“Zapad je u slobodnom padu, autoritarizam i varvarstvo sasvim su realne budućnosti”: Oven Džons analizira za Gardijan – Svet

Francuska se priprema za fiskalno stezanje od 54 milijarde evra, koje bi moglo dodatno da pritisne posustali, takozvani evropski socijalni model.

Na Generalnoj skupštini UN, Donald Tramp je ponovo zapretio da će „uništiti“ Iran, dok je četvrti neuspešni rat Zapada protiv jedne muslimanske zemlje u ovom veku već dodao više od 100 milijardi dolara na račune Amerikanaca za gorivo.

O simptomima gotovo da nema spora. Velika rasprava našeg vremena vodi se oko dijagnoze, a desnica u toj raspravi godinama pobeđuje. Njena priča je jednostavna i, kako pokazuju najnoviji pokrajinski izbori u Nemačkoj, delotvorna: Zapad propada zbog migranata, muslimana, transrodnih osoba, „woke“ ideologije i „duboke države“.

Zato, piše Oven Džons za Gardijan, kada je prijateljima rekao da piše knjigu pod naslovom „Pad Zapada: Kako su ga zaista izgubili“, zabrinuli su se da sam se pretvorio u Liz Tras, koja je, nakon što ju je na funkciji nadživela glavica salate, objavila knjigu „Deset godina da spasemo Zapad“.

Džons piše da je njegova dijagnoza prilično drugačija. Zapad je u opadanju zato što su, nakon Hladnog rata, njegove elite proglasile pobedu od koje se nikada nisu oporavile.

Proglasile su ekonomski model koji je usmeravao bogatstvo ka vrhu društva neizbežnom budućnošću, dok su naizgled nepobedivu vojnu silu smatrale slobodnom da preoblikuje muslimanski svet. Oba uverenja bila su izuzetno pogodna za one koji su od njih imali koristi.

Rezultat je bio katastrofalan: ekonomija koja više ne donosi trajno poboljšanje životnog standarda i javnih usluga, kao i zapadne vojne intervencije koje su doživele poniženje u Kabulu, Bagdadu, Tripoliju, a sada i u Ormuskom moreuzu.

U inostranstvu su tvrdnje Zapada o moralnoj superiornosti potpuno uništene, ne najmanje zbog izraelskog genocida nad palestinskim narodom u Gazi. U zemljama Zapada, razočaranje i očaj proistekli iz ovih međusobno povezanih katastrofa podstakli su uspon krajnje desnice, ugrožavajući i samu demokratiju.

Dok je istraživao knjigu, navodi Džon, najviše ga je iznenadilo koliko su često ljudi predviđali ono što će uslediti i koliko su njihova upozorenja malo uticala na događaje.

U proleće 1994. jedan od najviših političkih službenika Ambasade SAD u Moskvi poslao je Vašingtonu opširan telegram u kojem je izneo neslaganje sa tadašnjom politikom. Njegov argument bio je toliko oštar da je od autora napravio otpadnika unutar spoljnopolitičkog establišmenta.

Vejn Meri nije osoba koju bi iko smatrao radikalom. Odrastao je u poljoprivrednom mestu u Oklahomi koje se, bez šale, zove Kremljin, i divio se tadašnjem ruskom predsedniku Borisu Jeljcinu.

Ali dve godine je iz neposredne blizine posmatrao kako se nad ruševinama sovjetske privrede sprovodi „šok terapija“ – pretvaranje planske ekonomije preko noći u kazino – pod rukovodstvom Vašingtona, ekonomista sa Harvarda i MMF-a. Počeo je da puni džepove gotovinom koju je davao staricama koje su prosile na ulicama, „jer“, kako mi je jednostavno rekao, „gladovali su“.

Rusijom su tada upravljali prozapadno orijentisani političari, ali je Merijev telegram upozoravao da su „demokratske snage u Rusiji u ozbiljnoj nevolji“ i da „nema razloga verovati da je ruska ekonomija sposobna za brzu tržišnu reformu“.

Ako SAD izaberu „ulogu ekonomskog misionara umesto uloge istinskog partnera“, predvideo je, to će ojačati ekstremiste i obnoviti „suprotstavljeni odnos između Rusije i Zapada“.

Kako mi je Meri rekao: „Uništavamo životni standard radničke klase, a onda očekujemo da ti ljudi glasaju za nas“.

Odgovor Vašingtona bio je da ga proglasi nepoželjnim. Telegram je ostao poverljiv tri decenije i tiho je objavljen tek krajem 2024. godine. Do tada je, prema proceni jedne studije, tokom tranzicije u Rusiji bilo 12,2 miliona prevremenih smrti više nego što bi se očekivalo. U međuvremenu, čovek koji se uzdigao iz tih ruševina već je gotovo tri godine vodio svoju smrtonosnu invaziju punih razmera na Ukrajinu.

Ljudi koji su ignorisali Merija nisu krili svoje pretpostavke. Rusija je morala da krene ka „našem načinu funkcionisanja“, rekao je Strob Talbot, glavni savetnik predsednika Bila Klintona za Rusiju.

Ako je to zvučalo kao „odvratna potvrda naše doktrine izuzetnosti“, njegov odgovor bio je jednostavan: „Pa, šta onda. To smo mi; to su Sjedinjene Države. Mi smo izuzetni“.

To je bio osnovni strukturni problem poretka nakon Hladnog rata. On nikada nije nestao. Bez obzira na to koliko su dokazi koji su potkrepljivali neko upozorenje bili snažni, kada bi se ono sukobilo sa interesima zapadne moći, upozorenje bi bilo potisnuto.

Za potrebe knjige proveo sam dve godine putujući od Bagdada do Pitsburga i od Najrobija do Ramale, a Merijevo iskustvo pokazalo se manje izuzetkom nego pravilom.

U intervjuu iz 2005. godine, američki izaslanik Edmund Mekvilijams rekao je da je još 1988. upozoravao da se politika Vašingtona prema Avganistanu „veoma, veoma loše“ odvija, dok je američko oružje stizalo do islamističkih fundamentalista. Ali glavni cilj bio je poraz Sovjetskog Saveza.

Mekvilijams je rekao da su ga izolovali, blaćali tvrdeći da je mentalno bolestan, alkoholičar i homoseksualac, a zatim ga prebacili na drugo radno mesto.

I sami analitičari CIA upozoravali su 1987. godine da bi pobednički islamistički režim mogao da nasledi „planinu oružja“ i iskoristi je za naoružavanje ili obuku islamističkih gerilaca na drugim mestima.

Oružje je, međutim, nastavilo da pristiže.

Ista trijumfalistička logika zahvatila je i domaću politiku. Zapadnim ekonomijama nije nedostajalo bogatstva: one su sve više bile organizovane tako da ga izvlače, umesto da ga ulažu.

Kako mi je rekla ekonomistkinja Marijana Macukato, 80 odsto britanskih finansijskih tokova sada se vraća u finansije, osiguranje i nekretnine. Zapadne ekonomije postale su sve uspešnije u nagrađivanju vlasništva, ali sve manje sposobne da grade proizvodne temelje od kojih zavisi prosperitet.

Početkom 2007. jedan izvršni direktor Svetske banke rekao je svom prijatelju, ekonomisti Ha-Džun Čangu, da se približava ogromna kriza. Dokaz mu je bila njegova čistačica, za koju je sumnjao da je bez regulisanog boravišnog statusa: imala je hipoteku od 300.000 dolara.

Stagnirajuće zarade bile su prikrivene jeftinim kreditima – „neka jedu kredit“, kako je jedan ekonomista sažeo taj model a taj papir samo što nije pukao.

Kada se to dogodilo, slom je trebalo da dokrajči ovaj neuspešni ekonomski model. Umesto toga, obični ljudi bili su primorani da plate njegovo spasavanje, kroz urušavanje sistema socijalne zaštite.

Pomisao na to kuda bi ovaj haotični sunovrat mogao da vodi zastrašujuća je. Izraelski genocid normalizovao je neograničenu izopačenost. Trampizam je preuzeo retoriku i institucije „rata protiv terorizma“ i sada ih koristi za obračun sa domaćim neslaganjem.

Autoritarizam i varvarstvo sasvim su realne budućnosti.

Postoji i druga mogućnost: levica može ponuditi drugačije objašnjenje. Da je upravo beskrajna, nekontrolisana težnja zapadnih elita za bogatstvom i moći, kako u zemlji tako i u inostranstvu, dovela do ovoga gde smo danas, i da je zadatak ponovo izgraditi ono što je Margaret Tačer nastojala da uništi – društvo – ulaganjem bogatstva koje svi zajedno stvaramo.

Ili, kako mi je rekao čovek koji je napisao onaj potisnuti telegram: prestanite da ljudima uništavate životni standard, a onda očekujete da glasaju za vas, zaključuje Džons.