Špijunaža kao deo nacionalnog interesa svake države: Stručnjak za međunarodne odnose pojašnjava koje države prednjače na obaveštajnoj rang listi – Svet

Evropske obaveštajne i bezbednosne službe nemaju luksuz da deluju u svetu koji je uglavnom miran. Značajan geopolitički pritisak vrši neformalna osovina Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje, dok su odnosi sa SAD zahladneli.

To donosi promene. Nemačka je poslednjih nedelja odobrila nacrt zakona kojim se njenim službama – Saveznoj obaveštajnoj službi (BND) i Saveznom zavodu za zaštitu ustavnog poretka (BfV) – omogućava da preuzmu aktivniju ulogu u odgovoru na ruske hibridne pretnje.

Švedska je, takođe, preduzela korake ka osnivanju nove civilne obaveštajne službe (Sveriges utrikes underrättelsetjänst, odnosno UND), kojoj bi bila preneta ovlašćenja dosad poverena tradicionalno vojnoj službi, piše za CEPA.org. Den Lomas, docent za međunarodne odnose na Univerzitetu u Notingemu i koautor istorije Tajne obaveštajne službe (SIS), koja će uskoro biti objavljena u izdanju Georgetown University Pressa.

Odnosi Evrope sa njenim tradicionalnim saveznikom, Sjedinjenim Državama, zategnuti su, a pojavili su se i izveštaji da evropske službe uskraćuju obaveštajne podatke.

Erik Okerbom, generalni direktor holandske službe AIVD, nagovestio je prošle godine da njegova služba sve više okleva da deli obaveštajne podatke sa američkim kolegama, dok su Velika Britanija i drugi saveznici SAD obustavili deo razmene obaveštajnih podataka zbog napada na krijumčarske brodove u Karibima.

Ovo nipošto nije raskid odnosa, ukazuje Lomas. Saradnja Velike Britanije u okviru saveza „Pet očiju“ (Five Eyes) nije narušena, a malo je verovatno da će Evropa zaista moći da deluje potpuno samostalno sve dok se sve evropske službe za elektronsko obaveštavanje (SIGINT) u izvesnoj meri oslanjaju na američku Agenciju za nacionalnu bezbednost (NSA).

Ipak, očigledno je da se stvari menjaju, što otvara pitanje koliko su zapravo dobre evropske obaveštajne službe i koliko su spremne da se suoče sa sofisticiranim neprijateljskim obaveštajnim službama.

Francuski časopis L’Express objavio je u julu sopstvenu rang-listu evropskih obaveštajnih službi – nešto poput „Zlatne lopte“ ili Evrovizije – na osnovu razgovora sa 60 obaveštajnih stručnjaka iz 25 zemalja, među kojima je bilo 18 bivših šefova obaveštajnih službi, kao i bivši pripadnici CIA i Mosada. Svaki učesnik izabrao je pet najboljih organizacija, pri čemu je prvoplasiranoj dodeljeno pet bodova, a petoplasiranoj jedan.

Rang-lista časopisa L’Express veoma je zanimljiva. Istraživanje je britansku Tajnu obaveštajnu službu (MI6) stavilo na prvo mesto sa 251 bodom, a za njom francusku Generalnu upravu za spoljnu bezbednost (DGSE) sa 169 bodova.

Holandska AIVD zauzela je treće mesto (97 bodova), dok su ukrajinske službe SBU i HUR bile četvrte (77 bodova). Nemačka BND zauzela je peto mesto sa 62 boda. Nekoliko zemalja – da pozajmimo terminologiju Evrovizije – dobilo je „nula poena“.

Među njima su Irska, Grčka, Luksemburg, Slovačka, Slovenija i Hrvatska. Mađarska, koju su neki smatrali ruskim „trojanskim konjem“ pod režimom Viktora Orbana posebno je izdvojena zbog kritika.

Teško je proceniti ko napreduje, a ko nazaduje u svetu špijunaže. Međunarodna poređenja takođe je teško praviti. DGSE, na primer, objedinjuje ljudsku i elektronsku obaveštajnu delatnost, dok se SIS uglavnom bavi ljudskom obaveštajnom delatnošću, iako se bavi i određenim tehničkim aktivnostima.

Iako je istraživanje bilo usmereno na ljudsku obaveštajnu delatnost (HUMINT), vredi napomenuti da danas veoma značajan deo obaveštajnih podataka dolazi iz podataka, satelita i u nešto manjoj meri telekomunikacija, za šta su često zadužene SIGINT organizacije koje deluju nezavisno.

Evropi je u ovoj oblasti potrebno veoma značajno unapređenje; čak ni britanski GCHQ, koji se smatra važnim globalnim akterom, ne može da se meri sa obimom i sposobnostima NSA.

Ipak, istraživanje L’Expressa bilo je korisno jer pruža redak uvid u evropski obaveštajno-špijunski pejzaž.

Činjenica da je SIS zauzeo prvo mesto možda i nije bilo veliko iznenađenje. Ona pre svega pokazuje da je percepcija važna.

Na kraju krajeva, upravo je to služba koja je, doduše veoma nesavršeno, prikazana u filmovima i romanima o Džejmsu Bondu. Percepcija efikasnosti, dugovečnost i istorija sve su to faktori koji oblikuju sliku o stvarnim sposobnostima obaveštajnih službi.

Na sliku o SIS-u delom je uticala njegova saradnja sa evropskim partnerima tokom dva svetska rata, Hladnog rata i rata protiv terorizma. Iako su rani napori službe tokom Hladnog rata imali promenljive rezultate (SIS i drugi ključni delovi britanske državne uprave imali su među svojim zaposlenima nekoliko ozloglašenih izdajnika), ona je vremenom izgradila reputaciju uspešne i profesionalne službe, koja je dodatno učvršćena tokom rata protiv terorizma, kao i tokom kriza u Ukrajini i drugde.

Takođe nije iznenađenje što su SIS i DGSE na prva dva mesta. Obe službe predstavljaju bivše imperijalne sile koje su i danas važni akteri u globalnom obaveštajnom svetu.

Dok Velika Britanija ima „poseban odnos“ sa SAD, njena trajna obaveštajna veza sa Francuskom seže još do 1912. godine, kada se prvi šef SIS-a, „C“ Mensfild Kaming, sastao sa svojim francuskim kolegom iz Drugog biroa (Deuxième Bureau).

Francuske obaveštajne službe su se tokom vremena menjale i neke su nestajale, a periodi saradnje bili su manje ili više intenzivni, ali je francusko-britanska saradnja opstajala.

Govoreći zajedno sa tadašnjim šefom DGSE-a Nikolom Lernerom u novembru 2024. godine, šef SIS-a ser Ričard Mur govorio je o vezama „iskovanim u najmračnijim trenucima 20. veka“, koje su preoblikovane „za izazove 21. veka“.

Bivši zamenik šefa SIS-a Džeri Vorner opisao je svoju službu kao „poslednji trag… carstva“. Isto se može reći i za DGSE kada je reč o Francuskoj.

Iako evropske službe po budžetu i broju zaposlenih ne mogu da se mere sa CIA (DGSE ima oko 7.000 zaposlenih, a MI6 upola manje), one i dalje imaju globalne veze. Posebno se izdvaja prisustvo DGSE-a u delovima Afrike.

Kada je reč o Velikoj Britaniji, iako njena vojna moć slabi, obaveštajna zajednica – zahvaljujući vezama sa SAD, Evropom i širim svetom – i dalje ima mnogo veći uticaj nego što bi se moglo očekivati na osnovu veličine zemlje.

Jedna stvar koju su mnogi komentatori ankete L’Expressa prevideli jeste da je savremena obaveštajna delatnost timski sport. To mnogima može delovati nelogično.

U svetu nadmetanja država, špijunaža se posmatra kao deo nacionalnog interesa svake države. Čak i naizgled prijateljske obaveštajne službe špijuniraju jedna drugu.

Danska Vojno-obaveštajna služba (FE) optužena je da je pomagala američkoj NSA u špijuniranju Nemačke. Nemačke obaveštajne službe optuživane su za slične aktivnosti usmerene protiv SAD.

Međutim, malo koja obaveštajna služba može biti podjednako sposobna u svim oblastima. Svaka ima svoje prednosti i slabosti, kao i jedinstvene sposobnosti koje su potrebne drugima.

Sposobnost ukrajinskih službi da izvode napade i sabotaže unutar Rusije jedan je od primera. Čak je i američkoj obaveštajnoj zajednici uprkos tome što neki u administraciji možda misle drugačije potrebna saradnja sa saveznicima.

Jedinstveni kapaciteti za prikupljanje podataka, geografski položaj ili različita spremnost na preuzimanje rizika igraju važnu ulogu. Zajednička pretnja koju predstavlja Rusija takođe doprinosi saradnji.

Dok su SIS i DGSE osvojili zlato i srebro na rang-listi časopisa L’Express, mnoge manje evropske službe našle su se visoko na listi.

Uzmimo, na primer, AIVD. Holandska služba imala je važnu ulogu u pružanju podrške Ukrajini i razvoju širih bilateralnih odnosa. Iako po veličini i resursima ne može da se takmiči sa većim službama, AIVD pokazuje da usmeravanje na sopstvene ključne prednosti dugoročno može biti veoma značajno.

Istorijski gledano, temelji koje su postavljali saveznici omogućavali su kasnije šire uspehe; tako su danski špijuni omogućili početno vrbovanje Olega Gordijevskog iz KGB-a, koji se često opisuje kao najvredniji posleratni agent MI6.

Ispod prvih pet mesta na rang-listi L’Expressa našle su se Švedska, Norveška, Estonija, Poljska i Danska. Svaka od ovih zemalja ima dugu istoriju delovanja protiv Rusije i zbog svog položaja na severnom krilu NATO-a ima direktan ulog u toj igri.

Neke zemlje imaju manje ograničenja u svom profesionalnom pristupu. Borba Kijeva za nacionalni opstanak znači da ukrajinske službe deluju poput svojevrsnih mini-Mosada, likvidirajući ruske zvaničnike i napadajući strateške ciljeve, što pokazuju operacija „Paukova mreža“ iz juna 2025. godine i napadi na rusku energetsku infrastrukturu.

Nasuprot tome, čak i operacije SIS-a usmerene na ostvarivanje konkretnih efekata uglavnom se odvija u onlajn prostoru.

Prošle godine britanski komentatori ukazivali su na to da je nova šefica SIS-a, Blejs Metrevli, govorila o legendarnim ratnim operacijama Uprave za specijalne operacije (SOE), osnovane 1940. godine radi podsticanja sabotaža i otpora na teritorijama pod okupacijom sila Osovine.

Međutim, uskoro nećemo videti povratak SOE-a, iz razloga koje sam ranije izložio; jednostavno nema potrebe za tim kada je reč o ruskom hibridnom ratovanju u Evropi. Ukrajinske službe mogu da postignu mnogo više. Velika Britanija i druge evropske službe mogu nastaviti da nanose štetu Rusiji tako što će pružati obaveštajnu podršku Ukrajini.

Rang-lista časopisa L’Express korisna je jer pokazuje da čak i manje evropske obaveštajne službe imaju značajnu ulogu u široj igri i da jačaju evropski tim. S obzirom na svet u kojem danas deluju, to je od ključnog značaja. Svako može biti koristan suočen sa rastućim pretnjama, zaključuje Lomas.