbrane Srbije uzvratio je kako‚ ‘‘Drina nikad neće biti granica između srpskog naroda‘‘.

Delovanje grupa iz Srbije i u Tivtu i kod Bugojna, izvan granica Srbije, teško da predstavlja izolovane incidente, pre izaziva pomisao na matricu u kojoj se takve grupe koriste za političke ciljeve Beograda – shodno ciljevima strategije‘‘srpskog sveta‘‘.

Tranzicija lojalista iz sfere unutrašnje represije u Srbiji u sferu regionalne geopolitike pokazuje se kao prvorazredna pretnja po regionalni mir. A bez jasne strategije za demontažu ovih struktura i sankcionisanje njihovih političkih pokrovitelja, Zapadni Balkan ostaće trajno ranjiv na kontrolisanu nestabilnost.

3. Unutrašnji izazovi i rizici

Srbija nije izolovano ostrvo. Događaji u njoj utiču i na širi region. Ako politička pripadnost postane osnova za stvaranje neformalnih struktura prinude u Srbiji, isti model može se reprodukovati i drugde gde već postoje etničke ili političke tenzije.

Rešenje u sučeljenoj i podeljenoj Srbiji ne zahteva politički obračun sa jednom njenom polovinom. Naprotiv. Država mora da zaštiti i studenta koji demonstrira protiv Vučića i člana SNS-a kome neko pokušava da zapali stranačke prostorije.

Ali sila mora imati ime, uniformu, zakonsko ovlašćenje i odgovornost.

Svaki maskirani čovek koji je tokom političkih sukoba udarao građane mora biti identifikovan. Mora se utvrditi da li je pripadao policiji, privatnom obezbeđenju, političkoj organizaciji ili je delovao samostalno.

Tužilaštvo bi moralo da utvrdi ko je organizovao dolazak pojedinih grupa, ko im je obezbedio prevoz i opremu, sa kim su komunicirali i zbog čega policija u pojedinim incidentima nije reagovala već posmatrala batinanje građana.

Bez te simetrije nema pravne države.

Upravo je tu krucijalna razlika između demokratije i sistema lične vlasti: u demokratiji država štiti zakon čak i kada time štiti svog političkog protivnika.

Najveći rizik za Srbiju možda ipak nije postojanje jedne tajne grupe lojalista Vučiću, čak i kao centralizovane paravojne formacije – pri čemu o njoj još i nema dovoljno javno dostupnih dokaza.

Veća opasnost je što se godinama stvarao sistem u kome različite grupe znaju ili veruju da će biti tolerisane dokle god štite politički centar moći.

Ipak: Takav sistem je stabilan samo dok ga kontroliše jedan čovek. Kada njegova politička moć počne da slabi, neformalne strukture, međutim. neće automatski nestati jer one imaju i svoje interese i svoje veze i svoje neprijatelje i vlastito tumačenje istorije svog nasilja.

U tom slučaju i „lojalisti“ mogu prestati da budu sredstvo za postizanje stabilnosti i postati generator haosa.

Srbija zato pred sobom nema samo pitanje ko će pobediti na sledećim izborima.

Jedno drugo pitanje je mnogo važnije: Da li će političke sukobe rešavati glasački listić, sud i institucije – ili će se granica političke moći ponovo određivati brojem ljudi spremnih da izađu na ulicu i primene silu?

Od odgovora na to pitanje neće zavisiti samo budućnost vlasti Aleksandra Vučića. Od njega će zavisiti bezbednost svih u Srbiji – i dobrog dela Balkana.

Autor je predsednik Foruma za bezbednost i demokratiju

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.