“Od špijuna do ‘honorarnih’ agenata”: Kako Nemačka štiti Ruse od pritiska Kremlja – Svet

Prilično je zabavna priča.

Odmah nakon preseljenja u Berlin dobio sam praktično službeno pismo sa pozivom na sastanak u jednoj od nemačkih bezbednosnih službi.

Štaviše, odeljenje čiji su me zaposleni pozvali bilo je upravo ono zaduženo za zaštitu ustavnog poretka.

Samo po sebi, to me je nasmejalo. Odeljenje koje me je u Rusiji strpalo u zatvor ima gotovo isto ime: Služba za zaštitu ustavnog sistema i borbu protiv terorizma.

Kada sam stigao u zakazano vreme, ušao sam u kancelariju u kojoj me je dočekalo šest ili sedam ljudi.

Ono što me je odmah iznenadilo jeste to što to uopšte nisu bila tradicionalna stroga, siva „buldog-lica“ koja vas gledaju kao da ste sigurno krivi.

Ispred mene su sedeli prilično mladi ljudi, od oko 30 do 40 godina, očigledno obrazovani i inteligentnog izgleda. Razgovarali su sa mnom prilično ljubazno, pitali kakve rizike vidim po sebe, da li mi neko preti i kako sam završio u ruskom zatvoru.

Neočekivan osećaj za svakoga ko je dugo imao posla sa ruskim represivnim aparatom nije se odnosio čak ni na sadržaj razgovora.

Ovi ljudi me nisu doživljavali kao neprijatelja ili kao izvor novih činova na ramenima. Posle ruskog iskustva, i na to čovek mora da se navikne.

Na kraju razgovora pitali su me da li smatram da sam trenutno ugrožen.

Odgovorio sam da ne smatram.

„Zašto?“, pitali su.

Rekao sam: „Znate, prema nepisanim pravilima, ako je sa nekim sklopljen dogovor, njegovi prethodni gresi se brišu. Zato mislim da me Kremlj još ne doživljava kao neprijatelja, pošto sam pošto sam pušten u okviru razmene“.

Razgovor se odvijao preko prevodioca, koji je u tom trenutku zastao. Bilo je jasno da je reč ponjatija — izraz koji potiče iz ruskih zatvora i označava skup nepisanih pravila i shvatanja — teško prevesti. Ili su možda moji sagovornici imali problem sa samim konceptom.

Odlučio sam da objasnim jednostavnije.

„Da li ste ikada igrali Super Marija?“

Klimnuli su glavom i nasmešili se.

„Sećate se kada junak dobije privremenu moć nepobedivosti i počne da blješti? E, pa ja za sada još uvek blještim.“

Nasmejali su se, što je značajno opustilo atmosferu.

Glavna svrha tog sastanka, koliko sam shvatio, bila je da mi stave do znanja da će pomoći ako se ikada budem osećao ugroženo.

Od tada nisam naišao ni na jednu situaciju u kojoj bih smatrao da je takav pristup zaista neophodan. Ali njihove kontakt podatke i dalje negde imam.

Ne znam da li je svaki Rus koji je potražio utočište u Nemačkoj imao ovakav sastanak. Verovatno nije. Ali upravo zato me je vest o uspostavljanju zvanične telefonske linije u početku malo iznenadila. Pretpostavljao sam da takvi mehanizmi ionako postoje.

Pored telefonske linije, nemačka Savezna služba za zaštitu ustavnog poretka, BfV, objavila je posebnu brošuru za ljude koji se na teritoriji Nemačke suočavaju sa nadzorom, pritiscima ili pretnjama stranih država.

Rusija, Kina i Iran poznati su po sprovođenju takve transnacionalne represije.

U brošuri su navedeni različiti načini na koje se takve aktivnosti sprovode. To mogu biti profesionalni obaveštajci koji deluju pod diplomatskim pokrićem, organizacije povezane sa državom, nadzor i drugi oblici pritiska na novinare i aktiviste.

Ali tu postoji i nešto mnogo prizemnije – takozvani agenti iz „gig ekonomije“. Dakle, ljudi koji se angažuju za jednostavan jednokratni zadatak, bez potrebe za složenom operacijom vrbovanja i godinama obuke kakvu prolazi profesionalni špijun.

Ponekad je dovoljno nekome platiti da nekoga prati, napravi fotografiju, prikupi informacije ili obavi neki drugi mali zadatak.

Cilj nove telefonske linije prevazilazi pomoć pojedincu, jer istovremeno omogućava nemačkoj kontraobaveštajnoj službi da bolje razume transnacionalne mreže koje deluju u zemlji.

Nemačke vlasti, zapravo, otvoreno govore o postojanju, pa čak i intenziviranju takvih aktivnosti na teritoriji zemlje. Zato je telefonska linija sada i uspostavljena.

I tu je važna još jedna stvar. Telefonska linija nije nastala sama od sebe.

Samo osam dana ranije, nemačka vlada odobrila je ozbiljnu reformu zakona kojim se uređuje rad obaveštajnih službi.

Spoljnoj obaveštajnoj službi (BND) biće omogućeno da duže čuva presretnutu komunikaciju i metapodatke, kao i da koristi veštačku inteligenciju za analizu velikih količina informacija.

Uporediva ovlašćenja za nadzor dobija i unutrašnja obaveštajna služba BfV.

Bezbednosne službe imaju reputaciju institucija koje intervenišu u unutrašnja pitanja, prikriveno ili otvoreno.

Međutim, nemačkim službama to je bilo strogo zabranjeno i bile su prinuđene da samo posmatraju i prikupljaju informacije.

Novi Zakon o reformi obaveštajnih službi trebalo bi konačno da promeni to stanje i omogući bezbednosnim službama da intervenišu kada uobičajene policijske mere nisu dovoljne.

Nemačka u celini preispituje svoj odnos prema špijunaži, sabotaži, stranom mešanju i pokušajima vršenja pritiska na ljude koji žive na njenoj teritoriji.

Po mom mišljenju, postoji nekoliko prilično očiglednih razloga zbog kojih se to događa upravo sada.

Prvi je promena obima emigracije.

Posle 2022. godine, ogroman broj opozicionih političara, novinara, branilaca ljudskih prava, aktivista, ljudi koji su pomagali Ukrajini ili se jednostavno otvoreno protivili ratu napustio je Rusiju i otišao u desetine evropskih gradova.

Odnos ruskih vlasti prema tim ljudima nije se promenio samo zato što su prešli granicu.

Sredstva represije samo su ih pratila. Nedugo nakon objavljivanja vesti o ovoj telefonskoj liniji, pojavila se informacija da je bivša članica umetničke grupe Pusi Rajot rekla da joj je FSB 2023. godine pretio da će ubiti njenu porodicu ako odbije da špijunira disidentske umetnike.

Drugi razlog je to što je ovakav rad postao lakši i jeftiniji.

Apsolutno nije neophodno slati u inostranstvo takozvanog ilegalca sa pričom o lažnom identitetu koja traje 20 godina. Internet znatno otežava održavanje lažnog identiteta.

Sabotaža i prikupljanje obaveštajnih podataka mogu se poveriti akteru iz „gig ekonomije“ koji se već nalazi u Evropi i možda uopšte nije svestan pravog razloga zbog kojeg mu je upravo ponuđena mala suma novca da prati neobična uputstva.

Treći razlog jeste to što je rat dramatično promenio stav evropskih zemalja prema takvim štetnim aktivnostima.

Nadzor nad pripadnikom ruske opozicije u egzilu je jedna stvar. Ali kada ti ljudi iz „gig ekonomije“ počnu da izviđaju vojne objekte, prate rute kojima se pomoć šalje Ukrajini i pripremaju njihovu sabotažu, to više ne izgleda kao niz nepovezanih incidenata. Svaki pojedinačni slučaj doprinosi velikom problemu za državu.

I konačno, čini se da nemačke vlasti konačno priznaju da ranije jednostavno nisu videle značajan deo onoga što se događalo.

Vlada priznaje da stvarni broj slučajeva transnacionalne represije može biti znatno veći od onoga što se vidi u kriminalističkoj statistici.

Mislim da je u ovom kontekstu važno da se direktno obratim ruskoj emigrantskoj zajednici.

Zabrinutost nemačkih obaveštajnih službi nije bez osnova. Za vrbovanje, mi predstavljamo plodno tlo.

Kada ljudi pobegnu iz svoje zemlje, lako mogu da se umore i razočaraju. Neki ne uspevaju da se integrišu i savladaju novi lokalni jezik. Neki godinama ne mogu da pronađu normalan posao. Mnogi izgube društveni status na koji su navikli.

U Rusiji su bili novinari, političari, nastavnici i preduzetnici. Ali u egzilu se iznenada ispostavi da nikome nisu potrebni i da praktično moraju da počnu život ispočetka.

Razumljivo je da se neki ljudi osećaju ogorčeno, pa čak i zavisno prema onima koji su se bolje snašli u emigraciji.

Samo pogledajte našu zajednicu: koliko brzo jedni druge optužujemo, koliko često pokušavamo da svoje probleme objasnimo time što je neko drugi dobio više novca, pažnje ili prilika.

Unutrašnji sukobi u opoziciji nisu se poslednjih godina smanjili, već su se samo umnožili.

Ti ljudi koji su izgubili orijentaciju i nadu ranjivi su; sasvim je moguće da će im jednog dana prići neko ko će ih pažljivo saslušati.

Dobro je poznato da obaveštajci čoveka na ivici psihičkog sloma vide kao priliku. Učiniće da se oseća shvaćeno i prihvaćeno, a zatim će njegovu mržnju usmeriti prema zemlji koja mu je pružila utočište.

Nekima će biti ponuđen novac. Nekima će biti ponuđena nada da se vrate u Rusiju uz obećanje da će im prethodni gresi biti oprošteni. Druge će pokretati jednostavna želja da za svoje neuspehe okrive druge ljude.

U nekim slučajevima to bi moglo dovesti do kompromitovanja ljudi koji se nalaze direktno unutar opozicije.

Rusi nikako nisu jedini talas emigranata koji se suočava sa ovim. To je sastavni deo života u egzilu, što nemačke vlasti savršeno razumeju. A, što je mnogo neprijatnije, ruske vlasti to takođe savršeno razumeju.

Da li sve ovo znači da sada treba da ograničimo kontakte, zatvorimo se u krug starih prijatelja i u svakom novom poznaniku vidimo agenta FSB-a?

Naravno da ne. Na taj način bismo radili posao ruskih obaveštajnih službi umesto njih.

Ipak, vredi se pridržavati nekoliko jednostavnih pravila.

Prvo: nema potrebe da novim poznanicima bez opravdanog razloga govorite lične informacije — ko gde živi, ko se s kim sastaje, gde neko planira da putuje i slično. Često nije jedna velika tajna ono što se pokaže opasnim, već desetak sitnih informacija koje se kasnije mogu povezati.

Drugo: praktikujte osnovnu digitalnu higijenu. Uključite dvostruku autentifikaciju, redovno ažurirajte uređaje, budite oprezni prilikom otvaranja linkova i fajlova i proverite ko ima pristup vašim nalozima. To su osnovne stvari o kojima se stalno govori. Ali budimo iskreni: da li ih vi lično zaista primenjujete?

Treće, nemojte ignorisati neobične događaje koji se stalno ponavljaju. Jedan poziv, poruka ili slučajan susret najverovatnije ne znači ništa. Ali ako takve stvari počnu da se ponavljaju, vredi barem sačuvati dokaze i zabeležiti datume i okolnosti. Nema potrebe da sami sprovodite istragu. Jednostavno je bolje imati činjenice ako vam ikada budu potrebne.

Četvrto, budite oprezni sa svojim ličnim podacima. Vaša kućna adresa, uobičajena ruta kretanja i informacije o porodici zaista ne moraju biti javno dostupne. Kada se prvi put sastajete sa nekim novim, sasvim je razumno da odete na javno mesto i nekome kažete gde se nalazite, naročito ako se time izlažete riziku.

Naravno, ako situacija postane očigledan pokušaj pritiska, pretnja ili ponuda pomoći u zamenu za informacije, nema potrebe da sami glumite obaveštajca. Upravo zato postoje ljudi koji se profesionalno bave takvim stvarima.

Smisao svih ovih pravila nije da počnete da sumnjate u ljude oko sebe.

To je obična bezbednosna higijena. Zaključavamo vrata stana ne zato što svakog prolaznika smatramo lopovom.

Ali mislim da postoji još jedna, veoma važna psihološka prepreka kada je reč o ideji Berlina.

Mi Rusi smo odrasli u zemlji u kojoj se odlazak u policiju i druge organe za sprovođenje zakona, a naročito u obaveštajne službe, sam po sebi doživljava kao rizik.

Dođete po pomoć i ne znate da li ćete zbog toga i sami postati predmet njihovog interesovanja.

Za mnoge Ruse ta reakcija je već praktično refleksna. Bolje je ne mešati se.

Moje iskustvo sa zvaničnicima u Nemačkoj bilo je potpuno drugačije. Drugi ljudi možda imaju drugačija iskustva, ali sam uveren da je, ako imate bilo kakve nedoumice, najbolje da se obratite njima.

Jednostavno morate imati na umu da se nalazimo u teškoj situaciji. Mi smo građani države koja je pokrenula krvavi rat protiv svojih suseda, ali istovremeno i protiv svojih protivnika. Rusija je više od jednog veka pokazivala da državne granice za nju nisu prepreka u progonu protivnika. Bilo bi naivno misliti da sada neće biti tako.

Zato mi se sama ideja nemačkih vlasti da uspostave jasan direktan kanal za ljude koji se osećaju ugroženo čini potpuno opravdanom.

Voleo bih da niko od nas nikada ne mora da koristi ovaj telefon. Još bolje — da uskoro postane nepotreban.

Za sada mogu samo da kažem: čuvajte sebe. Pretnje su stvarne, ali pomoć postoji, zaključuje Pivovarov.