Zašto Kamerunci ginu za Rusiju? – Svet

Kamerun je jedan od glavnih izvora afričkih regruta za rusku vojsku. Mladići se namamljuju lažnim obećanjima o poslovima i brzom dobijanju ruskog državljanstva, da bi se na kraju našli na prvim linijama fronta u Ukrajini.

Ukrajinski zvaničnici saopštili su da se do maja ove godine gotovo 3.000 građana iz nekoliko afričkih zemalja borilo ili se i dalje bori na strani Rusije. Kamerun, Gana, Egipat, Kenija i Uganda identifikovani su kao glavne zemlje porekla.

U aprilu je vlada Kameruna potvrdila da je Rusija prijavila smrt 16 državljana Kameruna, od kojih je sedam poginulo u vojnim operacijama u Ukrajini.

Ruske šeme regrutovanja

Stvarni broj poginulih verovatno je veći, kaže dopisnica DW-a Dorkas Ekupe, koja izveštava iz Bamende na severozapadu Kameruna.

„Kada pogledate druge izveštaje i vidite šta se dešava – čak i porodice koje tuguju za svojim najmilijima – broj je zaista mnogo veći od onoga što je vlada ranije saopštila“, kaže Ekupe za podkast DW AfrikaLink.

Ona je navela dva ključna razloga: ekonomsku očaj i nasedanje na obmanu.

Mnogi regruti, kako je naglasila, putuju u Rusiju verujući da su dobili posao u građevinarstvu ili kao obezbeđenje, ili su ubeđeni da učestvuju u programima za studiranje. „Kada stignu u Rusiju, završe na ratištu“, rezimirala je Ekupe.

Privlačnost Rusije dodatno se pojačava kampanjama. Banjo Herman Jenika, predavač na Univerzitetu u Bamendi, ukazao je na ulogu grupe Vagner, ruske paravojne organizacije, kao glavnog instrumenta Moskve za širenje prisustva širom Afrike.

On je takođe naveo programe poput „Afričke inicijative“ i „Alabuge“, koji se predstavljaju kao programi kulturne ili obrazovne razmene, ali se povezuju sa regrutovanjem.

Francuska je ranije opisala Afričku inicijativu kao paravan kojim upravljaju ruske obaveštajne službe, a koji je osmišljen za širenje propagande.

„Na prvi pogled to ponekad izgleda kao kulturna saradnja“, primećuje Jenika. „Ponekad se Kamerunci namame tako što misle da je reč o poslu, a pri tom ne znaju šta se krije iza svega.“

Dodaje i da su obećanja o sticanju ruskog državljanstva u roku od šest meseci, u kombinaciji sa finansijskim motivom, posebno snažan podsticaj.

Zašto mladi muškarci i dalje pristaju?

Ekonomska računica koja stoji iza odluka regruta veoma je jasna, objasnio je Jenika.

„Zamislite da ste stolar u Kamerunu, gde ne možete da zaradite ni 100.000 kamerunskih franaka (178 dolara) mesečno, a neko vam obećava tri miliona franaka (5.335 dolara) da dođete i radite“, rekao je. „To je veoma privlačno.“

Ipak, naglasio je da nisu svi Kamerunci u Rusiji bili prevareni. Neki od njih tamo žive godinama, tek su vremenom uključeni u vojsku i, prema njegovim rečima, relativno dobro prolaze.

Kaže da obećanje finansijske nagrade, u kombinaciji sa mogućnošću dobijanja ruskog državljanstva, objašnjava zašto čak i ljudi koji su svesni rizika i dalje prihvataju ponude za regrutovanje.

Ekupe je to potvrdila, ističući da među delom mladih vlada osećaj fatalizma: „Ponekad ljudi kažu: ‘Ako umrem, pa šta.’“

Porodice koje ostaju iza njih snose posledice u tišini. Dopisnica DW-a Ekupe opisala je slučajeve u kojima su majke tek godinama kasnije saznale za smrt sinova — u jednom slučaju tek nakon što je drugi vojnik telefonom javio porodici da je 35-godišnji Kamerunac poginuo.

Prema njenim rečima, mnoge porodice nisu dobile nikakvu finansijsku naknadu od vlade Kameruna, a neki od poginulih muškaraca iza sebe su ostavili trudne supruge i decu.

Kontakt između regruta i njihovih porodica često se naglo prekida. „Kada tamo stignu i shvate da nije onako kako im je obećano, veoma je teško obavestiti porodicu“, kaže Ekupe. „Ponekad im treba vremena da se prilagode novom okruženju i situaciji u kojoj su se našli.“

Ko snosi odgovornost?

Kada je reč o pravnoj odgovornosti, Jenika je istakao da međunarodno pravo u načelu ne zabranjuje stranom državljaninu da se dobrovoljno prijavi u oružane snage druge države.

Pravna odgovornost nastaje, kako je rekao, kada regrutovanje uključuje prevaru, prisilu, trgovinu ljudima ili plaćeničko delovanje.

Pozvao se na član 47 Dodatnog protokola uz Ženevske konvencije, koji plaćenika definiše kao lice čiji je glavni motiv privatna finansijska korist i koje direktno učestvuje u neprijateljstvima.

Jenika je objasnio da prema postojećim pravnim okvirima odgovornost za smrt stranog borca u ratu druge zemlje uglavnom snose sam pojedinac i njegova porodica, a ne država koja ga je regrutovala.

Vlada Kameruna obratila se javnosti i saopštila da ne šalje svoje vojnike u inostranstvo van međunarodnog mandata, te je upozorila građane da ne učestvuju u stranim sukobima.

Analitičari pozivaju kamerunsku i druge afričke vladue da pokrenu odgovor u tri pravca: reformom ekonomske politike kako bi se stvorile nove prilike; diplomatskim angažmanom prema Rusiji kako bi se na odgovornost pozvali akteri koji vode mreže za regrutovanje; te jasnim i proaktivnim upozoravanjem građana na opasnosti od ovakvih šema.

Gana je već formalno pokrenula ovo pitanje pred Rusijom i zatražila prekid regrutovanja svojih državljana.

Jenika smatra da odsustvo zvaničnog odgovora kamerunske politike do sada donekle proizlazi iz svesti vlade da regrutovanje sprovode privatni akteri, što ograničava mogućnosti države za intervenciju, kao i iz dugogodišnjih vojnih veza Kameruna sa Rusijom, koje je predsednik Pol Bija nastojao da obnovi 2014. i 2015. godine.

„Da bi vlada ovo zaustavila“, zaključuje Banjo Herman Jenika, „mora voditi politiku koja je inkluzivna, transparentna i u kojoj ljudi mogu pronaći šanse za život unutar sistema.“

Ovaj tekst je generisan pomoću veštačke inteligencije na osnovu podkasta DW