Gardijan analizira: Tramp pronašao novi način da obeća pobedu nad Iranom, ali tu postoji još jedna slabost – Svet

Nakon što meseci rata nisu uspeli da primoraju Iran na kapitulaciju niti da izazovu njegov slom, njegova administracija predstavila je ono što američki ministar finansija Skot Besent naziva „Ekonomska izolacija Irana“ – pokušaj da se Iran odseče od onoga što je preostalo od globalne ekonomije i da se stranim vladama, bankama i kompanijama zapreti sankcijama ukoliko nastave da posluju sa Teheranom.

Nema sumnje da je Iran ranjiv, piše za Gardijan Sina Tusi, saradnik Centra za međunarodnu politiku, gde se bavi odnosima SAD i Irana, napominjući da su ekonomiju te države godinama pogađali sankcije i rat, a dodatno je oslabljena višemesečnom američkom pomorskom blokadom.

Iranski zvaničnici priznaju da su izvoz nafte i pristup stranoj valuti ozbiljno ograničeni. Obični Iranci već trpe visoku inflaciju, pad vrednosti valute i pogoršanje životnog standarda.

Dalje ekonomsko gušenje naneće stanovništvu značajne dodatne teškoće.

Iran takođe želi kraj rata. Njegov predsednik Masud Pezeškijan rekao je da bi Iran trebalo da traži mir dok još može da pregovara sa pozicije „moći i dostojanstva“.

Ali to što je Iranu potreban dogovor nije isto što i spremnost Irana da se preda. Ta razlika je iznova izostajala u Trampovom oblikovanju politike prema Iranu: pojačavanje pritiska nije isto što i postojanje strategije. Iran takođe ima svoj potez.

Zaista, iranski zvaničnici sve češće sugerišu da ova strategija ima suprotan efekat od onoga što je prvobitno zamišljeno.

Svaka naredna eskalacija, prema njihovom tumačenju, pokazuje zašto bi odricanje Irana od preostalih poluga uticaja jednostavno ostavilo zemlju ranjivom na sledeći talas američkog pritiska.

Strategija koja se sada nazire stoga izgleda kao kombinacija pregovaranja i izdržljivosti: tražiti sporazum, ali istovremeno pokazati da Iran može da izdrži pritisak bez kapitulacije ili odustajanja od svojih ključnih uslova.

Zbog toga nedavnu iransku retoriku treba pažljivije razmotriti nego što je to do sada bio slučaj.

Mohsen Rezaei, novi šef iranskog Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, nazvao je učešće u Vašingtonovoj ekonomskoj kampanji „činom rata“.

On kaže da će Teheran najpre pokušati da ubedi susedne države da u njoj ne učestvuju, ali je zapretio njihovim interesima ukoliko to ipak učine. Čak je upozorio da bi Iran mogao da spreči izvoz nafte iz zemalja Persijskog zaliva preko ruta osmišljenih za zaobilaženje moreuza Ormuz.

Ove izjave ne bi trebalo jednostavno odbaciti kao poruke prkosa namenjene domaćoj javnosti u Iranu. One odražavaju doslednu stratešku logiku: Iran ne može ekonomski da pobedi SAD, ali može pokušati da ekonomsko gušenje Irana učini preskupim za Vašington i zemlje čija mu je saradnja potrebna za sprovođenje tih mera.

To bi moglo da znači pojačavanje pritiska na Ormuz, ugrožavanje infrastrukture koja omogućava alternativne rute za izvoz nafte ili veći pritisak na američke interese širom regiona. Ništa od toga ne bi pomoglo običnim Irancima.

Eskalacija bi dodatno pogoršala njihovu patnju. Ali upravo zato bi Vašington trebalo da razmišlja dalje od neposrednih posledica sopstvenih poteza.

Postoji još jedna slabost u Trampovom planu. Da bi pretnja američkog ministra finansija Skota Besenta bila delotvorna, Vašington mora da ubedi ili prinudi veliki deo sveta da učestvuje, a posebno Kinu, glavnog kupca iranske nafte.

Međutim, Peking se kreće u suprotnom smeru. Naredio je kompanijama da ne poštuju američke sankcije usmerene protiv kineskih kupaca iranske nafte, dok je njegov vrhovni sud nedavno ukazao na presudu kojom je singapurska kompanija kažnjena zbog poštovanja američkih sankcija.

Peking je sada upozorio da će preduzeti „sve neophodne mere“ ukoliko kineski interesi budu ugroženi.

Vašington se zato suočava s neprijatnim izborom: da toleriše nastavak trgovine između Irana i Kine, njegovih suseda i drugih partnera, ili da drastično pojača pritisak na vlade, banke i kompanije koje održavaju te kanale otvorenim.

To nosi rizik od umnožavanja američkih ekonomskih sukoba u trenutku kada su SAD potrebne međunarodna saradnja i podrška kako bi izolovale Teheran.

Besent je priznao tu opasnost kada su ga pitali zašto Vašington odmah ne uvodi najšire sekundarne sankcije. „Zašto bih želeo da raznesem globalni finansijski sistem?“, odgovorio je. To je prilično značajno priznanje za operaciju reklamiranu kao „ekonomski Dan D“.

Kako se približavaju izbori za Kongres na polovini predsedničkog mandata, Bela kuća ima snažan podsticaj da izbegne novu veliku eskalaciju koja bi mogla dodatno da poremeti tokove energije iz Persijskog zaliva i izazove nagli rast cena goriva.

Teheran je toga svestan. Njegova opklada je da može da izdrži i preusmeri dovoljan deo trgovine, istovremeno namećući dovoljno velike troškove, tako da Vašington i njegovi partneri na kraju radije izaberu dogovor nego nastavak sukoba.

To sve ovo pretvara u opasno nadmetanje u izdržljivosti. Vašington se kladi da će se iranska ekonomija prva potpuno urušiti. Teheran se kladi da će tolerancija SAD na rat i njegovi sve veći ekonomski troškovi prvi popustiti.

To je bila ponavljajuća slabost Trampovog pristupa. Godine 2018. napustio je nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015. godine, pokušavajući da izdejstvuje povoljnije uslove.

Iran je, međutim, proširio svoj nuklearni program. Vojni sukob trebalo je da natera Teheran da prihvati američke uslove. Umesto toga, rat se proširio, a Ormuz je postao jedan od ključnih izvora iranskog uticaja. Sada bi intenziviranje ekonomskog gušenja trebalo da postigne ono što vojna sila nije uspela.

Ukoliko Tramp ne počne da razmišlja nekoliko poteza unapred, njegov najnoviji pokušaj da natera Iran na pokornost mogao bi ostaviti SAD sa još višim cenama energenata, još konfrontiranijim protivnikom i još jednom eskalacijom koju nije predvideo.