Kako će se završiti rat između SAD i Irana? – Svet
Prošle nedelje, ministar finansija SAD Skot Besent pokrenuo je program „ekonomski dan D“, čija je namera da se Iran odvoji od svih trgovinskih partnera. Do sada je ova intenzivirana ekonomska blokada samo doprinela eskalaciji rata između SAD i Irana, umesto da ga dovede do završetka.
To se verovatno neće promeniti, jer Kina nije voljna da sarađuje. I to je realnost sa kojom se kreatori politike SAD sada moraju suočiti: Većina mogućih puteva ka trajnom miru vodi kroz Kinu.
Ratovi se završavaju zato što jedna strana odustane, ili zato što se uticajni ljudi na obe strane umore od gubitaka i žele da nastave dalje, ili zato što moćna treća strana nameće mir. Gledano kroz ovu prizmu, sukob između SAD i Irana mogao bi da traje dugo. Tvrdolinijski pristalice na obe strane su sada duboko ukorenjene. Iran se neće predati, SAD neće rizikovati invaziju punih razmera, a Kina, jedina treća strana sa dovoljno uticaja da napravi razliku, izgleda da je sklona samo da posmatra. Besentova kampanja ekonomske izolacije verovatno neće biti odlučujuća bez podrške najvažnijeg trgovinskog partnera Irana.
Ako Kina nastavi da posluje sa Iranom, sadašnje iransko rukovodstvo će najverovatnije preživeti. Bilo kakve pretnje SAD prema Kini ostaju neuverljive, s obzirom na kineski uticaj na snabdevanje kritičnim mineralima potrebnim sektorima koji pokreću ekonomski rast u Sjedinjenim Državama i drugim velikim zemljama. Nedostatak kritičnih minerala znači da nema kompjuterskih čipova – i da nema investicionog buma vođenog veštačkom inteligencijom za SAD.
Iran i SAD su se dogovorili o prekidu vatre u junu, a ubrzo je usledio Memorandum o razumevanju (MOU). Ali ništa od toga nije dovelo do pravog mira. Iran i dalje efikasno ograničava prolaz kroz Ormuski moreuz, a SAD i dalje odbijaju većinu brodova povezanih sa Iranom. Memorandum je izgledao dobro na papiru, ali ga nijedna strana nikada nije u potpunosti sprovela.
Kada su SAD i Izrael napali Iran krajem februara, a Iran odgovorio zatvaranjem Ormuskog moreuza, neki strateški mislioci su verovali da će Kina insistirati na brzom rešavanju sukoba, pre svega zato što je donedavno čak 60 odsto njenog uvoza nafte prolazilo kroz Ormuski moreuz. Ali se ispostavilo da je to bila pogrešna procena. Kina je imala više od 1,2 milijarde barela – 200 miliona iznad svojih uobičajenih rezervi – kada je sukob počeo, a danas i dalje drži više od 1,15 milijardi barela.
Istovremeno, poremećaji i povećanje globalnih cena nafte ubrzali su potražnju za obnovljivim izvorima energije i električnim vozilima, što je pomoglo kineskom izvozu. Ironično, ovi sektori su isti oni u kojima Kina ima ogromne viškove kapaciteta. U tom smislu, trenutna kriza je odložila finansijske gubitke u ovim sektorima.
Generalno, Kina se ispostavila kao jedna od najmanje osetljivih zemalja na trenutnu krizu. Ovo bi trebalo da bude važno razmatranje u svim budućim proračunima američkih kreatora politike i isključuje nestabilnost na Bliskom istoku kao deo alata za obuzdavanje Kine.
Glavni gubitnik ovog rata je širi Bliski istok. Svetska ekonomija uči kako da preživi sa izvozom nafte i gasa iz regiona na oko polovini njihovog predratnog nivoa. Naravno, to je relativno skupo prilagođavanje, ali što duže ova kriza traje, svetska ekonomija može postati manje osetljiva na poremećaje na Bliskom istoku. Ovo možda nije dobra vest za zemlje izvoznice nafte iz regiona i verovatno će izgubiti tržišni udeo na srednji rok.
Zemlje u regionu, posebno Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar, takođe su naučile da oslanjanje na bezbednost SAD možda neće funkcionisati tako dobro kako su mislile. Saudijska Arabija pokušava da poveća svoje oslanjanje na druge regionalne saveznike, dok Katar i UAE direktno razgovaraju sa Iranom i koriste ekonomske podsticaje da kupe izvesnu bezbednost za sebe. Ove promene podržavaju argument da regionalna ekonomska integracija mora biti deo rešenja za trenutni zastoj.
Na prvi pogled, više diplomatije regionalnih igrača može ojačati argumente da SAD operu ruke od ovog pitanja i prepuste problem iranskim susedima. Ali veoma je teško videti kako bi se nuklearno pitanje rešilo u ovom scenariju, a bez rešavanja te zabrinutosti oko Irana, može biti veoma teško napraviti bilo kakve dugoročne planove ili čak postići delimičnu ekonomsku integraciju u regionu.
Jedino stabilno rešenje za ovu krizu je ono koje uključuje Kinu i povećava ekonomsku integraciju u regionu, kao i rešavanje nuklearnog pitanja integracijom iranskog programa u regionalni lanac snabdevanja civilnom proizvodnjom električne energije koji predvodi Kina.
Kineski predsednik Si Đinping trebalo bi da poseti Vašington krajem septembra. Možda se sukob između SAD i Irana može rešiti u kontekstu šire diskusije sa predsednikom Donaldom Trampom. Ili će se možda Kina zadovoljiti da posmatra i čeka.
Sajmon Džonson, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 2024. godinu i bivši glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, profesor je na MIT Sloun školi menadžmenta, koautor (sa Daronom Asemogluom) knjige „Moć i napredak: Naša hiljadugodišnja borba za tehnologiju i prosperitet“ (PublicAffairs, 2023) i kovoditelj (sa Garijem Genslerom) podkasta „Moć i posledice“. Amir Kermani, profesor finansija i nekretnina na Has školi biznisa na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, istraživački je saradnik Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja.
Autorska prava: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
