Milioni Rusa za vikend glasaju: Zašto će za Putina ovog puta biti teže da održi privid regularnih izbora? – Svet

To je praktično odlučeno još pre otvaranja biračkih mesta, iako će razmere pobede vlasti biti poznate tek nakon prebrojavanja glasova. Određeni broj poslaničkih mesta predviđen je i za druge „sistemske stranke“, koje funkcionišu kao opozicija odobrena od Kremlja i tako stvaraju privid političkog pluralizma, piše Rafael Ber, kolumnista Gardijana.

One služe kao svojevrsni ventil za nezadovoljstvo građana, ali i kao parlamentarni posrednici kada suparničke frakcije unutar vladajuće elite žele da usmere politiku Kremlja u određenom pravcu.

Kremlj nastoji da razlika između zvaničnog rezultata Jedinstvene Rusije i rezultata koji bi uverljivo odražavao raspoloženje javnosti prema vlasti bude što manja. Ako je ta razlika prevelika, odnosno ako je izborna prevara previše očigledna, to ostavlja utisak nesigurnosti u Kremlju.

Putinova vlast ne zavisi od podrške običnih Rusa, ali njegov autoritet počiva i na prividu da sluša građane i da mu je stalo do njih. Očigledno pokradeni izbori pokazali bi da to nije tako, navodi Ber.

Svi znaju da je ishod unapred određen, ali društveni dogovor bio bi narušen kada bi ta fikcija postala previše apsurdna.

Održati privid regularnih izbora ovog puta je teže nego inače zbog ratnog zamora. Više niko ne može da se pretvara da se „specijalna vojna operacija“ u Ukrajini odvija prema planu. Trebalo je da traje nekoliko nedelja, a sada je ušla u petu godinu. Rusija je izgubila u ljudstvu oko 1,5 miliona poginulih i ranjenih.

Nedostatak dobrovoljaca podstiče strah da se priprema nova mobilizacija vojnih rezervista koji nisu spremni da ratuju. Putin je negirao da je takva mobilizacija potrebna. Sama činjenica da uopšte mora da umiruje javnost predstavlja priznanje da je napredovanje na frontu zaustavljeno i da je raspoloženje u zemlji pogoršano.

Ukrajinski napadi dronovima i raketama učinili su rat vidljivim i ekonomski opipljivim hiljadama kilometara od linije fronta. Veo državne propagande ne može da sakrije oblake dima koji se dižu iz rafinerija nafte niti redove na benzinskim pumpama.

U autoritarnoj državi nema pouzdanih istraživanja javnog mnjenja. Rusi nerado dele svoje privatne stavove sa nepoznatim ljudima telefonom, posebno imajući u vidu da je omalovažavanje oružanih snaga krivično delo.

Pouzdaniji pokazatelj rastućeg neslaganja jeste povećana represija. Prošlog meseca liberalnoj stranci Jabloko, koja nema značajniji politički uticaj, zabranjeno je učešće na izborima zbog apsurdnog, formalnog razloga. Pravi problem vlastima predstavljala je izborna poruka stranke – „Za mir i slobodu“.

Jabloko je ranije tolerisana kao nevažna, staromodna stranka iz perioda pre Putina – ne baš potpuno poslušna, ali bezopasna; nije bila vredna rizika da zabrana stranci donese dodatnu popularnost kroz političko mučeništvo. Ta računica se promenila kada su se pojavili znaci da birači počinju da se priklanjaju jedinoj dostupnoj antiratnoj opciji.

Nije reč bila o velikom pokretu, ali je to bilo dovoljno da vlast proceni kako bi uskraćivanje stranci mesta u parlamentu nakon izbora moglo biti problematičnije od toga da joj se učešće onemogući unapred.

Ako zabrana opozicije smanji izlaznost, utoliko bolje. Čini se da je Kremlj prihvatio da iskreno pokazivanje oduševljenja postojećim stanjem nije moguće. Dosadni, nenametljivi izbori, koji šalju poruku pokornosti i stabilnosti, sledeća su najbolja opcija.

To je izopačena veština „upravljane demokratije“ – vođenja autoritarnog sistema nalik gangsterizmu kroz formalno liberalan ustavni poredak.

Za to je potrebna kombinacija demonstrativne prinude, taktičkih ustupaka i inscenirane saglasnosti. Ekonomski plen koji proizlazi iz korupcije mora biti dovoljno široko raspodeljen kako bi se održala poslušna elita.

Mora postojati dovoljno predstave o učešću građana da bi se režimu obezbedio legitimitet. Ali istovremeno treba diskreditovati stvarnu slobodu kao put ka haosu.

To je bila laka poruka za prodaju Rusima koji se sećaju postsovjetske demokratizacije kao perioda rasprostranjenog gangsterizma, gubitka statusa supersile i osiromašenja stanovništva.

Putin je proizvod tog perioda i oličenje reakcije protiv njega. On je mehanizme oligarskog bogaćenja podredio obnovljenoj konstrukciji države po sovjetskom modelu.

Predstavio se kao oličenje imperijalne nostalgije i potrebe iscrpljenog stanovništva za redom. Obećao je da će nacionalni interes zastupati efikasnije kao njegovo jedino oličenje nego što bi to ikada mogao bučan i podeljen parlament.

Takva ponuda ima manju privlačnost u razvijenim demokratijama, gde politički pluralizam i vladavina prava imaju dublje korene, ali ipak postoji publika za nju.

Osnovna poruka – da je potreban snažan lider koji će osvetiti poniženje nekada velike zemlje koje su joj nanele strane sile – dva puta je dovela Donalda Trampa u Belu kuću. Njegov rejting je naglo pao, ali i dalje može da računa na nekritičko obožavanje čak trećine Amerikanaca.

A koji bi bio ekvivalentan broj u Britaniji? Vodeći proizvod na tom tržištu je Reform UK, koji trenutno ima podršku od oko 23 odsto, koliko i laburisti. Pozicija Najdžela Faraža ove godine je oslabila dok su se pod lupom našle njegove lične finansije i finansije njegove stranke, ali njegovi ključni birači zbog toga nisu uznemireni.

Za neke od njih, koji su uvereni da je čitav sistem truo i lažan, skandal oko višemilionskih donacija koje je primio Reform UK zapravo dodatno jača imidž stranke. To, po njihovom shvatanju, dokazuje da je Faraž „igrač“ sposoban da nadmudri etablirane stranke u njihovoj sopstvenoj igri – opklada iza koje stoji snalažljiva publika sklona kriptovalutama i velikom novcu.

Duboki cinizam koji hrani takav stav jedan je od ključnih elemenata hemijskog procesa koji nagriza demokratiju. Sećam ga se kao najupečatljivije odlike ruske politike kada sam živeo u Moskvi i posmatrao kako je eksperiment sa demokratijom devedesetih propao, ukazuje Ber.

To je obeshrabreno uverenje da nijednog političara nikada ne bi mogla da pokreće želja da služi javnom interesu. Postoje samo dve kategorije: slabi i jaki; naivčine i igrači. Da bi uspevala, naciju mora da vodi snažan igrač. Ustavi i zakoni samo su delovi alata za vršenje vlasti. Liberalno shvatanje prema kojem su oni svetinja kao sistem za pozivanje vlasti na odgovornost smatra se osobinom naivčine.

Faraž to ne formuliše baš tako. On je, međutim, prošle nedelje na stranačkoj konferenciji rekao da bi buduća vlada Reform UK proglasila „nacionalnu vanrednu situaciju“ kako bi u prvih 100 dana sprovela radikalan program i da ne bi tolerisala nikakvo protivljenje parlamenta, sudova ili državne administracije. Niko ne može reći da nije bio upozoren.

To nije eksplicitno antidemokratski program, ali populisti dok su u opoziciji gotovo nikada tako ne predstavljaju svoje namere. Niko ne dobija izbore obećanjem da će ukinuti buduće izbore, a kako pokazuje rusko iskustvo, kada se vlast jednom osvoji, pažljivo kontrolisani izbori postaju dragocen mehanizam za učvršćivanje kontrole.

Pre toga dolazi proces pražnjenja institucija iznutra. To je neumoljivo nagrizanje poverenja u nezavisne institucije i prožimanje javne rasprave nagrizajućim cinizmom. To je pretvaranje razočaranja i frustracije u nihilistički bes usmeren protiv sistema; podsticanje podela i produbljivanje očaja kako bi autoritarna vlast počela da zvuči kao izlaz iz političke paralize.

Rusija je tim putem odavno izgubila svoju demokratiju. Britanska demokratija je, srećom, otpornija i dublje ukorenjena u društvu. Ili se barem tome nadamo. Otpornost, međutim, nije isto što i imunitet. Putinov model korumpiranog cinizma, koji autoritarnu kleptokratiju predstavlja kao poziv na nacionalni preporod, neće svoje namere otvoreno objaviti tokom predizborne kampanje.

Demokratski odgovor ne može da čeka izbore da bi se videlo koliko se otrov proširio.