Saosećanje prema Ukrajincima u Poljskoj pretvorilo se u prezir, posledice bi mogle biti dramatične: Novinar iz Varšave pojašnjava i zašto – Svet

Kada su ruski tenkovi krenuli u, na kraju neuspešni, pohod ka ukrajinskoj prestonici, obični Poljaci pohrlili su da pomognu milionima ljudi koji su bežali od nadolazećeg rata.

Dok su Poljaci otvarali vrata svojih domova civilima koji su bežali od ruskih bombi, čak je i tada vladajuća populistička stranka Pravo i pravda morala da ih sledi.

Činilo se da su Poljska i Ukrajina predodređene za čvrst savez, kakav je bio bez presedana u njihovoj zajedničkoj istoriji.

Poljska je na Zapadu zastupala ukrajinsku stvar, i to sa izvesnim uspehom. Ukrajinski lideri su, zauzvrat, hvalili velikodušnost Poljaka, kao i vladu u Varšavi zbog doprinosa ratnim naporima u vidu oružja i novca.

Imajući u vidu da su noviju istoriju odnosa dve zemlje obeležile optužbe za genocid tokom Drugog svetskog rata, promene granica i posleratno raseljavanje miliona ljudi, bio je to zaista neverovatan preokret, ukazuje Mateuš Macini, novinar iz Varšave, koji piše o globalnim pitanjima za poljske listove Gazeta Wyborcza i Polityka, u analizi za Gardijan.

Ali to nije potrajalo. Prema istraživanju javnog mnjenja koje je prošlog meseca sproveo CBOS, najveća poljska agencija za istraživanje javnog mnjenja, 52 odsto Poljaka sada se protivi tome da njihova zemlja prihvata ukrajinske izbeglice.

Sve veći broj ljudi postaje umoran od podrške Kijevu, dok mnogi desničari tvrde da je slanje oružja iscrpelo sopstvene poljske kapacitete za odbranu od eventualnog ruskog upada.

Politika sećanja ponovo je izbila u prvi plan nakon što je Volodimir Zelenski nazvao jednu vojnu jedinicu po Ukrajinskoj ustaničkoj armiji (UPA), čiji je deo 1943. godine učestvovao u masakrima u kojima je stradalo oko 100.000 Poljaka.

Poljska desnica je uzvratila, a predsednik Karol Navrocki oduzeo je Zelenskom Orden belog orla, najviše državno odlikovanje koje se može dodeliti nepoljskim državljanima. Obe strane su odbile da popuste, uzajamno su vraćale odlikovanja i praktično zamrzle međusobne odnose.

Sve je to odličan materijal za rusku propagandu, koja buja na poljskim društvenim mrežama.

Dezinformacije o ukrajinskim „kraljicama socijalne pomoći“, koje navodno primaju beneficije na račun vrednih domaćih stanovnika, podstiču tenzije koje sve češće prerastaju u nasilje.

Posebno brutalan incident dogodio se 26. jula, kada je mladi ukrajinski par napadnut ispred prodavnice u Vroclavu. Napadači su navodno uzvikivali: „Idite u rat“.

Gotovo svakodnevno pojavljuju se naslovi o ukrajinskim državljanima koji su verbalno vređani ili fizički napadani na ulicama Poljske.

Lične razmirice među liderima, istorijski sporovi i ruski uticaj samo su neki od brojnih razloga zbog kojih je medeni mesec završen. Ali jedna dimenzija pogoršanja odnosa ostaje uglavnom zanemarena. U suočavanju sa hitnim posledicama rata, nijedna od dve zemlje nije učinila dovoljno da upozna i razume onu drugu izvan konteksta samog rata. Taj propust sada dolazi na naplatu.

Otvoreno govoreći, Poljska nije u potpunosti shvatila da Ukrajinci nisu samo bespomoćne žrtve Vladimira Putina, već ljudi koji sami odlučuju o svojoj sudbini.

Čim su bili u mogućnosti, mnoge ukrajinske izbeglice iselile su se iz dnevnih soba svojih domaćina i iznajmile ili kupile stanove. Pokrenule su sopstvene firme, od kojih mnoge danas uspešno posluju, i stvorile snažnu zajednicu, često ulazeći u direktnu konkurenciju sa lokalnim stanovništvom.

Odbile su da se ponašaju kao zahvalni ili pasivni korisnici poljske pomoći. To je razumljiv, čak i poželjan razvoj događaja, ali je zbog toga saosećanje prestalo da bude valuta odnosa između Poljaka i Ukrajinaca. Za Poljsku, zemlju koja je od posleratnog perioda gotovo potpuno etnički homogena, takva promena pokazala se teškom, ako ne i nemogućom za prihvatanje.

Ali Ukrajina je, naravno, zemlja kao i svaka druga, sa velikom ekonomijom i nacionalnim interesima koji prevazilaze njen otpor Putinovom agresivnom ratu. Od pasivnog primaoca zapadne pomoći nakon početka pune invazije 2022. godine, razvila se u globalnog izvoznika novih vojnih tehnologija i znanja.

Naviknuti na direktne razgovore sa američkim i zapadnoevropskim liderima, Ukrajinci više nemaju potrebu za „zastupnikom“, svakako ne u Varšavi. Zelenski može da vodi svoju politiku samostalno.

Ono što se, dakle, pojavljuje jeste prezir umesto saradnje i mržnja umesto nade. Početno oduševljenje je pre ili kasnije moralo da nestane, a obe vlade trebalo je da se pripreme za to.

Umesto toga, dozvolile su da prazninu popune ruske dezinformacije usmerene na dalje udaljavanje dve zemlje, čime se slabi evropska podrška Ukrajini. Takav ishod mogao je i trebalo je da bude izbegnut, posebno od strane liberalne vladajuće koalicije Donalda Tuska.

Ona nije prepoznala rastuće ambicije Ukrajine i nastavila je da podstiče mit da je Varšava predodređena da igra prometejsku ulogu u budućnosti Kijeva. Nije pripremila sopstvene građane da prihvate izbeglice kao ravnopravne članove društva.

I podsticala je zabludu da je upravo Poljska ta koja, nekako, ima odlučujući glas o tome da li će Ukrajina postati deo demokratske Evrope.

Kratkovidost Poljske predstavlja poučnu priču. Šta god da se dogodi u narednih nekoliko godina, čini se izvesnim da će Ukrajina biti sve čvršće povezana sa Evropom, a Ukrajinci sa evropskim ekonomijama.

Postaće poslovni konkurenti Francuzima i Nemcima, baš kao što su to već postali Poljacima. Ukrajinski lideri dolaziće u Brisel, Pariz i Berlin, ne tražeći besplatne metke i novac, već ravnopravan glas, uz argument da im je odbrana kontinenta od ruske varvarske agresije donela pravo na mesto za stolom.

Ništa od ovoga ne bi trebalo da bude iznenađenje: Ukrajinci su više od žrtava, a Ukrajina je više od zemlje koja je u ratu. Poljski propust da to uzme u obzir već je imao dramatične posledice. Ostatak Evrope još uvek ima vremena da se pripremi za tu očiglednu stvarnost.