Slobodna Dalmacija: Pucanj za start je ispaljen – počinje Vučićeva bitka za opstanak, ulog je velik, a život cele generacije na kocki – Svet

To bi sve trebalo da znači da se politička kriza u Srbiji približava kulminaciji i da sledi ono što bi mogla biti završnica procesa započetog pogibijom 16 ljudi prilikom pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu pre gotovo dve godine, piše Slobodna Dalmacija.

Ta tragedija izazvala je masovne proteste i pobunu studenata i građana protiv korupcije i bezakonja vlasti, koji su povremeno dobijali i nasilne oblike, oličene pre svega u brutalnosti Vučićeve policije.

Vučiću i njegovim naprednjacima kao glavni protivnik na izbore izlazi Studentska lista, koju formiraju studenti koji su predvodili gotovo dvogodišnje proteste.

Međutim, oni se uglavnom neće naći na samoj listi: izabrali su ljude kojima veruju — lekare, profesore, stručnjake iz različitih oblasti i ekološke aktiviste, uz ponekog glumca, sportistu i pevača.

Ta imena uglavnom su poznata u sredinama i profesijama iz kojih dolaze, ali ne toliko i široj javnosti. Drugim rečima, uz nekoliko izuzetaka, to uglavnom nisu ljudi koji su se pojavljivali i učestvovali u političkom životu zemlje.

Za nosioca liste postavili su široj javnosti malo poznatog kardiologa iz Novog Sada, Iliju Srdanovića. On je, kao profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, od početka protesta podržavao studente, a kasnije je govorio i na njihovim skupovima.

U jednom od svojih retkih ranijih javnih nastupa, Srdanović je u emisiji „Da sam ja neko“ izjavio da je „celog života, u suštini, bio vojnik“: „Klasični vojnik, sa puškom u ruci, regrutovan u vreme rata. Zatim vojnik u svojoj struci, u borbi za ljudske živote. Svi moji kolege i ja zajedno s njima. I, na kraju, vojnik koji se bori za bolje sutra svoje nacije. Za mene je to patriotizam. Borba za bolje sutra svoje zemlje. Borba za slobodu“, rekao je on.

Poziva na duel

Vučić ga je, gle čuda, pozvao na televizijsko sučeljavanje. I odmah dodao da Srdanović na poziv nije odgovorio: „Na moje iznenađenje i zaprepašćenje, gospodin Srdanović je u svom intervjuu i izjavi za  ‘Danas’ odmah rekao da mu ne pada na pamet, ne pada mu na pamet čak ni da sluša šta govorim.

On vam unapred kaže: ‘Neće me zanimati šta građani Srbije govore, ne zanima me šta oni misle, posebno me ne zanima šta misle oni koji drugačije misle i vide budućnost Srbije’“, rekao je Vučić.

Vučić je, inače, do sada na televizijskom sučeljavanju bio samo sa svojim ocem i majkom, pre mnogo godina, kada je sa ocem raspravljao o tome sa koliko je kilograma rođen.

Svi ostali pozivi na sučeljavanje koje su mu redovno upućivali politički protivnici ostali su bez odgovora, a tek je nekoliko puta pristao na intervjue sa novinarima koji mu nisu bili u potpunosti naklonjeni.

Šta dalje sledi, da li su studenti izabrali dobru taktiku, kakve su im šanse protiv režima uvežbanog da na svaki način dobija izbore i gde je u svemu tome demokratska opozicija – pitanja su koja je Slobodna Dalmacija postavila analitičarima.

Ivan Marović, jedan od lidera pokreta „Otpor“, čija je borba dovela do rušenja režima Slobodana Miloševića 2000. godine, kaže da je bilo očekivano da izborna kampanja u Srbiji počne „u potpunom haosu“.

Prikupljanje potpisa i pravila u vezi s tim on vidi kao birokratsku zbrku koja služi tome da građane odvrati od političkog delovanja.

„U toj već pripremljenoj svojevrsnoj koreografiji ili predstavi, studenti dolaze sa svojom sopstvenom predstavom, koja je potpuno drugačija od svega što smo dosad videli.

Oni računaju na tu novostvorenu energiju kako bi im pomogla tokom izbora i izborne kampanje“, kaže on u razgovoru za Slobodnu Dalmaciju iz Vašingtona, gde radi kao predsednik nevladine organizacije Međunarodni centar za nenasilni konflikt, sa sedištem u Vašingtonu.

On kaže da će, prema onome što se do sada može videti, ovo biti „veoma drugačija kampanja od one koju obično gledamo. I to očekujem od studenata“.

Ognjen Gogić, politikolog i analitičar, ne smatra da su karte za ove izbore već podeljene i kaže da još nije sasvim jasno ko su akteri, kao ni da li će ipak postojati jedinstveni front protiv režima.

Kako kaže, iako sada opozicione stranke pokazuju da žele da nastupe u više kolona, vidi se i osipanje u njihovim redovima i „sasvim je moguće da još neko odustane od opozicionih partija pre podnošenja liste“, posebno na proevropskom, građanskom delu političkog spektra.

„Pitanje je kako će na kraju izgledati izborna ponuda, a čak i ako bude brojnija – to što neko učestvuje na izborima ne znači i da je relevantan, niti da ne postoji jedinstveni front protiv vlasti“, kaže Gogić.

Vučiću ne odgovara velika izlaznost

„Vučićev režim, s druge strane „, nastavlja Ivan Marović radi sve kako bi građane zbunio, obeshrabrio i odvratio od izlaska na birališta.

„Ceo taj haos koji stvaraju deo je toga. To je jednostavno u njihovoj prirodi. To im je svakodnevica, način na koji funkcionišu. Ali mislim da to ne deluje na studente. To su savladali kada je reč o opozicionim političkim strankama. Sa njima režim praktično može da radi šta god želi, njih su slomili. Ali sa studentima to ne funkcioniše. Mislim da je to Ahilova peta Vučićevog režima. On nije izmislio svoj stil vladanja; većinu toga preuzeo je od Rusa, još od 2010. i 2011. godine. To funkcioniše sa tradicionalnim političkim strankama, ali ne funkcioniše sa ovakvim pokretima“, precizira on.

Opozicija

Srpskim internetom odavno kruži krilatica koja predviđa da će Srbija biti prva zemlja koja je istovremeno smenila i vlast i opoziciju. Taj otklon od opozicije dobrim delom je rezultat duge i uspešne kampanje autoritarnih režima u Srbiji, kao i nastojanja da se običnim građanima ogade politika, bavljenje politikom i političari – svi osim onih na vlasti.

Taj pristup nije izmislio režim Aleksandra Vučića, već ga je on preuzeo iz vremena Slobodana Miloševića, kada je jedna od glavnih linija napada na opoziciju bila: „Oni samo žele vlast i fotelje.“

Takav antipolitički narativ, što pokazuje i pomenuta poruka u kojoj se ponosno ističe uništenje opozicije, dobro se učvrstio u srpskom javnom mnjenju, pa bi građani, očigledno, želeli politiku bez političara. Tome su, čini se, studenti prilično, gotovo u potpunosti, izašli u susret imenima na svojoj listi.

Šta se nakon izbora može očekivati od postojećih političkih stranaka, od kojih mnoge imaju dug staž u borbi za demokratiju i protiv autoritarnog režima?

Ognjen Gogić napominje da je i to nezahvalno prognozirati i očekuje da će se pojaviti novi akteri koji će određivati sudbinu postojećih stranaka.

Centripetalna sila

Gogić dalje obrazlaže svoju tezu s početka da se još ne zna jasno ko će protiv Vučića i studenata zaista izaći na izbore, posebno nakon vesti poslednjih dana da se sve više stranaka povlači i podržava studente.

„Studentski pokret već sada se pokazao kao centripetalna sila koja uvlači i druge opozicione aktere i to neće prestati, to će se nastaviti. Zato se ne bih iznenadio da druge stranke procene kako im se ne isplati da izađu na izbore. Tu je malo stabilnija desna strana spektra, međutim, ni to nije sigurno“, kaže Gogić govoreći o strankama koje Vučićev režim napada zbog prevelike saradnje sa Zapadom i „izdaje Kosova“.

On ocenjuje i da studenti ipak pokrivaju veći deo proevropskog spektra, uprkos povremenim skretanjima udesno, te da ostavljaju veći prostor za desnicu, pogotovo zato što se na listi nisu pojavila najistaknutija i u javnosti često pominjana imena desničara, poput profesora Mila Lompara, koji je, na primer, bio jedan od promotora knjige pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Radovana Karadžića.

„Desnica, ako ne bude previše usitnjena, možda može nečemu samostalno da se nada na izborima. Studenti su im ostavili više prostora“, zaključuje Gogić.

Rađanje novih snaga

„Ono što se može očekivati jeste da će iz studentskog pokreta, koji će svakako uzeti značajan deo mesta u parlamentu, nastati nove političke grupacije, nove stranke i da će se formirati potpuno nova politička scena. Lako se može dogoditi da oni ‘ukradu šou’ postojećim strankama.

S druge strane, postoje i stranke koje su podržale studente, na primer Demokratska stranka. One mogu imati određeni kredibilitet nakon ovoga jer su pokazale da im lični interes nije na prvom mestu, već opšti interes. To bi im moglo otvoriti prostor jer će izaći kao moralni pobednici, uprkos tome što neće imati poslanike u parlamentu. No, zaista je prerano o tome više raspravljati“, kaže Gogić.

On razume i one koji nemaju drugu karijeru i profesiju osim politike i koji se do sada nisu povukli u korist studenata.

I Marović smatra da opozicione političke stranke nisu dobro odgovorile na potrebu za promenom vlasti, u kojoj ne bi mislile na sopstvene interese i korist.

„Kada razmišljate o tranziciji vlasti, onda ne razmišljate o tome: ‘Moja stranka’, ‘tvoja stranka’, ko će šta dobiti. Tada razmišljate šire, dugoročno. Razmišljate o tome kako sprovesti neophodne promene vlasti, a ne nužno o tome koliko će mandata dobiti moja stranka. Mislim da je to suštinsko pitanje na koje tradicionalna opozicija nije dobro odgovorila“, kaže Marović.

Razlog za to vidi u činjenici da sistem u Srbiji nije ni zamišljen kao demokratski sistem u kojem možete stvarno da učestvujete kao politička stranka.

„I ne krivim ih zbog toga. Ali nisu dobro odgovorili na to pitanje i zato su sada u takvoj krizi. A ta kriza je hronična. Nije reč samo o ovoj godini, već o krizi koja traje već neko vreme. Sada studenti odgovaraju na isto pitanje. Videćemo hoće li odgovoriti drugačije ili će upasti u istu zamku“, kaže on.

Na pitanje ima li neki savet za studente i protivnike režima u Srbiji uopšte, Marović kaže:

„Savete dajem za izbore 2027. godine. Ne dajem savete za izbore koji su udaljeni mesec dana. Imam, međutim, jedan savet u vezi sa predsedničkim izborima 2027. godine, a to je da već sada počnu da grade potencijalnog kandidata za te izbore.“

Faktor Mladić: studenti se nisu oglasili

Na pitanje o činjenici da se studenti nisu oglasili povodom državne sahrane osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, Marović podseća da su današnji studenti rođeni kasnije i da ne znaju koliko su devedesete bile loše.

„Ne znaju koliko je važno biti jasan u vezi sa određenim pitanjima iz devedesetih. To nije samo nešto što pripada prošlosti. To je nešto čime treba da se pozabavimo. To je jedan deo odgovora“, kaže jedan od lidera pokreta koji je devedesetih na protestima otvoreno skandirao „Slobodana u Hag“.

Kao drugi razlog izostanka reakcije vidi pragmatizam: „Odlučili su da izbegnu to pitanje. I to donekle razumem. Ponekad je politički oportunije ne baviti se nekim pitanjem. Ali problem je u tome što će se to pitanje, kao i slična pitanja, stalno vraćati. I moraće na njih da odgovore na ovaj ili onaj način.

Pogotovo ako Srbija želi da izađe iz autoritarnog režima koji je duboko ukorenjen u zemlji, koji je povezan sa bezbednosnim službama, vojskom, policijom i tajnom policijom, koji ima veze sa ratnim zločinima i organizovanim kriminalom. Sve je to deo jednog velikog podzemlja koje drži zemlju zarobljenom.“

Ognjen Gogić, međutim, smatra da je izostanak reakcije mnogo toga rekao o studentskom pokretu:

„Ono što ljudi previđaju jeste da je to ozbiljna organizacija i da tu ljudi znaju šta rade. Oni su odlučili da se o tome ne izjašnjavaju — i niko nije zucnuo. Tražio sam ima li, recimo, neke Lomparove izjave o Mladiću i nije je bilo. Niko ko ima veze sa studentskom listom nije ništa rekao. To govori da, kada odluče da nešto neće raditi, to veoma poštuju i da su veoma disciplinovani“, objašnjava Gogić.

„Mislim da se oni ovde vraćaju na ‘fabrička podešavanja’. A to jeste – ne bavimo se i ne ispravljamo greške iz prošlosti, ne moramo imati odgovore na sva pitanja, već se bavimo pitanjem odgovornosti aktuelnog režima za stanje u zemlji, za korupciju i za neke stvari koje ih dotiču u životu. Time se vode.

Shvatili su da, kada zađu u prošlost ili u te nacionalne i patriotske teme, to unosi podele među njih i da se tako otvara prostor za režim da se umeša. I shvatili su da to ne treba da rade“, zaključio je Gogić.