Šta se gleda, dok se kraj bliži? – Pavle Simjanović

U udarnom terminu je išao film „Finding Steve McQueen (gramatički nepravilno preveden kao „Potraga za Stiv Mek Kvinom“), sa Forestom Vitekerom čiji deo opusa od – zbog prethodnih zasluga – opravdano dobijenog Oskara za „Poslednjeg kralja Škotske“ valja izbegavati.

Naime, kako je često slučaj – Šeli Vinters je jedared navodno izvadila iz tašne svoju statuicu i tresnula je o sto pred producentom koji je nameravao da joj malo „zakine“ honorar – Viteker se od 2006. godine i lošeg filma za koji je nagrađen bavi surovim naplaćivanjem, godišnje snimajući po nekoliko nebitnih filmova koji ne zahtevaju preveliku potrošnju vremena i energije.

Ali ko zna, možda je ta „Potraga za StivOM MEKVINOM“ izuzetak, pa, iako ću je preskočiti, malo bacam pogled na amaterske recenzije na sajtu IMDb.

„Could have been better, but it’s acceptable“, kaže jedan gledalac, dok drugi zaključuje da je u pitanju „an enjoyable heist movie“.

Prelazim potom na sajt Rotten Tomatoes i vidim da retki profesionalni kritičari koji su mu ukazali pažnju nisu bili ni zadovoljni ni iznervirani, rutinski otaljavajući svoja recenzentska posla.

Sad, nisam ekonomski promućuran čovek, te prihvatam da su se vlasnici televizije vodili opravdanom računicom.

Ako pustiš nešto što niti košta niti ima neku vrednost, valjda ćeš posle par reklamnih blokova biti u izvesnom plusu, ili barem na pozitivnoj nuli?

Na koncu, to je mnogo racionalnija poslovna odluka od nastavka tolerisanja emisije koja je u prethodnih deset godina svojim budžetom opterećivala firmu, zar ne?

I to pretpostavljam u meri koju EPP ni u teoriji nije mogao da nadoknadi?

Pa da, sigurno u tom grmu leži iberijski divlji zec.

Sledeće večeri u pola osam, u terminu u kojem je u prethodnih desetak godina prikazivan „Utisak nedelje“ pušten je film „Everything Everywhere All at Once“ (loš distributerski prevod za koji televizija nije odgovorna je „Sve u isto vreme“).

Iako ni taj ništa ne valja, ipak je podobijao gorepomenute statuice i svakako može da zameni tek jednu od više desetina razgovornih političkih emisija u kablovskoj ponudi.

Mislim, imamo i „Za stolom sa Apostolom“, i „Za volanom sa Aranđelom“, i „Za porodičnim stablom sa Askurđelom“, i toliko toga još na bogatom medijskom tržištu na kojem se svakom pruža šansa.

Naravno, kapitalizam je kao igra muzičkih stolica, surov i pravičan, i neko će – isključivo svojom krivicom i nesposobnošću snalaženja – uvek morati da ispadne iz kruga.

Evo, u potpuno odvojenoj liniji društvenih aktivnosti uskoro imamo i izbore na kojima će svako moći da ponudi svoj program – a ja uvek pažljivo čitam programe stranaka i posebno me zanimaju stavke koje se tiču ritma odnošenja đubreta, ili recimo rešavanja akutnog problema kanarinaca i papagaja koji komšijama njihovih vlasnika ometaju popodnevni odmor.

Digresiram bez ikakve potrebe, jer mediji nisu ni tangenta političke kružnice, ma kakvi, pa da se vratim do autorke „Utiska nedelje“ koja je prostor za svoju emisiju pronašla na drugoj kablovskoj televiziji, gde će i biti dok god to bude tržišno opravdano.

Kad malo bolje razmislim, nije nemoguće da je promenila medij samo zato što su joj ponuđeni bolji finansijski uslovi.

* * *

Nije da samo propuštam „tezgarenja“ Foresta Vitekera, nego generalno slabo provodim vreme uz filmove ovog meseca, nemam pojma zašto.

Sa dvanaestogodišnjom potomkinjom sam gledao Spilbergovo „Carstvo sunca“ („Empire of the Sun“, 1987), tridesetak godina od prethodnog puta, i pretpostavka da bi mu to mogao biti najbolji film se pokazala tačnom (mada, „Duel“, a ni „1941“ nije za bacanje…)

Morao sam da joj objašnjavam ko su bile kamikaze („Ali, to je glupo!“; „Jeste glupo, ali oni su bili naučeni da misle da se na taj način odužuju Caru i naciji, da čine svoje porodice ponosnim“), a sada sam i znao da je pesma kojom Džim ispraća sedamnaestogodišnje pilote na njihov prvi i poslednji borbeni let zapravo velška uspavanka.

Koji li me je đavo terao da ispitujem šta te velške reči znače?

„Ništa te dok spavaš neće uplašiti; Ništa te neće probuditi iz spokoja; Zatvori kapke, mali anđele; Spavaj na majčinim grudima“.

A onda poslednja scena, ta pobeda ljudske duše nad užasom zalutalog čovečanstva, kada se dečak posle četiri godine koje je bez roditelja proveo u zarobljeničkom logoru za civile, pored vojnog aerodroma koji su naterani da izgrade, i gde mu je ukazano da „nema toga što gladan čovek neće učiniti za jedan krompir“, nađe u maminom zagrljaju.

Mislio je da ju je zaboravio, sve osim njene kose, možda, i upravo dodirivanje pramena mamine kose ga vraća u stanje prihvatanja i davanja bezuslovne ljubavi.

Ljudi nisu pčele ili mravi, nego bića koja stvari posmatraju i tumače prvenstveno iz svog sebičnog ugla.

Pre gledanja „Carstva sunca“ uopšte nisam smatrao da ću iznova poći putem aktuelnog asociranja, ali ne vredi kad sam ostrašćen.

Džimove četiri i naših četrnaest godina…

Koliko li smo samo traumatizovani a da toga nismo svesni?

Koliko li smo izgubili čistotu, nevinost, moć i slobodu da bezuslovno volimo?

Studentski pohodi sa početka 2025. godine su iščupali zarđali ekser iz tkiva, otvorili ranu i dali joj da diše.

Valja je sada zašiti, ali ožiljak će da ostane.

No, ko je zabio taj ekser?

Ko je malog Džima Grejema instalirao u Šangaj krajem 1930-ih, gde je njegov fini otac liberalnih pogleda – „Džim mi kaže da je ateista“; „Oduvek sam pretpostavljao da jeste“ – bio vlasnik fabrike tekstila?

Šta će taj dobronamerni izrabljivač tu, gde njegov sin ne može da ne razvije stanovište da je poseban, bitniji od drugih?

Pa da zatim budu potrebne četiri godine trpljenja torture da bi direktno a ne u teoriji spoznao da nije?

I da se na kraju zagrli sa mamom kao nikada pre, pošto su oboje proživeli nešto nalik starozavetnoj kazni?

Previše pitanja, i sva me vraćaju u sadašnjost.

Mašina zlostavljanja će nestati, ali fabrika u kojoj je sklopljena će uvek biti tu.

Da li kao prostor za muzejsku postavku?

Da li kao zaboravljena građevina koju će neko jednog dana ponovo poželeti da pusti u pogon?

Čini mi se da pravim ražanj dok su i iberijski i svi drugi zečevi još u šumi.

U našem duboko grešnom slučaju, život u kojem ima spoljašnjih uslova za postojanje malih, bezuslovnih ljubavi će morati da se zasluži.