“Putin i Tramp su i sami državni teroristi”: Analiza profesora Timotija Snajdera povodom godišnjice 11. septembra – Svet

Ruske carske tajne službe, a potom i sovjetske tajne službe, usavršile su veštinu ubeđivanja protivnika da urade ono što one žele, a da pritom protivnici misle da to čine iz sopstvenih razloga.

Kada se dogodi nešto strašno, kao što se tog dana dogodilo, patnja, iako su je oni koji su je izazvali bez sumnje želeli, nije suština. Suština je da vas dovedu u stanje uma koje će vas navesti da učinite nešto što će vam naneti još veću štetu.

Istorija je puna terorističkih činova. Pravo pitanje, rekao sam tog dana studentima, jeste šta ćete uraditi nakon toga. Ne možete sprečiti da se dogodi baš svaka strašna stvar. Ali vaša sloboda počinje vašom reakcijom.

Nažalost, mi Amerikanci reagovali smo upravo onako kako bi teroristi želeli; štaviše, verovatno smo nadmašili njihova očekivanja, učinivši svet mnogo gorim za sebe i za sve ostale.

Očigledan odgovor na 11. septembar trebalo je da bude naše oslobađanje od fosilnih goriva. Da nismo zavisili od nafte, nikada se ne bismo ni upleli u zbivanja na Bliskom istoku.

Da smo finansirali izvore čiste energije, mogli smo da sprečimo globalno zagrevanje, izbegnemo nove ratove na Bliskom istoku i sprečimo uspon hidrokarbonske oligarhije ruskog predsednika Vladimira Putina.

Ali nije bilo tako.

Predsednik Džordž V. Buš, nemoćni potomak jedne naftne porodice, nije imao nikakav interes da intenzivira potragu za bezbednim izvorima energije. Teroristi su nas napali, tvrdio je, zato što „mrze naše slobode“.

Ipak, naša sopstvena vlada potom je preduzela mere kojima je ograničila našu slobodu. Novo Ministarstvo unutrašnje bezbednosti objedinilo je čitav niz institucija, uključujući upravljanje granicom, pod jednom vlašću, tretirajući sve njihove aktivnosti kao pitanje bezbednosti.

Time su postavljeni temelji za unutrašnju politiku koja ljude koji žive u Americi deli na „legalne“ i „ilegalne“, na „nas“ i „njih“, i koja gradi koncentracione logore.

Sama ideja „otadžbine“, koja podseća na nacističku fascinaciju pojmom Heimat, bila je još opasnija. U to vreme, to je bio egzotičan naziv za jedno vladino ministarstvo, koji se zapravo nije uklapao ni u američki engleski jezik, ni u američku institucionalnu tradiciju. Ali ta reč je od tada normalizovana u suštinski fašističkom smislu.

Pod administracijom predsednika Donalda Trampa, smatra se da glavne pretnje dolaze iznutra, od onih koji navodno ne pripadaju zaista ovoj zemlji.

Ministar odbrane Pit Hegset smatra oružane snage poprištem kulturnih ratova – muškarci protiv žena, belci protiv crnaca. Budući zadatak vojske jeste „odbrana otadžbine“. Oružane snage treba da postanu lična milicija jednog vladara, koja će biti korišćena za gušenje otpora Trampu.

Naravno, jedan od glavnih uzroka Trampovog uspona bila je američka invazija na Irak 2003. godine — rat koji je bio stvar izbora i koji je predstavljao najgori mogući spoljnopolitički odgovor na 11. septembar.

Rat je ostavio Amerikance traumatizovanim i ranjivim na kandidata koji će tu temu iskoristiti da bi došao na vlast (da bi potom pokrenuo još ratova i učinio nas još ranjivijim na terorizam).

On je takođe učvrstio političku ekonomiju kojom dominiraju vojna potrošnja i dug. Umesto da se pozabavimo nejednakošću bogatstva, društvenom nepokretljivošću i nesigurnošću porodica, mi smo u pesak ulivali krv (uglavnom tuđu) i bogatstvo.

Kao narod, sledili smo scenario koji su mogli napisati sami teroristi. Još gore, naši izabrani lideri postali su koautori tog scenarija.

Bušova administracija izmislila je veze između Iraka i terorista koji su izveli napade 11. septembra, što je na kraju dovelo do toga da Amerikanci izgube poverenje u sopstvenu vladu, a to je omogućilo uspon nekoga poput Trampa.

A ti izmišljeni izgovori postavili su temelje za kršenje najosnovnijeg načela međunarodnog prava – zabrane ničim izazvanih agresivnih ratova.

Time je okončana epoha demokratskog preporoda nakon Hladnog rata, koja je trajala od 1989. do 1991. godine. U pripremama za invaziju na Irak, Amerikanci su tvrdili da je, baš kao što je oslobođenje bilo moguće u Istočnoj Evropi, ono moguće i na Bliskom istoku.

Situacija je, naravno, bila sasvim drugačija; jedno je svrgnuti diktaturu iznutra, a sasvim drugo učiniti to stranom invazijom.

I dok su postkomunistički lideri Evrope imali predstave o tome šta će uslediti, Amerikanci u Iraku nisu imali nikakvu takvu ideju, zamišljajući da će samo uništavanje lošeg režima dovesti do stvaranja boljeg.

Bilo bi pogrešno reći da je invazija na Irak pod vođstvom SAD dovela do toga da Rusija, više od decenije kasnije, 2014. godine, izvrši invaziju na Ukrajinu. Ali američki rat je svakako olakšao život Putinu, koji je zaključio da velike sile mogu da napadaju druge zemlje uz pomoć raskošnih laži.

Jedan od razloga zbog kojih sam 2013. i početkom 2014. upozoravao da bi Rusija mogla da izvrši invaziju na Ukrajinu i zauzme Krim bila je nadrealna propaganda koja je plasirana u ruskim medijima.

Poput američke propagande iz 2002. i početka 2003. godine, ona nije imala nikakvog smisla. Amerikanci su tvrdili da borba protiv terorizma zahteva svrgavanje režima koji je, iako užasan, suzbijao islamizam koji je stajao iza napada 11. septembra.

Rusi su besmislice podigli na još viši nivo – tvrdili su da su Ukrajinci svi homoseksualci, svi nacisti i svi Jevreji. Njihova država navodno nije ni postojala, ali je istovremeno tlačila Ruse. Iako je sama Rusija autoritarni režim, navodno je trebalo da donese demokratiju Ukrajini, koja je već bila demokratska.

Nedugo nakon što je invazija počela, učestvovao sam na javnoj diskusiji u Pragu. Emocije su bile veoma jake. Jedan čovek, u majici sa ispisanim sloganom ruskih fašista, uzeo je mikrofon i pitao zašto bi Rusija trebalo da poštuje bilo kakva pravila kada ih Amerikanci nisu poštovali u Iraku 2003. godine. (Odgovorio sam da su pravila — pravila – američka invazija bila je nezakonita, ali dve nepravde ne čine jednu pravdu.)

To pitanje je predstavljalo način razmišljanja koji je proistekao iz unutrašnje logike oligarhijskog režima, ali i iz logike koju su SAD omogućile – nije bilo istine, nije bilo ispravnog i pogrešnog i nije bilo pravila.

Krajem 2021. i početkom 2022. godine, dok se Rusija pripremala za svoju drugu invaziju na Ukrajinu, senka Iraka i dalje je bila prisutna. Dve decenije ranije, SAD su lagale o razlozima za invaziju na Irak. Sada su govorile istinu o ruskim planovima za invaziju na Ukrajinu.

Uopšteno govoreći, Sjedinjenim Državama se nije verovalo iako su činjenice bile jasno dostupne. Amerikancima je 2022. bilo lakše ne verovati zbog laži koje su izgovorili 2002. godine. Zbog toga su svi bili manje pripremljeni nego što su mogli biti kada je izbio veliki rat (kako ga Ukrajinci nazivaju).

Pošto je Amerika 2001. bila isprovocirana, odgovorila je upravo onako kako su teroristi želeli, pomažući da se stvori svet u kojem je terorizam toliko normalizovan da jedva znamo kada treba da koristimo tu reč.

Putin i Tramp je koriste kako bi označili svoje neprijatelje iako su i sami državni teroristi.

Sam Tramp je normalizovao terorizam pokušavajući da silom ostane na vlasti u januaru 2021. A Putinov zločinački agresivni rat u Ukrajini obeležavaju rasprostranjena silovanja, otmice dece i masovna pogubljenja aktivista na okupiranim teritorijama. Ali ono što je najočiglednije terorističko jeste svakodnevno lansiranje dronova i raketa usmerenih na ukrajinske civile.

Ovo pišem iz podzemnog skloništa u Harkovu, gde su se sirene za vazdušni napad večeras oglasile po treći put. Ukrajinci obaraju većinu dronova, ali rakete jednostavno padaju, eksplodiraju i ubijaju jer su Amerikanci odlučili da im uskrate rakete Patriot.

To je delimično odraz solidarnosti među teroristima – Trampovi izaslanici upravo su bili u Moskvi, hvaleći Putinove „ciljeve“. To je takođe i sporedna posledica Trampovog propalog rata protiv Irana, koji je sam izabrao. SAD su besmisleno ispalile municiju na Bliskom istoku koja je mogla da spase živote u Ukrajini. Trampov rat protiv Irana omogućava Putinov rat protiv Ukrajine.

Pa ipak, Trampov rat je krajnje nepopularan — i očigledno izgubljen. On ipak ostaje u njemu, čak i dok se približavaju američki izbori za Kongres na polovini mandata, možda zato što se nada da će mu iranski režim učiniti uslugu i izvesti napad unutar SAD. Tada bi mogao da pokuša da suspenduje izbore ili da pošalje još više američkih vojnika u još više američkih gradova — i da ostane na vlasti neograničeno dugo.

To je jedan od načina na koji se može želeti pobeda terorista – voditi veliki rat na Bliskom istoku, iscrpeti sopstvenu odbranu i nadati se najgorem. Iran bi mogao da zagrize mamac i pokrene krvavu akciju, ili bi Tramp jednostavno mogao da tvrdi da je to učinio.

Imajući u vidu sve provokacije, laži i teror od 11. septembra, bilo bi nerazumno ne shvatiti ovaj scenario ozbiljno. A ako se to dogodi, odgovor će biti isti kao 2001. godine – vaša sloboda počinje vašim odgovorom. Pre svega, nemojte učiniti ono što terorista želi da učinite.

Dok sedim ovde, u mračnim satima ranog jutra, prisećam se Ukrajinaca koje sam sinoć video kako se okupljaju pod zemljom na jednom javnom događaju, smeju se, piju vino i razgovaraju o idejama — ne rade ono što teroristi žele, ne popuštaju i ne povinuju se, već sami razmišljaju o budućnosti.

To je ono što Amerikanci danas moraju da učine, na ovu strašnu godišnjicu. Ne dozvolite da budete isprovocirani; ne ulazite u mentalni svet teroriste; razmišljajte svojom glavom. Samo tada možemo da se nadamo da ćemo ovu narednu četvrtinu veka učiniti boljom od prethodne.

Autor je prvi nosilac katedre za modernu evropsku istoriju na Mank školi za globalne poslove i javnu politiku Univerziteta u Torontu, kao i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču. Napisao je ili uredio dvadeset knjiga.

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org