Naučnici možda otkrili zašto je toliko teško da smršate: Masne ćelije mogu da „pamte“ gojaznost – Život

Gojaznost je problem koji može da se reši ako ste uporni. Ali je teško.

Studija, objavljena 26. avgusta 2026. godine, bavila se ćelijama poznatim kao makrofagi, koje imaju važnu ulogu u funkcionisanju masnog tkiva. Istraživači su otkrili da gojaznost izaziva dugotrajne promene u tim ćelijama, a neke od njih opstaju čak i nakon što životinje izgube višak kilograma, piše BBC Science Focus, na osnovu istraživanja objavljenog u naučnom časopisu Science Translational Medicine.

Gojaznost ostavlja „memoriju“ u imunim ćelijama

Makrofagi su vrsta imunih ćelija koje, između ostalog, uklanjaju mrtve ćelije i ćelijski otpad. U masnom tkivu imaju još jednu važnu ulogu – učestvuju u procesima koji mogu da podstaknu razgradnju masti.

Međutim, istraživači su kod gojaznih miševa pronašli dugotrajne poremećaje u procesu koji se naziva alternativno spajanje ili alternativno splajsovanje RNK. Reč je o mehanizmu kojim ćelije mogu da koriste isti gen za stvaranje različitih proteina.

Kada su miševi kasnije izgubili višak kilograma, određene promene u makrofagima nisu nestale. Prema rezultatima studije, čak 51,9 odsto gena čije je alternativno spajanje bilo promenjeno tokom gojaznosti ostalo je izmenjeno i nakon gubitka telesne mase.

Istraživači zato govore o svojevrsnoj „memoriji gojaznosti“ – trajnom ćelijskom zapisu prethodnog metaboličkog stanja koji bi mogao da utiče na to kako masno tkivo funkcioniše nakon mršavljenja.

Šta se dešava kada pokušamo da izgubimo kilograme?

Jedan od procesa na koje ova promena utiče jeste uklanjanje mrtvih ćelija, poznato kao eferocitoza.

Kod miševa sa poremećenom funkcijom makrofaga ovaj proces je bio oslabljen. To je, prema istraživačima, smanjilo dostupnost inozina, jedinjenja koje može da podstakne razgradnju masti u belom masnom tkivu. Kao posledica toga, proces gubitka masnog tkiva mogao je biti otežan.

Istraživači su zatim pokušali da poprave jedan od poremećenih procesa pomoću sintetičkog genetskog „flastera“ koji je ispravljao način na koji se određena RNK obrađuje. Kod miševa je intervencija obnovila funkciju određenih receptora, povećala dostupnost inozina i pomogla gubitku masnog tkiva.

Ovo je, međutim, eksperimentalni pristup i ne znači da postoji terapija koju bi ljudi mogli da koriste za mršavljenje.

Pronađeni slični tragovi i kod ljudi

Istraživači su analizirali i uzorke masnog tkiva ljudi sa i bez gojaznosti. Pronašli su određene sličnosti u ponašanju makrofaga, uključujući razlike u prisustvu proteina CWC22 u jedru ćelija. Kod osoba bez gojaznosti CWC22 je bio izraženiji u jedru makrofaga, dok je kod osoba sa gojaznošću njegovo prisustvo bilo smanjeno.

Ipak, upravo je ovaj deo istraživanja jedna od njegovih važnih slabosti.

Dr Amelie Bonnefond, stručnjakinja za genetiku gojaznosti koja nije učestvovala u istraživanju, ocenila je za BBC Science Focus da su nalazi iz eksperimenata na miševima zanimljivi i ubedljivi kada je reč o mogućem mehanizmu, ali je ukazala na značajno ograničenje dela koji se odnosi na ljude. Rezultati iz ljudskog tkiva uglavnom pokazuju korelacije, a istraživači nisu uzeli u obzir neke važne faktore, poput starosti i pola.

Profesor Ferdinand fon Majen, stručnjak za ishranu i metaboličku epigenetiku, takođe je upozorio da studija ne pokazuje da li ove ćelijske promene zaista dugoročno opstaju kod ljudi.

Da li ovo znači da je mršavljenje unapred osuđeno na neuspeh?

Ne.

Istraživanje ne pokazuje da je telo „programirano“ tako da onemogućava gubitak kilograma, niti da prethodna gojaznost znači da osoba više ne može uspešno da smrša.

Ono što studija pokazuje jeste mogući biološki mehanizam koji bi mogao da pomogne u objašnjenju zbog čega je održavanje izgubljene telesne težine toliko teško. Gojaznost bi mogla da ostavi dugotrajnije promene u imunim ćelijama masnog tkiva, koje zatim utiču na način na koji to tkivo funkcioniše.

Autori smatraju da bi razumevanje ovog mehanizma jednog dana moglo da dovede do novih pristupa lečenju gojaznosti. Međutim, stručnjaci upozoravaju da smo još veoma daleko od toga da se ovakva saznanja pretvore u terapiju za ljude.

Za sada je zato najvažniji zaključak da istraživanje nudi novi uvid u biologiju gojaznosti, ali ne i novo rešenje za mršavljenje. Rezultati na miševima predstavljaju početak istraživanja mogućeg mehanizma, a tek buduće studije treba da pokažu koliko je on značajan kod ljudi.